Закатанчене куће повратника!
На око два километра изнад Пећке Патријаршије, ка страни одакле се пружа Руговска клисура, подно оштрих планинских висова вековима угнеждена Љевоша, село дуге историје. Некада село јаких домаћина једно од јачих српских места у овом делу Метохије, данас село у коме се гаси српска реч , село у коме се полако, али судећи по бројним призорима овде полако, али сигурно затиру српски трагови. Током 2005.године саграђена је 31 кућа за српске повратнике у Љевоши, који су након прогона у лето 1999.године, били расељени диљем Централне Србије. Док су им се повратничке куће градила на згариштима њихових предратних богатих домова, многи Љевошани у то време орни да у селу започну живот из почетка су око три месеца провели у Пећкој Патријаршији, жељно ишчекујући да им се нови домови заврше. Иако је тих првих година изгледало да је повратак овде колико толико успешан, новије време демантује ту чињеницу. И Љевоша, место у коме су Срби до рата живели у 70 домова и било их је преко три стотине, сврстава се у ред села која су остају без Срба. У то смо се уверили недавно, током посете овом месту у коме су нас дочекале закатанчене кућа повратника, без иједног становника у њима. Упорни покушаји да пронађемо барем једног од домаћина ових домова, остали су безуспешни. На улазу у Љевошу око неколико неких ново саграђених кућа које су далеко одударале по изгледу и раскоши од скромних повратничких , малених кућа, одвијали су се некакви радови. То су власници тих објеката, Албанци уређивали дворишта у којима су некад биле баште и одаје Љевошана који су очигледно продали те парцеле и имања. У једном узаном сокаку на другом крају села, где смо, а вођени искуством ранијих посета Љевоши, очекивали да ћемо чути спрску реч, јер је тамо минулих година било једно јаче српско домаћинство, дочекала нас је импровизована дрвена рампа која је указивала да се ради о поседу који је променио власника и о поседу у коме нема више свежих српских стопа. Очигледно је било већ на први поглед да су и та кућа и двориште продати. У кући Ранка Бакића, кога смо приликом ранијих похода Љевоши увек сретали у селу, јер бејаше и званично представник овог места, такође није било никога. На вратима његовог дома био је катанац, као и на кући његовог брата, поред, а металне решетке на прозорима. Могли смо само да нагађамо где су власници ? У Љевоши их нисмо срели. Такође, никога нисмо нашли ни у повратничком дому Зорана Ашанина, који је био један од оних повратника у Љевошу који је ретко одлазио на дуже из свог села. Тањир некакве сателитске антене у његовом не ограђеном дворишту лежао је на земљи где су свуда били видни свежи трагови кравље балеге, који су указивали на то да неко ту напаса краве на трави која је тек почела да ниче измољена првим јачим мартовским сунцем. Како нам неко касније рече, када смо отишли из Љевоше домаћин тог дома не живи више на тој адреси. Дуго је веле истрајавао, али болест и године су почеле да притискају, а и самоћа. А да ли ће се Зоран Ашанин поново вратити своме завичају, такође могли смо само да нагађамо! На Љевошком гробљу зараслом у шипражје су нас такође дочекали тужни призори. Многи споменици, и они читави и они порушени, су се једва видели од растиња, која је стварала призор праве пустоши. Оградна жица око гробља разорена знатним делом, а остаци цркве Светог Јована, коју су мештани повратници хтели да обнове, претворена је гомилу камења прекривеног коровом и такође густим шипражјем. Нигде нисмо успели да угледамо свеже трагове посета оних чији најмилији и преци почивају на тој земљи иако су зимске задушнице биле недавно. Очигледно да нико није долазио на Љевошко гробље скоро да пали свеће и помиње своје покојне овде. Нигде нисмо угледали трагове свећа, а некада пријатни мирис тамњана, заменио је смрад свеже кравље балеге које је било и на гробљу на претек. Очигледно нечије краве ту слободно шетају. На само који метар од гробља угледали смо свеже прокопан пут који је водио ка планинским висовима и делу Љевоше одакле се пружају прелепи видици на околиш, на Метохијско плодно поље. У најмању руку ,идеално место за викендице , права ваздушна бања, како је неко прокоментарисао у том моменту. Док смо напуштали гробље спуштајући се ка закатанченој кући Зорана Ашанина у мислима нам је навирало питање, да ли ће икада ико завршити обнову црквишта Светог Јована Крститеља, на гробљу, старом ко и село више векова. Идеја о обнови овог црквишта јавила се неколико година пре рата, када су мештани по благослову тадашњег митрополита Амфилохија кренули да га сређују. Том приликом у северном зиду у припрати нашли су гроб који је по свему судећи по неким индицијама пропадао монаху који се подвизавао на том месту. Из гроба у то време била изникла лоза коју су такође по благослову тадашњег митрополита Амфилохија, Љевошани требало да засаде иза олтара када се обнова црквишта заврши. Рат је омео обнову, све до 2005.године када су поново освећују темељи црквишта, на идеју Љевошана повратника, с намером да се црква обнови, али то није до краја реализовано, а хоће ли и икада бити само Бог зна. Враћајући се уским асфалтним путем који из Љевоше води ка Пећкој Патријаршији неко рече да су се својевремено Љевошани заветовали да неће продати педаљ земље свога села у вери та је то њихова света земља. Међутим, призоре које смо затекли у Љевоши очигледно су говорили да је тај завет прекршен. Намеру да свратимо у Пећку Патријаршију на повратку из Љевоше нисмо успели да остваримо, јер нам двојица полицајаца на пункту постављеном ка улазу у светињу, с намером да брину о њеној безбедности, рекоше да у Патријаршији не примају посете тих дана. Схватили смо да је разлог томе био строги почетак великог Васкршњег поста. Поломљени споменици на гробљу С.Ивковић
