четвртак, 21. новембар 2019. | 22:09

ЕМИСАРИ

Пише: Рада Комазец

 

Eмисари су поверљиве личности које нека особа, група, заједница или држава упућује код одређених људи због неке поверљиве ствари. Емисари се могу назвати још и преговарачи, оперативци, мисионари, агитатори, портпароли, инквизитори… Када је Србија у питању и упућивање емисара у Србију, најбоље би им одговарао овај последњи израз – инквизитори. Зар нам нису после емисара стизале бомбе и колоне унесрећених људи? Зар нам нису после њих убијали и киднаповали народ, порушили домове и оставили невољу и згаришта? У средњем веку улога инквизитора је била да убеђују и ислеђују људе које је црква сматрала јеретицима. Уколико емисар – инквизитор не успе да приволи „јеретика” да мисли и чини оно што прописује Католичка црква, наступале би казне, најстрашније муке и смрт. Чак је папа Иноћентије ИВ 1252. године издао папску булу која је експлицитно допустила употребу мучења при изнуђивању признања од наводних јеретика. Средњовековне инквизиторске методе, ипак, имају сличности са савременим западним емисарима у Србији крајем 20. и почетком 21. века. Зар нам нису увек долазили са условљавањем и уценама? Зар нас нису изгладњивали санкцијама, изопштавали из шире заједнице и убијали, уколико не подлегнемо њиховим притисцима и не прихватимо њихове ултиматуме? Заправо, инквизитори су мучили и убијали појединце, а емисари у Србији масовно цео народ. После распада Совјетског Савеза и Варшавског пакта, рушења Берлинског зида и уједињења Немачке, на ред је дошла Југославија. Крај хладног рата означио је и крај стабилности која произилази из баланса снага између два блока. Србија је и онда и данас у фокусу великих сила које не престају да траже од нас да се повинујемо њиховим ултиматумима. У почетку Запад се наводно залагао за целовиту Југославију, а испод жита све је чинио да изазове крвави грађански рат и распад СФРЈ. Пошто су братство – јединство и заједничку државу гајили само Срби, није било тешко изазвати сукобе. Стизали су разни емисари, „миротворци” и нудили Србији и Србима решења. Увек би наредно решење било горе од претходног, од Крајине до Косова. Од Ворена Цимермана, Питера Карингтона, Хосеа Кутиљера, Сајруса Венса, Дејвида Овена, Торвалда Столтенберга, Питера Гелбрајта, Кристофера Хила, Мартија Ахтисарија до злогласног Ричарда Холбрука и Вилијама Вокера. Наравно, редовно су нам у посету долазили и тужиоци Међународног кривичног суда за бившу Југославију, Луиз Арбур, Карла дел Понте, Серж Брамерц. Дисали су нам за вратом све док и последњег осумњиченог нисмо предали Хашком трибуналу. Ништа боље нису пролазили ни Срби у Републици Српској са Високим представницима за БиХ. Од Карла Билта, Карлоса Вестендорпа, Волфанга Петрича, Педија Ешдауна до Валентина Инцка. Свима је тенденција укидање институција Републике Српске и залагање за унитарну Босну и Херцеговину. А тек изасланици УНМИК мисије на Косову као што су: Бернард Кушнер, Хари Холкери, Сорен Јесен Петерсен, Јоаким Рикер и албански зет Михаил Штајнер отворено су држали страну Албанцима. Наши непозвани гости са Запада, попут птица злослутница, доносе нам лоше вести и уцене. Последњи у низу, Брајан Хојт Ји, Филип Рикер, Ричард Гренел и српски зет Метју Палмер заоштрише реторику и припретише Србији да неће бити напретка ни развоја уколико не призна своју покрајину као туђу државу. Палмер то учини недавно у Приштини и тако снажно подржа Албанце и даде им „ветар у леђа”, да се понашају још бахатије, иако најављују поништење Бриселског споразума и непризнавање изборне воље српског народа на КиМ. Те, не смете седити на две столице, не смете се наоружавати, не смете лобирати за поништење признања Косова, уколико мислите да постанете део шире заједнице. Сијасет других уцена и упозорења стиже скоро свакодневно већ тридесет година. Наравно, ту је и неизбежно питање браће Битићи. Жао нам је браће Битићи и није се са њима поступило по Женевској конвенцији о ратним заробљеницима. Они су дошли из Америке као добровољци да се боре против Срба и Србије, а против кога се борила девојчица Милица Ракић и још много српске деце и цивила које побише НАТО бомбе и Албанци. Ко ће Србима да положи рачуне? Да ли ће неко одговарати за злочине над Србима, за опљачкану и отету српску имовину? Пошто је крајишка прича завршена без иједног осуђеног, као и Срба у Републици Српској и БиХ, да ли ће неко одговарати за прогон 250 хиљада Срба са Косова и Метохије, за убијене, за „жуту кућу”… Има ли краја уценама непристојних гостију и да ли би након косовске приче отворили неку нову, на нашој очерупаној територији, и ставили нови ултиматум пред Србију?

Подели на: