УСПЕЛИ СМО ДА САЧУВАМО МИР

АНА БРНАБИЋ, ПРЕДСЕДНИЦА НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

– Данас је сасвим јасно да блокаде никакве везе нису имале са правом и правдом, као ни са падом надстрешнице. Ово су били политички протести, политичка борба за дестабилизацију Србије, урушавање Уставног поретка и насилну смену власти. Српска листа је трн у оку Куртијевог режима јер одлучно и посвећено заступа интересе српског народа на Косову и Метохији, а политика Приштине је да протера српски народ са њихових вековних огњишта – рекла је председница Народне скупштине Републике Србије Ана Брнабић

 

 

Када читамо овлашћења и дужности председника Народне скупштине Републике Србије, не можемо не констатовати да му је потребно много енергије, знања и стрпљења без обзира на скупштинске службе. Ако се уз то, уместо конструктивног дијалога, у скупштинској сали води вербални „рат”, непристојна добацивања, ометања посланика док говори, дува у пиштаљке, изводе перформанси са кошкањима, онда председник, заиста, има пуне руке посла. За Ану Брнабић, председницу Народне скупштине Републике Србије, може се рећи да се храбро носи са свим изазовима у парламенту и увек наводи, да је најважније сачувати мир и у Скупштини и у Србији, без обзира колику жртву треба да поднесе.

• Шта сматрате највећим успехом Србије у 2025. години, а шта највећим изазовом?

Највећи успех је свакако то што смо успели да сачувамо мир. Невероватно је када се само сетите чему смо све били изложени ове године, каквим све притисцима, и колико је уложено у то да се Србија заустави, дестабилизује и да се изазову унутрашњи сукоби. То је, уједно, био и највећи изазов – покушаји да се изазову дубоке и непремостиве унутрашње поделе и да се насиљем угрози држава и ослаби њена позиција.

• Да ли је било лако очувати јавни ред и мир, а пре свега, сачувати државу и грађане од сукоба?

Не. Било је много тензија, емоција и провокација. Били смо изложени класичном хибридном рату, и то и даље траје. Разлика је што су, након годину дана, људи увидели да се не ради о борби за право и правду, већ о подмуклој политичкој борби људи без лица чији је једини циљ да се реше, на какав год начин, Александра Вучића. И управо смо захваљујући његовој мудрости и стрпљењу успели да сачувамо мир. Држава је показала одговорност и зрелост. Председник је и у данима највећег блокадерског насиља, изнова и изнова показивао невероватан степен толеранције. Њему је најважније било да не дозволи сукобе међу грађанима и у томе је успео. Још једном је подсетио све нас да је очување мира увек приоритет, чак и када је то најтежи пут.

• У којој мери су протести у Србији пореметили раст економије и напредак Републике Србије?

Блокадери су нанели огромну штету економији Србије. Блокаде су успориле економски раст и директно утицале на мањи обим и страних и домаћих инвестиција. Да не причамо о штети коју су нанели сектору туризма и угоститељства. Чак је и транспорт трпео, јер превозници не желе да користе руту кроз земљу у којој не знате када ће, и да ли, бити блокирани међународни путни правци. Штета је огромна и она је дугорочна. Блокадери су, уз то, директно и таргетирали одређене инвестиције – као што је Генералштаб. То је изгубљена инвестиција од више од 1,5 милијарди евра, значајан број нових радних места и значајни приходи за буџет из кога се исплаћују плате и пензије, граде школе и болнице. И све то – све губитке које је Србија имала, блокадери су прогласили као своју победу. Без трунке срама су еуфорично прослављали то што је Србија успорена, спотакнута, што су нам измакла нова радна места… Али добро је да народ то види. Захваљујући стабилним јавним финансијама и паметној државној политици председника Вучића, наши најстарији суграђани су упркос свему овог месеца добили увећање пензија од више од 12 процената, што је још један доказ да ће увек већинска Србија победити блокадерске покушаје заустављања напретка наше земље.

• Млади људи су упали у замку, изгубили знања а многи и годину, а и приметно је да олако прихватају туђе „вредности”. Ко је заказао: породица, образовне установе или систем?

Никако не бих сваљивала кривицу на породице. И они су људи били очајни, многи од њих су морали да се сналазе на све могуће начине да својој деци плате домове, станове, храну и живот у граду у који су отишли како би студирали. Колико сам писама добијала родитеља који моле за само једну ствар, а то је да се њиховој деци омогући право на образовање. Међутим, ми смо све време поштовали аутономију универзитета. И сада из дана у дан постаје јасније да и огромна већина студената није била за блокаде, само што потпуно разумљиво, нису имали храбрости да то јавно искажу јер знају да би их чекао линч, баш као што су линчовани Милош Павловић, Владимир Балаћ, Љубица Патрик, Лука Лалошевић, Анђелија, Марија, Милутин и остали. Највећа одговорност лежи на онима чији је посао да образују студенте и обезбеде квалитет наставе, на ректорима и деканима, пре свега на ректору Универзитета у Београду Владану Ђокићу. Они сносе директну одговорност за изгубљено знање, време и стрес који су студенти претрпели и надам се да ће доћи време када ће одговарати за изгубљено знање, време, претрпљени стрес и све остало.

