ИВАНЕ СИНЕ МОЈ!

ДРАГАНА МАЈСТОРОВИЋ, МАЈКА КОЈОЈ СУ ПРИПАДНИЦИ „ОВК” КИДНАПОВАЛИ СИНА

 

Новембарски дан. Ветар се поиграва са грањем. Ломи крхке гранчице и носи опало лишће док небом плове сиви облаци. Из околних башта допире мирис дуња и потискује сивило хладног јесењег дана. Сунце би се стидљиво појавило и убрзо сакрило, а Иван је волео суце и лето.

ВЕЛИКА МАЈЧИНА ТУГА

Како сам се приближавала дому Мајсторовића, тако сам све више осећала тескобу и немир. Нешто ме је стезало у грудима и грлу. Преда мном је тежак задатак – прича о Ивану Мајсторовићу. Треба да уђем у дом у којем двадесет година господари туга. Велика мајчинска туга. Да разговарам са мајком чије ране не престају да крваре. За човека не постоји већа бол од губитка детета. А, колико мајка пати и колико је то боли само она зна. Веза мајке и детета је најјача, најискренија и најлепша. Од доласка на свет, дојења, одгоја и израстања у зрелог човека. Само смрћу мајке та веза престаје. Колико само мајка пробдије ноћи да би дете имало миран сан. Колико је само љубави и труда уложила брижна мајка Драгана од Скопља, где је радила као медицинска сестра у војној болници, до Приштине и Косова Поља, где су се повукли 1991. године повлачењем војске из Македоније, да би одгајила синове у добре и племените момке. Иван је био млађи. Цео комшилук из Приштине и Косова Поља, професори и ђаци приштинске гимназије, где је Иван похађао трећу годину, са љубављу и болом се сећају њега. Сви су га волели. Био је добар друг, спортиста, одличан ученик. Пленио је енергијом и духовитошћу. И шта питати жену којој се срушио цео свет тог кобног 19. августа 1999. године. Мајку која двадесет дугих година и даље проводи непроспаване ноћи, али без Ивана. Отвара ми врата дома, жена коју ломи туга као ветар крхке гранчице са почетка ове приче. Знала је добро шта ћу да је питам и само је пустила крик: „Иване, сине мој”, и тишина испуни просторију. Чули су се само откуцаји сата. Требало ми је времена да сакупим снагу и питам. Застајкују ми прсти док укључујем диктафон, замуцкујем и тихим гласом кажем Драгани да прича о Ивану, да прича све од дана када се родио до нестанка.

ОТЕТ НА ПУТУ ПРИШТИНА – ПОДУЈЕВО

Драгана брише сузе и каже: – Где је удахнуо последњи ваздух, да ли је много патио, да ли његово срце куца у неком другом човеку, да ли је крвниково лице последње што је видео, да ли је можда негде жив и да ли ћу наћи део њега да му обележим гроб. Све су то питања која ме дано-ноћно море – рече Драгана и глас јој утихну. Дубоко удахну и настави: – Још осећам мирис мог детета. Још га гледам како скакуће са децом испред зграде, како креће у школу, како побеђује у пливању… Још чујем разредну „Иван је одличан ученик и дивно дете”. Још видим његов невини сјај у очима. Још чекам и надам се можда нешто чујем и сазнам. Њега физички нема, али је дубоко сакривен у мојој души у мом срцу у сваком кутку моје собе. Срце ми се распада у комадиће и право је чудо како више не пукне – прошапта Драгана и очи јој се напунише сузама. Тог дана 19. августа 1999. године на Преображење Господње Иван Мајсторовић, Драганин млађи син са Стевановић Драганом, супругом њене пријатељице упутио се из Косова Поља у централну Србију, где је био код бабе и деда, Драганиних родитеља, након прогона из Приштине. На тло централне Србије никада није стигао. – Било је лето, а Иван је волео лето и море. Волео је живот. Био је изврстан пливач. Мој Иван, моја душа, срећа и моје најтоплије лето. Нисам ни у најстрашнијем кошмару могла да замислим да ће то бити последње Иваново лето – подсети се Драгана и тихо зајеца. Тек је почео да живи. Био је голобради гимназијалац. Пун енергије и живота. Тренирао џудо и карате. Крвници су чекали у заседи и ловили Србе. Нису размишљали да ће Иванова мајка сваког дана умирати за својим дететом нити су чули њен лелек и дозивање сина. Киднаповали су младог Ивана. Лепог момка, који је био понос целе породице. Који је са својих седамнаест година приликом уласка Кфора спасавао Србе у Косову Пољу, храброшћу и перфектним енглеским језиком. Од тада од Ивана ни трага ни гласа.

