БЛОКАДАМА ИСЦРПЉЕНА СРБИЈА ГУБИ СПОСОБНОСТ ДА ЗАШТИТИ СВОЈ НАРОД НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ
– Косово и Метохија није само територијално и државно питање. То је наша земља, али и наше небо. Тзв. Косово никада неће постати члан УН. Нервоза је „прешла на другу странуˮ, јер време не ради за тзв. Косово. Иако се „студенти у блокадиˮ редовно оглашавају путем друштвених мрежа и појединих медија, као што су Н1 и Нова С, тешко би се уопште више могло говорити о студентима. То је једна тајна организација чије главне актере, финансијере и слично, јавност још увек није упознала. Излаз из ове кризе је правни, политички и друштвени – рекао је проф. др Владан Петров
Одлучно, одважно и аргументовано залаже се за дијалог и нормализацију стања у високом школству и друштву у Србији. За Косово и Метохију каже да је заветно и идентитетско питање српског народа. Он је проф. др Владан Петров, редовни професор Правног факултета Универзитета у Београду и судија Уставног суда Републике Србије, а управо о стању на факултетима, друштву, о блокадама и Косову и Метохији говорио је за „Јединство”.
– Хтели признати или не, „студенти у блокади”, односно блокадери већ девет месеци држе Србију у ванредном стању. Ко је заказао: родитељи, професори, или систем, да се пред нашим очима уништава образовање и младе генерације ове земље?
После више од девет месеци, ипак, доста тога се променило. Већина факултета у Србији је почела са радом. Почели су и први испитни рокови. Могло би се рећи да је високо образовање делимично „одблокирано”, али да су остале блокиране још многе зграде факултета и универзитета. Тако, на пример, зграда ректората Универзитета у Београду још увек није у функцији. Блокаде које су од почетка биле присутне на улицама добијају друкчије форме. Од оних „зимских” које су резултирале у неколико масовних, углавном, ненасилних скупова, постале су у последњих неколико недеља крајње насилне. Нападају се просторије владајућих политичких странака, локалних самоуправа, тужилаштва, блокирају се судови и долази до сукоба са органима јавног реда и мира. Иако се „студенти у блокади” редовно оглашавају путем друштвених мрежа и појединих медија, као што су Н1 и Нова С, тешко би се уопште више могло говорити о студентима. То је једна тајна организација чије главне актере, финансијере и слично, јавност још увек није упознала. Ако се, ипак, за тренутак вратимо на високо образовање које је било више месеци под јаким ударом, онда треба рећи да је тај систем у дугогодишњој латентној кризи. Тенденција законског проширивања аутономије универзитета која је довела до готово потпуног повлачења државе из управљања факултетима и универзитетом, лоша селекција младог наставног и сарадничког кадра, незаинтересованост власти за суштинска питања реформе високог образовања, неки су од узрочника вишемесечне готово апсолутне обуставе рада на факултетима. Одговорност, добрим делом, сносе и универзитетске и факултетске управе. Највише су оштећени студенти који су суштински изгубили једну академску годину, иако сада имамо покушаје да се она како-тако спаси.
– Шта нам говори чињеница да наши млади људи аплаудирају у Бриселу европском посланику из Хрватске Стивену Николи Бартулици након очитане лекције о потреби да Србија призна агресију и плати ратну одштету Хрватској? Забрињава ли одсуство знања и емпатије српских студената према страдању сопственог народа ?
Најпре не смемо упадати у замку коју су поједини медији, али и поједини страни центри моћи поставили кад говоримо о нашим студентима и уопште младим људима. Међу њима је, по мом дубоком уверењу, мали број оних којима су „идоли” Бартулица и слични. На основу мог искуства у раду са студентима, велики број је оних који су идентитетски и национално освешћени. Има и оних код којих је услед огромних пропуста у породичном и школском образовању присутан озбиљан дефицит опште културе и информисаности. Они су подложнији негативним утицајима различитих политичких партија и организација које не маре за националну свест и немају здрав национални политички програм, већ имају само један неутажив порив – да дођу на власт по сваку цену и не бирајући средства. Таквим квази-политичким чиниоцима млади, не само студенти, него, нажалост, чак и деца у вртићима и основним школама и њихови родитељи који су нечим незадовољни, постају средство за постизање и одржавање нереда и недисциплине тамо где је не сме бити – у школама, на факултетима, али и на улицама. Код тог једног мањег броја родитеља и младих постоји одсуство емпатије не само према страдању сопственог народа него уопште – према муци и егзистенцијалним проблемима сваког ко не припада њиховој политичкој оријентацији или светоназору.
– Како видите излаз из ове кризе, пошто стижу негативни одговори на позив председника Србије на дијалог?
