Неколико Срба у царском граду за Ђурђевдан

,,Св. великомученик Георгије нам показује са каквом вером, са каквом љубављу и са каквом храброшћу треба остати на путу ка Царству Божјем“, рекао у беседи отац Исидор

 

Свети великомученик и победоносац Георгије код Срба познатији као Свети Ђорђе или Ђурђевдан литургијски је прослављен у храму њему посвећеном у царском граду Призрену. Литургију су, у присуству неколико призренских Срба, служили заменик ректора Призренске Богословије јеромонах Исидор, и парох призренски јереј Јован Радић, док је за певницом била мати Злата. Свој преподневни термин за излазак одређен бројем личне карте, малобројни призренски Срби су искористили да дођу до свог храма да испрате делић литургије и да учествују у Светој Тајни Евхаристије. Баке Светлана и Белка су упркос поодмаклим годинама и вишенедељном карантину, сишле низ стрме улице подкаљајске и дошле да се поклоне заштитнику града Призрена, а из другог дела града стигла је и девојчица Милица са мајком Евицом. Оци су освештали и пререзали славски колач који је принео отац Јован са супругом, а отац Исидор је у празничној беседи говорио о Светом Георгију као примеру страдању које је поднео зарад вере Христове. – Св. великомученик и победоносац Георгије је онај који се сусрео са живим Богом и у њему се распалио неугасиви пламен, жар вере и није могао ћутати о ономе што је требало да се проповеда свуда и што треба да се проповеда до краја Васељене, до последњега дана, а то је да је Христос Син Божји, да је Христос Спаситељ Који се оваплотио, да је страдао, да је погребен био и васкрсао и спасао нас – рекао је отац Исидор. Јеромонах Исидор је у празничном слову честитао славу Епископу рашко-призренском г-дину Теодосију и свима који славе Светог Георгија, рекавши да због ситуације око вируса ни Епископ ни многи други који би желели нису могли да дођу на славу храма, па се зато слава не прославља велелепно као ранијих година: – У овом тренутку сведочимо да није баш једноставно и да смо донекле постављени у један изазов, а то је са овим вирусом, са овом заразном болешћу која нас је све довела у једно стање збуњености, у једно стање да се поставља питање: ,,А шта сада да чинимо, како сада да се поставимо?“. Сведоци смо и треба да се присетимо оних који би желели да су овде на овом месту данас са нама, да учествују на овом литургијском слављу, а пре свега и нашег данашњег слављеника Епископа Теодосија, а затим и свих оних отаца, браће, сестара наших, пријатеља, ђака који би испунили овај Свети храм и са радошћу и у пуноћи и велелепно славили овај празник. По окончању литургије послуживши се колачем и житом, Призренци су се, сада већ радосни, јер су после дужег времена могли доћи у свој храм, и причестити се, пожурили својим кућама. Није било жагора ни песме у црквеној порти, али су се растали у нади да ће све ово што пре проћи па да се опет саберу у својој светињи и да им дођу гости, јер им самовање тешко пада. О. Радић