• Деведесетих година прошлог века пунили смо странице светских медија као „лоши момци” и таман смо стали, народски речено, „на зелену грану” и опет су се пуниле странице о протестима и сукобима у Србији. Коме све то одговара?

То одговара онима којима не одговара снажна, стабилна и самостална Србија. Свима који би желели Србију стално у проблемима, подељену и ослабљену, како би се лакше на њу вршио притисак. Показало се као правило да када год Србија крене напред, појави се неко од блокадера да пише отворена писма европским лидерима, светским медијима и међународним невладиним организацијама како би отворено лобирао против своје земље, мислећи да тиме наноси штету Александру Вучићу. Већ сам рекла, да сам сигурна да Европска комисија може да организује наградну игру попут „Узми рачун и победи” колико писама против Србије су добили од различитих блокадерских перјаница. Понављам, било шта негативно и лоше што се догоди по Србију, они посматрају као своју победу. Ето њима то одговара, а зашто – никада ниједном патриотски оријентисаном човеку неће бити јасно.

• Након протока више од годину дана, може ли се коначно рећи шта је главни циљ протеста и ко их је организовао?

Данас је сасвим јасно да блокаде никакве везе нису имале са правом и правдом, као ни са падом надстрешнице. Ово су били политички протести, политичка борба за дестабилизацију Србије, урушавање Уставног поретка и насилну смену власти. Они су читаво време директно таргетирали председника Александра Вучића и његову породицу и позивали на грађанске сукобе. Пад надстрешнице је био само повод, оно што би у „Блокадерској кухарици” из Загреба дефинисали као „плодно тло”. То су временом почели и сами да отворено говоре. Постојала је и значајна логистичка, обавештајна, медијска и финансијска подршка споља, иако се све представљало као спонтано. Све је „спонтано”, а новац је у кесама долазио на наше факултете, а да нико није знао порекло тог новца. Новца је било толико да су блокадери морали да купују машине за бројање новца, а да један аутопревозник сам каже како је у једном дану добио 90.000 долара донација. И после се питају зашто их народ не подржава.

• У претходној години и парламент је више пута личио на „бојно поље”. Постоји ли могућност да се различито мисли, а дискутује конструктивно те да се посланици сложе око најзначајнијих националних питања у Србији, како би се смањила поларизација у друштву?

Више пута сам јасно и недвосмислено осудила сваки вид насиља у Народној скупштини. То није политика и то није демократија. Парламент мора да буде највиша институција за политички дијалог, у којој се разлике изражавају речима и аргументима, а не димним бомбама, сузавцима, јајима и противпожарним апаратима. Верујем да је могуће разговарати и о најтежим националним темама, али само ако се поштују институције, пословник и грађани које представљамо. Чини ми се као да један део посланика некада заборави да се налази у Скупштини зато што им је народ поверио мандат како би били њихов глас, а не како би дували у пиштаљке и вувузеле, лупали пословницима по клупама, ломили инвентар и махали чегртаљкама. Са друге стране, одлично је за Србију што у претходних неколико месеци парламент изгледа значајно пристојније и неиронично желим да се и овим путем захвалим и посланицима опозиције на томе.

• Могу ли судије и тужиоци да се политички организују, агитују за одређене политичке партије и доносе пресуде, не по закону и праву, већ по свом нахођењу и политичким ставовима?

Судство мора бити независно, али независност не значи политичку самовољу, нити значи независност од Устава, закона и народа. Све одлуке се морају доносити искључиво на основу Устава и закона, а тужиоци и судије не смеју бити политичари и не смеју да заузимају ниједну страну. Уколико желе да се баве политиком, то је, наравно, дозвољено, али онда не смеју бити ни тужиоци, ни судије. Ми, нажалост, овде имамо и тужиоце и судије који се искључиво баве политиком, као што имамо оне, и то на неким од најважнијих функција у правосуђу, који су помислили да су изнад Устава, закона и народа. Ако ви у случају истраге око пада надстрешнице у Новом Саду оптужите некога ко је био на месту вршиоца дужности директора Јавног предузећа „Инфраструктура железница Србије” и то само неколико месеци, а не оптужите извршног директора тог истог предузећа који је био на тој функцији годинама, а са ким другујете по кафанама – онда ви дугујете објашњење народу зашто је то тако. А ми објашњења не добијамо. Ако због писане речи осудите једну новинарку на драконску новчану казну, али вам ни то није довољно, већ јој забраните да обавља свој посао годину дана, заиста добијете утисак да те пресуде нису донете у судници већ на неком другом месту.

• Са једне стране имамо ЕУ која често критикује Србију због ниског степена усклађености са заједничком спољном и безбедносном политиком са ЕУ, а са друге стране ЕУ је највећи инвеститор у нашу земљу. Да ли је једноставно одржавати баланс?