Излаз из ове кризе је правни, политички и друштвени. Правни пут је доследнија примена правних прописа. На пример, не можете се позивати на владавину права, али вршити непримирени утицај на правосуђе тако што ћете блокирати судове и тужилаштва, или путем медија „решавати” предмете. То се односи и на представнике власти који неретко својим запаљивим и неумереним речима крше основне принципе независности судства и самосталности тужилаштва без којих нема правне државе. Не можете, такође, нападе на полицију, просторије странака, локалних самоуправа, тужилаштава и судова називати мирним окупљањима и тражити да за то останете некажњени. С друге стране, појединачни акти насиља усмерени на додатно провоцирање грађана који блокирају и предузимају насиље представљају неадекватан одговор надлежних државних органа и присталица власти, јер само доприносе додатном хаосу и стварају стање опште несигуности међу грађанима. Политички пут је дијалог између свих релевантних политичких актера. Често се чини да је до њега немогуће доћи. Ипак, остаје једино демократско и легитимно средство. Само дијалог може стварати услове за истински политички плурализам у демократском друштву у којем ће свака страна имати прилику да се чује, а да не буде одмах „таргетирана”, па чак и дехуманизована. Друштво у којем политички противници нису спремни чак ни да разговарају, а кад је у питању државни и национални интерес и да заједнички делују, неминовно је осуђено на дуготрајно и сурово пропадање.
– Како се протести у централној Србији одражавају на Србе на Косову и Метохији?
То питање би требало упутити нашим грађанима који живе на КиМ. Колико видим, то је тај највише напаћени део нашег народа, с једне стране, додатно солидарисало и ујединило. У условима вишедеценијске борбе за голи опстанак, наш народ на КиМ добро разуме једну од основних животних мудрости – кретање и непрестана борба чине суштину живота. С друге стране, свеопшта усмереност на тему блокада довела је до тога да се, нажалост, с мање пажње прате дешавања у нашој јужној покрајини. И што је горе, држава се непотребно исцрпљује. У условима вишемесечних блокада, она политички и економски слаби тако да самим тим није довољно фокусирана на обезбеђење елементарних услова за живот нашег народа на КиМ, али и на сложену дипломатску борбу која се одвија у условима постепене промене геополитичких снага у свету.
– Аљбин Курти отворено и у присуству међународне заједнице на КиМ врши терор над српским народом. Уколико има прећутну дозволу од колективног Запада да етнички чисти Косово и Метохију од Срба, шта ту Србија може учинити, односно, колико има маневарског простора да делује на Косову и Метохији?
Ослабљена и блокадама исцрпљена Србија моћи ће да уради мање и њен маневарски простор ће се сужавати. Зато и апелујем на све одговорне политичке чиниоце у земљи, нарочито оне опозиционе који су тврдо за опстанак не само Косова у границама Србије него нашег народа на овој територији и на својим вечним огњиштима, да почну са сабирањем. Ниједна власт и ниједан човек не смеју бити изговор за даље поделе и евентуалне озбиљније конфликте међу нашим грађанима. Србија мора да настави да економски јача, а мора коначно наћи и начин да се политички стабилизује. Расута, подељена, у тензијама и страховима од некаквих грађанских сукоба, она ће изгубити способност да било шта уради за свој народ на КиМ, али и за себе у целини. Биће „опет просуто млеко” и све испочетка. Поред тога, мислим да није оправдано више говорити о колективном Западу, јер и тај Запад пролази кроз озбиљна реструктурирања, уосталом, као и читав свет. Делује да ће, ако не пре, али за коју годину, бити успостављен један „нови свет” у којем ће на спољнем плану бити више равнотеже, а на унутрашњем више националне и државне суверености. Такав свет даје легитимна очекивања да би Србија могла да учини више за свој народ на КиМ, али ће и то понајвише зависити од даље националне политичке стратегије Србије и њених капацитета да ту стратегију стрпљиво спроводи у дело.
– Са правне тачке гледишта може ли „Косово” постати члан Нато савеза и чланица УН без пристанка Републике Србије?
То нису две исте ствари иако је претходних деценија, а нарочито од 90-их година прошлог века, деловало да нема велике разлике. Тзв. Косово ће можда ући у НАТО, али никада неће ући у УН. Србија ту јесте важна, али није кључна. Стратешка политичка оријентација кључних фактора „новог света”, Кине и Русије, а и наговештаји промењене глобалне улоге некада једине супер силе, САД, чврст су гарант да тзв. Косово никада неће постати члан УН. Нервоза је „прешла на другу страну”, јер време не ради за тзв. Косово. Дакле, како год посматрали, правно и политички, тзв. Косово је никад даље од УН, а та „удаљеност” ће се сваким наредним даном само повећавати.
