Сретење 2020. политичка борба за „достоинство и простор

Пише: Момчило Павловић, историчар

 

Када сам позван да напишем текст о Сретењу 2020. нисам могао ништа ново да кажем што раније нисам рекао или написао.Они који прате мој рад препознаће исте тезе и исте погледе. У народу је широко распрострањено веровање везано за мечку и Сретење, слично америчком моделу од кога Американци праве светски спектакл. У Србији наводно медвед излази из јазбине и ако угледа сретењски сунчани дан враћа се да доспава зимски сан јер медвед предосећа а народ верује да ће зима потрајати још 6 недеља. Ако је дан облачан онда ће зима бити кратка а година родна. Сретеније Господње, према Вуку Караџићу, је дан када, према народном веровању, пада тачно половина зиме и када се сусрећу лето и зима. Верује се да од Сретења дани не могу више бити тако хладни, како су до тада били. Пада у 40 дан од рођења Исуса Христа. Спада у један од 15 највећих хришћанских празника, непокретан је тј. увек се слави 3. по старом односно 15. по новом календару. Установљен је као празник још у 6 веку (544) у време цара Јустинијана, када је у Цариграду и околини завладала нека болест која је однела 10.000 живота, а у Антиохији су се десили јаки земљотреси. Наводно је народ општим молепствијем успео да умилостиви Господа и болест се повукла. У неким крајевима Србије постоје различити обичаји и веровања у вези са овим празником. Тако, на пример, девојка за удају која тога дана угледа првог момка за њега ће се удати. И људи а нарочито жене пазе кога ће тога јутра срести на путу. Законом о државним празницима из јула 2001 Сретење је успостављено као централни државни празник у Србији, Дан државности, који је заменио Дан државности који се у Србији под Милошевићем обележавао 28. марта.

ПОЧЕТАК СТВАРАЊА МОДЕРНЕ СРПСКЕ ДРЖАВЕ

На тај дан, 2. фебруара по старом, а 15. по новом календару десила су се два важна догађаја која су определила судбину српског народа и означила почетак стварања модерне српске државе. То су подизање народа на буну против дахијске самовоље која је прерасла у устанак и огорчену борбу за ослобођење и независност која је Србији међународно призната 74 године касније Санстефанским миром и Берлинским конгресом. На Сретење 1835. Кнежевина Србија на Скупштини у Крагујевцу добила је свој први Устав. Многи сматрају да не постоји важнији од овог датума у новијој српској историји, јер означава почетак борбе за ослобођење од турске власти, с једне, и поновно ступање српске државе на европску политичку сцену. На Сретењској скупштини 1835. кнез Милош је окупљеном народу подарио устав, који су потписали сви депутати и капетани за петнаест окружја, свештенство и чланови Државног савета. У беседи Милош каже да он издаје устав којим су народу и сваком Србину загарантована права „онако како их само човечанство предписује”. „Народ стајаће под кметовима, капетанима и судовима, судови под Државним саветом, Савет под књазом и уз књаза, а књаз под законом и у непрестаном договору са Саветом”. Ни Русија ни Турска нису прихватиле овај устав те је Милош 30. марта по старом а 11. априла по новом укинуо Сретењски устав, чекајући да Турска уреди односе у Србији, што је учињено тек 1838. усвајањем тзв. Турског устава. Иако није заживео у пракси Сретењски устав се узима као почетак уставности у Србији и важним кораком у борби за државност и све већу еманципацију Србије од турске власти. Устав је инаугурисао поделу власти на законодавну, извршну и судску, предвидео оснивање Државног савета, одредио знамења државе, посебно заставу. Од тог тренутка до данас Србија дели и тежи европским вредностима, креће се од истока на запад, од орјенталних према европским вредностима. Тај пут Србије од Истока на Запад, није био ни једноставан ни лак, а још увек није пређен. Србија још увек није допутовала у друштво савеза европских држава. Као да је читава два века остала заглибљена на том путу од истока на запад, од орјенталних и дубоко укорењених навика и вредности до европских. Сретење 2020. као црквени и верски празник и као Дан државности у овој години затиче нас са старим проблемима које нам је историја и географија наметнула, али и неким новим, мада препознатим од пре неколико деценија, а то је, фрагментација српства, удар на православну веру и цркву и небратско понашање дела власти у Црној Гори, прве државе и предводника српства. Наравно дискусија о томе ко се како осећа безпредметна је, свако има да се осећа онако како жели, и нико нормалан не спори Црну Гору као државу, али јесте спорно негирати српство у Црној Гори, отворено ударати и оптуживати Србију и српску цркву и Србију за великосрпски национализам и рушење Црне Горе. Председник Црне Горе се поистоветио са државом по принципу „држава то сам ја”, па ако мене критикују руше Црну Гору. А у ствари систематски рад и против српства а посебно против Српске православне цркве и упорно калемљење и стварање хибридног идентитета и антисрпског расположења, без велике потребе ствара тензије и свађа народ. То небратско и антиисторијско делање може се правдати бројним разлозима и оптужбама других али суштина је у опстанку на власти, пливање на таласу матице антисрпске хистерије и пропаганде код већине западних земаља, а посебно дојучерашњих братских република, народа и народности, а данас мање више несолидних и неконсолидованих државица завађених и мање више окренутих против Србије. Политика је прозаична – бити против Србије и против Русије, је доказ прозападне политике и брзог уласка у Европску унију.