Србија води промишљену и одговорну политику, захваљујући председнику Александру Вучићу. Ми смо на европском путу, желимо да будемо део Европске уније, то јесте наш спољнополитички приоритет. Истовремено, наша политика је да чувамо наше националне интересе, као и да не пристајемо на понижавање Србије. Дакле, идемо у ЕУ, али желимо поштовање, а не послушност по сваку цену. Пуне четири године Европска комисија апелује на државе чланице ЕУ да се отвори Кластер 3 у преговорима са Србијом, а што би значило отварање само три нова преговарачка поглавља. Четири године одређене државе чланице то игноришу и пред нас постављају стално нове услове. То није поштовање.

• Имају ли представници Запада, приликом састанака и разговора, макар мало разумевања за наше болно сећање на НАТО агресију и историјске и пријатељске везе са руским народом, односно за нашу неутралност?

Неки имају, а неки немају. Ипак, да оставимо по страни представнике тзв. „Запада”. Па у нашој Народној скупштини имате странке које кажу да смо сами криви што су нас бомбардовали, да су требали да нас бомбардују, да смо заслужили. То је већи проблем ове земље! Ви у Народној скупштини Републике Србије имате опције које ни у случају своје земље, Србије, не поштују међународно право, Повељу УН и резолуцију Савета безбедности 1244 УН. Како онда то очекивати од оних који су у тој агресији учествовали.

• Чак и противници председника Вучића не брину превише шта ће бити са НИС-ом и да ли ћемо имати довољно нафтних деривата и јавно кажу: „Средиће то Вучић”. Има се утисак да, колико год га нападали, у одређеним тешким ситуацијама, имају поверења да ће он пронаћи излаз…?

Знате у чему је ту ствар: поверење се не стиче речима, већ резултатима. У кризним ситуацијама држава мора да покаже одговорност и способност да обезбеди стабилност, а то су грађани у претходним годинама могли да виде код Александра Вучића. И то је добро. Мени је драго и ја сам срећна што чак и блокадери могу мирно да спавају, јер знају да имају председника који неће дозволити да ико угрози безбедност и стабилност Србије.

• Нормализација односа Београда и Приштине остаје кључни услов за напредак Србије на европском путу. Шта то тачно треба да значи?

Београд је увек опредељен за дијалог и у најбољој вери и духу учествује у процесу дијалога са Приштином у Бриселу, који треба да доведе до нормализације односа на терену, али нажалост са друге стране преговарачког стола нема поузданог саговорника. О томе најбоље сведочи да Приштина пуних 13 година одбија да формира Заједницу српских општина на коју се обавезала Првим бриселским споразумом о нормализацији односа. С друге стране, уместо поштовања преузетих обавеза, Приштина свакодневно повлачи ескалаторне потезе и изазива тензије и кризе на терену и једина политика која је у Приштини доминантна јесте антисрпска.

• Српска листа је, поред свих притисака, тријумфовала на локалним изборима на КиМ. Предстоје и парламентарни. Очекујете ли да коначно Запад уразуми власт у Приштини (ко год да добије изборе) и укаже на кршење људских права српског народа, недостатак демократије и свега онога шта је неопходно за једно демократско и цивилизовано друштво?

Српска листа је трн у оку Куртијевог режима јер одлучно и посвећено заступа интересе српског народа на Косову и Метохији, а политика Приштине је да протера српски народ са њихових вековних огњишта. Од доласка Куртија на власт забележено је више од 700 етнички мотивисаних инцидената и напада на нашу децу, жене, цркве, уз бројна арбитрарна хапшења и пребијања Срба, напада на имовину повратника… То све говори о једном систематском плану Приштине да лиши простор Косова и Метохије српског присуства. Наш народ у јужној покрајини један је од најугроженијих народа у Европи, свакодневно им се крше сва политичка и основна људска права и зато наш народ с правом очекује и веће и конкретније ангажовање међународне заједнице на њиховој заштити. Српска листа предано свакога дана указује на сва кршења права српског народа и супротставља се терору Приштине због чега се и налази на удару Аљбина Куртија. Упркос свему, наша Српска листа и српски народ показују слогу и јединство у најтежим временима, што недвосмилено показују и резултати свих претходних избора на Косову и Метохији. Тако смо на недавно завршеним локалним изборима освојили свих десет општина са српском већином, повратили наше четири општине на северу Косова и Метохије и потврдили власт у шест општина јужно од Ибра. Искористила бих ову прилику да позовем наш народ да поново изађе на изборе и подржи српску листу која гарантује јединство и снагу српаког народа на Косову и Метохији.

• Прогоном српских институција Србима се одузима и право на рад. Имају ли разлога за страх, за егзистенцију?

На Косову и Метохији угрожена су бројна права српског народа, готово да нема неко које није погажено. Будите уверени да режим у Приштини никада неће моћи да заустави државу Србију, на челу са председником Александром Вучићем, да помаже свом народу на овим просторима, у својој аутономној покрајини, а у прилог томе говори и чињеница да сваку принадлежност Србија уредно исплаћује свим својим сународницима у јужној покрајини и нико није остао без својих прихода упркос настојању Аљбина Куртија да затвори наше институције. Институције нису само зграде, то су људи који предано раде и боре се за свој опстанак, за своје породице и они су истински хероји са Косова и Метохије. Р. Комазец