– У којој мери промене на глобалном плану могу утицати на нашу земљу?
Оне ће као и увек утицати на нашу државу. Позитивна мера тог утицаја, као што сам већ рекао, зависиће највише од нас. Сматрам да је председник Вучић водио једну мудру спољну политику која је припремила Србију да у будућој „расподели карата” међу великима отклони многе негативне последице које су Србију погодиле од краја 80-их година прошлог века па наовамо. За даље биће нам потребно веће национално и политичко јединство и то не може бити задатак само једног човека. Да ли ћемо по ко зна који пут пропустити да се макар „нађемо у шанси”, тешко ми је да одговорим, јер на нашем унутрашњем плану видим много негативних чињеница и чиниоца. С друге стране, видим и простор за сабирање оних грађана који су свесни да очекиване промене на глобалном плану и осовина САД-Русија-Кина могу да доведу до историјски важне политичке стабилности и економског просперитета на овим просторима. Историјско искуство нас учи да будемо спремни, али и врло опрезни.
– Да ли је, по Вама, случајност изазивања хаоса у Србији, Републици Српској и терор над Србима на КиМ?
Једино ако сте политички аналфабет, или уколико сте сасвим заслепљени уским и партикуларним политичким амбицијама можете тврдити да не постоји јасна повезаност, чак би се рекло потпуна синхронизованост између свих ових дешавања. И ово није моја оцена. То је више чињенична констатација. Стари, глобални неолиберални поредак је још увек присутан и врло снажан. Нови свет о којем говоримо, којем се надамо и који је објективно све ближи још увек није успостављен, а камоли да је однео победу. И на националном, и на регионалном и на глобалном плану, много је себичног егоизма, националног, верског и културног хаоса, много је ратних жаришта која могу, али нису још увек нити ће сутрадан бити угашена. Трајаће све то, а самим тим и сви притисци и сви процеси који ће и даље дестабилизујуће деловати и на Србију и на стање у читавом региону. Зато нам је потребно народно и национално сабирање око идентитетских питања која нам значе опстанак, а не вређају друге. То је дуг процес који превазилази једну генерацију политичара и грађана. То је процес који захтева инвестирање у младе правнике, политичаре, докторе и друге који ће се повезивати снажнијом националном и културном самосвешћу, а не блокирати зарад ситних и пролазних интереса подела политичког плена. Један од главних кохезивних фактора мора остати и наша православна црква. Нико не треба да доводи у питање њену помиритељску и просветитељску мисију духовног сабирања, оног које је довољно широко да прими не само нас, православне вернике, него и да разуме припаднике свих других вероисповести који су наши суграђани или наше комшије.
– Без обзира на тренутно стање на терену, може ли се статус Косово и Метохија мењати све док је у Уставу Србије део наше територије и док је на снази Резолуција 1244?
Вероватно ме питате ово питање само зато због оне старе латинске: „Понављање је мајка знања” (Repetitio est mater studiorum). Не само да се статус КиМ не може мењати док су Резолуција СБ 1244 и наш устав на снази. Он се не сме мењати и докле год је српског рода на овим просторима. То није територијално и државно питање. То је заветно и идентитетско питање. Косово је наша земља, али и наше небо. То је национални и духовни устав који има универзално значење. То је наш вечни Видовдан.
– Верујете ли у праведност међународног права?
Са годинама човек све мање верује у праведност било чега овоземаљског. Пошто је и међународно право само једно земаљско право, које је са Повељом УН имало тежњу да добије универзално значење, а претворило се последњих неколико деценија у инструмент за остваривање геостратешких циљева једине супер силе САД, не гајим илузије да би се могло у једном тренутку престати са његовом селективном применом. Дакле, начелно врло праведно, оно ће у пракси увек бити мање или више неправедно. Јер, да подсетим, правда по својој природи није селективна. Свакоме своје. Једнако поступање у једнаким случајевима. Различито у различитим. Још су стари Латини говорили: „Нек буде правда па макар свет пропао” (Fiat justitia pereat mundus). Од такве правде ја бих узео само доследност, ако је икако могуће. У једнаким случајевима макар слично, ако не једнако, а свакако не дијаметрално различито. Србија и наш народ посвуда на овом балканском простору треба да се држи доследно међународног права. Не зато што је то последње или једино што нам је остало, већ зато што је та доследност праведна. Као што је праведна и наша доследност у очувању слободе и слободарских настојања. Као што је праведан у својој доследности и наш Видовдан. То је наш идентитетски образац од којег не одустајемо и који не дамо.
Р. Комазец
