Занат научила од мајке и пренела на ћерке

– Одрасле су гледајући мене како плетем. Мало, по мало, и оне су савладале све технике плетења, хеклања, и данас то раде заједно са мном. Креативне су и веште у раду, комбинују ручни рад са осталим материјалима и то доста добро пролази код купаца – казала нам је Љиљана

 

 

Љиљана Ристић из Грачанице поносна је мајка петоро деце, али и бака. Њен хоби је плетење и каже нам да је прво што је исплела, и то са девет година, била јакница за лутку. Тако је, у ствари, све почело. Плетење је био саставни део одрастања многе женске деце у централном делу Косова и Метохије. Љиљана је једна од њих. – Ручни рад сам научила од мајке. Баба са мамине стране је такође плела, али и прела, ткала, са татине стране је хеклала, тетке су плеле, везле, ткале, хеклале, са обе стране фамилије, и тако сам и ја научила. За време мог одрастања, а то су касне седамдесете и осамдесете године прошлог века, већина девојака, да не кажем све, из мог окружења су плеле и хеклале, такво је време било – прича нам Љиљана и додаје да се радо сети тих времена када су жене стварале окупљене у једној кући, дружећи се, размењујући мустре и знање. Било је то време када се одмарало од радова у пољу, па и кућних послова, али није било тек тако потрошено, већ на корист. Сад је, каже нам, дошло другачије време. Плетење, односно ручни рад готово да спада у неку врсту старих заната. Темпо живота је такав да се више нема времена. Са друге стране, већина се одлучи за куповину пуловера, јакне, џемпера, јер је једноставније. Управо зато, због велике понуде машински рађених одевних предмета, ручни рад је на цени.

PУЧНИ РАД НА ЦЕНИ

Љиљана у разговору са нама открива да је, ипак, одолела новом времену и своје ћерке је научила да плету и једнако су веште као и она. Чак нам признаје да неке ствари лепше раде од ње – попут понча, блуза, капа, украса, торби… – Научиле су да плету уз мене, јер ја сам својој деци све плела и они су то носили. Мало, по мало, и оне су савладале све технике плетења, хеклања и данас то раде заједно са мном. Креативне су и веште у раду, комбинују ручни рад са осталим материјалима и то доста добро пролази код купаца – казала нам је Љиљана. Пошто плете и хекла од малих ногу, каже нам да би једну собу могла да напуни од пода до плафона хекланим стварима које је урадила, можда и више од тога. Оно што сада издваја као проблем јесте набавка вунице и конца. Некада је тога било у изобиљу и већина тог материјала је била памучна, вунена, односно много квалитетнија од онога што је сада у понуди на тржишту. Сналази се тако што материјал купује у Приштини, Липљану… Ова занимљива и вредна жена прича да је упоредо са одрастањем усавршавала свој рад. Прво кроз различите ревије које су тад излазиле и биле намењене женама, затим узимајући мустре од познаница, а касније и путем интернета. – Сећам се да сам код једне жене видела поентлес, и то ми се много допало. То је комбинација хеклања, шивења и веза и та техника се везује за Бугарке – оне су то радиле. Савладала сам је и доста тога урадила у тој техници. Обично хеклање је у једном тренутку потпуно заменио поентлес, и оно је проглашено за демоде, јер је, по мени, захтевније када је одржавање у питању – у смислу прања, штиркања, пеглања. Упоредо са поентлесом, плела сам на основу шема и хеклане мајице. Онда је стигао интернет и ту сам открила невероватне ствари које је било могуће урадити од плетеће игле и конца – каже наша саговорница и додаје: „Продавала сам украсне корпице које су могле да се употребе за Ускрс и Божић на једној од трафика у Грачаници, и то је видела једна жена која је овде радила при некој невладиној организацији. Дошла је до мене и понудила да јој урадим меде и шољице, али хеклане. Никада до тада нисам хеклала играчку и био је то изазов за мене. За шољицу сам већ имала идеју како је могу исплести, али меду… Пронашла сам начин да то урадим путем интернета и урадила неколико меда различите величине. Она је то показала својим сарадницима и уследила је сарадња, па сам тако за њих урадила сигурно 850 комада меда. То је био пројекат у који су биле укључене многе жене које су се бавиле истим или сличним занимањем, тако да су моје меде, захваљујући њима, стигле у многе земље Европе”.

ПРОМОВИСАЊE КУЛТУРЕ И ТРАДИЦИЈЕ

Љиљана плете и различито цвеће и склапа га у икебане. Плела је луткице Снешка Белића, Деда Мраза, уочи новогодишњих празника. Има и свој програм за Божић, за који каже да је захтеван, али њој и изазов да га уради – попут Господа и апостола. Исто је када је Ускрс у питању. Њена ћерка израђује украсно постоље за чуваркућу и много тога другог. Заједно са својим ћеркама плете различите одевне предмете и каже нам, најбоље се све продаје у Црној Гори, где јој једна од ћерки живи. Посебно је то што раде привлачно туристима. Плела је једно време и девојачке спреме, док је било актуелно да млада са собом понесе као неку врсту мираза. Иначе, Љиљана је подједнако вешта и када је вез у питању, а први гоблен извезла је са само седам година. Својевремено је била члан УПЖ „Авенија” из Лапљег Села, али су је мала деца и обавезе око њих спречиле да буде активнија. О председници Удружења „Авенија”, Гордани Ђорић, има изузетно лепо мишљење и сматра да је много урадила по питању ангажовања жена из овог краја и промовисању наше културе и традиције. Ове јесени је по први пут учествовала на манифестацији „Традиција нас је очувала” које поменуто удружење организује, и управо је њен штанд проглашен најлепшим, па је захвална на учешћу и награди. После свега што је до сада исплела својим рукама – у шали каже да све то може да се простре вероватно би били километри – и даље тврди да је плетење првенствено њен хоби, нешто у чему ужива, што је опушта док ради, а тек онда на ред долази и чињеница да је временом то прерасло у занимање са чијом зарадом попуњава кућни буџет. М.Чанковић