Зачетник туризма на Шар планини
„Стојкова кућа” која је добила име по њему, некада била брвнара и ловачки дом у којој је деда Стојко боравио. Група студената Факултета физичке културе из Београда је са својим професором непланирано дошла крајем педесетих година једне ноћи у брвнару на Шари видевши из даљине светло, које им је, како су касније говорили, деловало као светионик у непрегледном „снежном мору”. Деда Стојко их је угостио и био им домаћин неколико дана.Тада се родила идеја да се на обронцима Шар планине, идеалним за скијање подигну ски терени
На надморској висни од 1.527 метара, подно врхова Шар планине, надомак ски терена налази се, веома добро уочљив објекат саграђен од камена познат под именом „Стојкова кућа”. Прича везана за ову кућу, која код слушаоца мами уздахе почиње у прошлом веку, а везана је за Стојка Добросављевића из села Готовуша, рођеног на дан Светог Јована Крститеља, 20 . јануара, сада већ далеке 1881. године, а чије се име у Сиринићкој Жупи памти и истините легенде о њему преносе с покољења на покољење у овим крајевима. Многи у Штрпцу са правом кажу да је он зачетник туризма на Шар планини, то јест Брезовици. По њему је поменута камена кућа добила име. Она је једно време пре рата на Косову и Метохији била и караула Југословенске народне армије. Данас је овај објекат, како се може чути од упућенијих у општини Штрпце, приватизован и предат на коришћење извесном Албанцу на 99 година. Тренутно он није у било каквој функцији, а какву ће намену имати, остаје да се види. Једно је сигурно Срби ће овај објекат памтити под именом „Стојкова кућа” иако ће је можда нови власник назвати неким другим именом?!
НЕМАЧКИ ВОЈНИК ПРВИ ПОДИГАО БРВНАРУ
О томе како је прича о „Стојковој кући” почела и о деда Стојку који је био посебан по много чему, разговарали смо са његовим унуком Славишом Добросављевићем који живи у Готовуши, у кући у којој је доживевши дубоку старост живео и његов деда Стојко до своје смрти 1981. године. – За време Другог светског рата у Штрпцу, али и у годинама пре тога, експлоатисала се руда хрома. Кажу да је неки Немац који је руководио тим рудницима, први саградио брвнару, где је касније подигнута камена кућа која носи име мог деде. Прича о том Немцу је такође интересантна. Он је био наклоњен Србима и кажу да је због тога и стрељан од стране својих сународника. После рата у тој брвнари почео је да функционише ловачки дом. Мој деда Стојко је у једном периоду био ангажован као чувар тог дома и већи део времена је проводио тамо у тој брвнари. Једном приликом, једне хладне зимске ноћи крајем педесетих година, не знам тачно које године, група студената Факултета физичке културе из Београда, коју је предводио њихов професор скијања, стигли су из правца Македоније на део Шар планине где је била брвнара у којој је мој деда боравио. Кажу да су се изненадили када су видели неко светло у тамној хладној ноћи, јер нису знали да тамо постоји брвнара и то светло им је, како су причали касније, деловало као светионик у том непрегледном „снежном олујном мору”. Покуцали су на врата брвнаре и мој деда их је примио, изненадивши се прилично ненаданој посети, јер су му до тада посетиоци били само вукови и медведи. Чак је једно време и хранио једног медведа, све док га један ловац није убио, што је мог деду растужило и разљутило. Годинама је причао о томе и било му жао тог медведа – присећа се Славиша свог деде. – И тако је то заправо почело. Та група студената и њихов професор су остали неколико дана у брвнари код мог деде. Скијали су около, кад се време смирило. Свиђао им се терен који је иначе идеалан за скијаше, те се од тада родила идеја да се овде саграде ски терени, што је убрзо потом и остварено. Касније на месту где је била брвнара, подигнута је камена кућа, која је једно време била планинарски дом, па потом војна караула – додаје Славиша. Он, како каже, изузетно добро памти свог деду и радо га се сећа. Брижно чува виолину на којој је деда Стојко свирао, стару дуже од једног века, као и стари енглеско-српски речник, какав се вероватно може видети још негде као музејски експонат. Из тог речника је његов деда учио енглески језик. И виолину и речник донео је из Америке где је боравио у периоду од 1908. до 1914. године.
ПОВРАТАК ИЗ АМЕРИКЕ
А у Америку је Стојко Добросављевић у то време као голобради младић отишао након што му је тамо отишао старији брат Лука. Било је то време када су многи са балканских простора одлазили путујући бродом месецима у далеку Канаду и Америку која је тада словила за „обећану земљу”. – Прво је брат од мог деде, Лука, отишао у Америку, а онда за њим је кренуо и мој деда. Међутим, овде у селу тада пре Првог светског рата имали су велико газдинство, преко 300 оваца, 20 коња, 150 коза и друге марве. Живели су у такозваној задрузи у којој је било 50 чланова, то јест укућана. Тако је тада време било. Деда је једно време боравио са братом најпре у Канади, па онда у Чикагу, па у Индианополису, како нам је причао. Тамо је научио енглески језик и радио је у некој фабрици. И он и његов брат су се вратили пред почетак Првог светског рата у Готовушу. Када је почео рат тај деда Лука је учествовао у Церској битки и био је заробљен од стране Аустрогара и депортован у Беч. Први пут се фамилији јавио тек 1966. године, али пошто тада нису постојала добра средства комуникације, након тога му се изгубио сваки траг. А деда Стојко се оженио, добио два сина и ћерку. Међутим, моја баба Цвета је умрла много раније пре деде, па се он у старости поново оженио једном женом одавде из Сиринићке Жупе, али је она касније несрећним случајем настрадала, тако да је два пута био удовац. Иначе, мој деда је научио да свира виолину у Америци, тако да када се вратио свирање на виолини му је било нешто најомиљеније, просто речено опсесија. Волео је да свира на јавним весељима, кад је празник Лазарице овде, а такође и на другим слављима. Исто тако и када би остајао сам у брвнари на Шари, свирао је у дугим, хладним зимским ноћима, како је говорио, себи за душу и мерак. Волео је посебно те старе песме, а омиљена му је била „Пред Сенкином кућом, нане, воденица”, али и многе друге. Људи су волели да га слушују. Пре смрти је оставио аманет да кад умре да нико не плаче већ да га на вечни починак испрате уз музику и звуке трубача. Тако је и било. Жеља му је испуњена – вели Славиша, који редовно обилази и одржава гроб свог деде Стојка који почива на сеоском гробљу у порти цркве Светог Христа Спаса у Готовуши. – Тог дана када је умро, сећам се неколико сати пре смрти свирао је на виолини. Уживао је у томе. Иначе био је и шнајдер, научио је да кроји и шије, а поред енглеског и српског језика говорио је и бугарски и помало немачки – додаје Славиша. Деда Стојка памте и радо га се сећају и други времешнији становници села на територији данашње општине Штрпце. Многи када се помене његово име истичу, да је штета што му до сада није подигнута спомен биста или споменик на неком јавном месту. Било је кажу у претходном периоду неких идеја да се то уради, али оне нису заживеле. Деда Стојко Добросављевић заслужује споменик на јаваном месту у Штрпцу, јер је човек који је на свој начин дао печат једном времену у свом завичају и није био свакидашња појава. Деда Стојко је био неко ко је заиста био посебан и јединствен. С.Ивковић