БОРБА И ПОТРАГА ЗА СИНОМ

Кренула је Драганина тешка борба да пронађе своје дете. Газила је по трњу, стотине пута излажући живот пред крвнике који су јој киднаповали сина Ивана. Без страха је безброј пута одлазила у Приштину не би ли пронашла неки траг који би је одвео до сина. – Обишла сам све међународне институције, Кфор, Унмик, Међународни црвени крст. Ја, мој супруг, родитељи, сестра и зет, свакодневно смо одлазили код енглеског Кфора који је био стациониран у Косову Пољу и питали. Одговор је увек био исти „Истрага је у току”. Пријављивала сам, писала, тражила, али узалуд. Нико ништа није чуо нико ништа није видео. Без одговора сам до данашњег дана. Одлазила је Драгана и код комшија Албанаца. Тражила је неуморно своје дете. Ни молитве ни сузе мајчине нису омекшали камена срца спољних и унутрашњих владара Косова да учине све како би ушли у траг киднаперима Ивана Мајсторовића и дознали нешто о њему. Молила је Драгана и власти у Србији да не пуштају из затвора Албанце 2001. године већ да их размене за Србе. И то је било узалуд. Политика није разумела мајчин бол и вапај. У свом трагању за сином, срела се Драгана и са тадашњим председником тзв. владе Косова Бајрамом Реџепијем и Фљором Бровином и плачући молила да јој помогну да нађе сина или макар његове остатке. – Остале су само пусте речи. „Не верујемо да има неко жив, а уколико дознамо јавићемо – био је одговор Реџепија и Бровине. Свашта ми пролази кроз главу. Мој Иван је био спортиста, млад и леп момак. Можда је завршио у „жутој кући” у Албанији. Одлазила сам код Албанаца. Свих познаника и пријатеља које сам познавала и нико ништа није знао. Иван је са собом понео документа о нашем стану у Приштини и једино ми је рекао Албанац, који је ушао у наш стан, да је са тим документима долазила извесна особа представљајући се мојим именом и показујући решење од стана. Молила сам га да ми каже нешто више о тој особи, али је он одмах устукнуо, рекавши да је никада више није видео – додаје ова неутешна мајка.

УНУЦИ УБЛАЖИЛИ БОЛ

Уз повремени плач и грч на лицу дуго ми је причала о Ивану. Наводећи његове дечје несташлуке и довитљивост поткрао би јој се и благи осмех, јер подсећа да је Иван био хиперактивно дете и предводник да се направи неки безазлени и шаљиви догађај. У евоцирању сећања Драгана се присети како јој је Иван гледајући себи у длан, негде још 1998. године, рекао: „Мајко, погледај моју линију живота. Ја нећу доживети ни двадесету”.

– Све ми пролази кроз главу. Сећам се свих детаља из живота, када смо били срећна породица. Имам другог сина и троје унучади. Због њих сам морала даље, иако бол никада неће престати. Остао ми је упечатљив још један детаљ у мом трагању. Било је негде време када смо молили власти у Србији да не пусте тек тако Албанце из затвора. Отишла сам са снахом у Острог. Ту смо коначиле. Сањам да ја и она сакупљамо обућу чланова породице. Она све брзо сакупи, а ја никако не могу. Мучим се, тражим, размишљам где су остављене. Али, никако не могу да нађем Иванове патике. Пробудила сам се у зноју и чини ми се да ми је то био знак да никада нећу наћи свога сина. Често га сањам живог па ми најцрње мисли пролазе кроз главу да није можда завршио у „жутој кући” и да је његово срце у грудима неке друге особе. Чија је земља прекрила моје дете. Да ли ова црна косовска или она у гудурама Албаније – запита се са тугом у очима Драгана. Драгана је активна у Удружењу киднапованих и несталих, а на завршеном Сајму књига промовисала је своју прву збирку песама или стиховну оптужницу посвећеној Ивану и свим киднапованим Србима. Стихови су шикнули из неописивог бола који неутешна мајка осећа за сином. А у последњој строфи у песми „Убица” поручује убици свога детета: „Убицо, биће ти све опроштено, Само ми кажи где си ми сина покопао, или си му на светској пијаци срце продао?”

– Молим Бога да поштеде свакога моје судбине и искушења да изгуби дете. Нисам више она која сам била. Смрт и губитак детета промени особу из корена. Да му макар знам за гроб било би ми много лакше – прича нам мајка са ожиљцима на срцу. Јецаји су прекидали повремене тишине а у собу утрча дечачић, Драганин унук, од старијег сина. Родио се пре седам година када би Иван прославио 30. рођендан и добио је име по стрицу. Зове се Иван. Утрчавши у собу повика „бако” и чврсто загрли Драгану. Бол за сином Иваном носиће док дише, али је део њеног тужног срца испунио унук Иван и унуке Ивана и Ирена и њен живот је добио смисао да иде даље. Тренутак када се први пут Христова божанска природа учинила видљивом прославља се 19. августа на Преображење Господње – празник непролазне светлости. То је дан и када је још дечак Иван умро за Христа. Р. Комазец