СРБИЈА СЕ УСЛОВЉАВА ПРИЗНАЊЕМ КОСОВА

И за Сретење 2020. Србија се бори за „достоинство и простор”, како гласи наслов прве главе Сретењског устава. Бори се за целовитост територије, за правду, за слободу свог народа на некадашњем југословенском простору, данашњим државицама, мање више окренутих против Срба и Србије. На Сретење 2020. још увек није решено питање Косова и Метохије. Толерисани национализам и шовинизам и безрезервно прихватање Албанаца као јединих жртава у сукобу, за последицу је имао не само изгон Срба, него и награђивање државом, оправдањем да Албанци не прихватају ништа друго осим независности. Није тешко уочити да су од почетка кризе на Косову и Метохији представници међународних институтиција а посебно САД, Немачке, Британије и других, радили на томе да Косово добије независност, само се чекао тренутак, јер сувише је било рано прогласити независност рецимо 2000. због повезивања милосрдне акције Нато са албанском независношћу, опасности од сукоба са војском Југославије која, иако се повукла са Косова, није била уништена и непредвидивог става и реакције Милошевића. Полагано систематски настојало се да се легализују разбојничке дружине, да се ОВК трансформише тако да остане целовита, да се Србима не дозволи ни самоуправа, ни кантонизација ни организован повратак ни повратак српских војних и безбедоносних снага према Кумановском споразуму нити формирање сопствених заштитних снага. Упркос реторици толерисани су осветнички напади Албанца и констатовано смањивање броја Срба и других неалбанаца у покрајини. ОВК је требала да буде разоружана и распуштена. Међутим, нико на Западу то искрено није намеравао. Тражени су разни изговори и разни модалитети демилитаризације, те заштитна гарда, те заштитни корпус те национална гарда. У суштини, неискрена намера да се герилци, међу којима одређени број злочинаца и разбојника, преведе у стање регуларних јединица. Једино се Русија противила таквом ставу. И једино Русија још спомиње Резолуцију 1244 као оквир за решевање статуса јужне српске покрајине. Европљани не само што је не спомињу већ отворено говоре о две државе које треба да постигну ни мање ни више него обавезујући споразум. Обавезујући за Србију. А решења која се траже против Срба и Србије не могу стабилизовати ни Косово ни Балкан. Косово не може да буде ни само српско ни само албанско, мада је на добром путу. Косово мора да буде и српско и албанско.  Србија се перманентно, очигледно и практично условљава признавањем Косова и Метохије као суверене државе, без обзира што се то еуфемистички назива процесом нормализације односа или процесом сарадње и помирења. На дугом путу ка чланству у ЕУ условљава се Србија да успостави сарадњу са администрицајом у Приштини, а истовремено се та администрација охрабрује и третира као државна структура независног Косова. Но, проблем није само у томе. Од Србије се тражи и очекује да активно учествује у заокруживању косовске независности, брисању и демонтажи институционалних и других веза са матицом. Дакле, није довољно што већина западних земаља активно потпомаже независност Косова и Метохије него се то тражи и од Србије, на овај или онај начин. Јер, на крају крајева, тек кад Србија призна Косово, онда је процес стварно завршен. Зато се разним споразумима кидају последње нити веза Срба са простора Косова и Метохије са српском државом и уклањају трагови српске државности. А све док те нити постоје, и све док Србија не призна Косово као независну државу то питање није решено. Већ смо условљени чињеницом да се води посебна политика ЕУ према Косову а посебна према Србији. Ако се води посебна политика преговора са Косовом крајњи ишод је улазак и Косова у ЕУ. А ако Србија уђе коју годину пре Косова то ће значити де факто признавање, јер је Србија у ЕУ а без Косова. Зар није логично да процеси приступања ЕУ буду обједињени и да Србија са Косовом и његовим посебним статусом буде део ЕУ.

ЈЕДИНСТВО, НАЦИОНАЛНА СОЛИДАРНОСТ И ЧУВАЊЕ ИНСТИТУЦИЈА СРБИЈЕ НА КиМ

Уцењивање приступања Европској унији, савезу држава, за одрицање и уступање узурпиране државне територије Косова и Метохије, треба, по мом мишљењу, одбацити као уцењивачко и не фер решење. Јер и да сутра Србија призна Косово и Метохију она неће ући у ЕУ. Црна Гора нема Косово па што већ није ушла у ЕУ, или Македонија, која се узима као пример суживота Македонаца и Албанаца и понижена променом имена је далеко од ЕУ. Решавање питања Косова признавањем пуне независности је пре увод у дестабилизацију Балкана него преко потребно умирење. Зато је потребно целовито решавање и албанског али и српског питања на простору негадашње Југославије. Без тог целовитог решења и уважавања легитимних интереса и Срба и Албанаца проблеми ће тињати и дестабилизоваће простор Балкана у наредним деценијама. Ако Европска унија, односно моћне земље Запада желе заиста да помогну овим државицама, који као да су „црна рупа” Европе, и народима који се кувају у балканском лонцу, онда би, по мени, ођедном све те државице требало интегрисати у ЕУ, под истим условима, а не водити одвојене преговоре, посебно не одвојени пут Косова према ЕУ а посебно пут остатка Србије. Зар то није исти државни оквир, И зар то не би релаксирало односе и Срба и Албанаца. Како што сам и раније истицао Срби и Албанци се слажу, како сада ствари стоје само у једном. А то је ЕУ, односно улазак у њу. Па ако су то тачке слагања зашто не кренути од тога. Истовремени преговори и улазак у ЕУ а онда да преко европских стандарда уредимо међусобне односе, као што су слобода кретања, брисање граница, слободна трговина, загарантована имовинска и лична права и све оно што ЕУ чини савезом различитих европских држава. Овако како се сада води процес преговарања одвојено за Србију одвојено за Косово и Метохију у крајњој линији цементира косовску независност. Шта би у овом случају могла да буде иницијатива Србије и на који начин да заштитимо своје интересе и народ на КиМ? Јединство и национална солидарност. Опстанак народа на тим просторима и чување институција преко којих српски народ остварује своја права и који су чувар идентитета. Српско питање на простору бивше Југославије још увек није решено, баш као и албанско на простору Балкана. Везивање та два питања и њихово целовито решавање је један од могућих путева пацификације простора бивше Југославије, или истовремена интеграција у ЕУ. Све остало је непродуктивна политика која генерише нове тензије, конфликте и кризе и води ка заокруживању независности Косова. Достојанство Србије и њена историја као независне старе европске државе не допушта да се ни у каквом облику и погледу обавезујемо. Правно обавезујући споразум, како је скована политика у крилатици, је правно и стварно понижавајући споразум и третирање Србије као обичне вазалије, како се некада говорило. Зар Бриселски споразум није био правно обавезујући и за Србе и за Албанце. Шта је са обавезама албанских власти. Србија је показала огромну жељу за компромисом, али компромис није само признање независности. Компромис је у поштовању правно обавезујуће Резолуције 1244 и у ширим интеграцијама и Србије и Косова и Метохије а не у одвајању и приморавању Србије да призна независност Косова кад ту независност не признаје половина чланица УН. Осуђени смо историјом и географијом на заједнички суживот и на простор који се не може поделити без тешких последица.