Село вредних повртара

Према предању, у манастиру Светог Димитрија, а касније Свете Варваре чији су остаци сачувани, крштен је српски кнез Лазар. У Кметовцу у једном делу села живе и Албанци.- Међукомшијски односи комшија двеју вера су у знаку толеранције

 

 

Ако се ових дана запутите у село Кметовце, које административно припада општини Гњилане, а простире се с једне и друге стране дела регионалног пута који из поменутог косовско-поморавског града води у Бујановац, на улицама дела села настањеног Србима, срешћете мештане који са мотикама на леђима и другим алатима хрле ка својим баштама и пластеницима. Сезона је повртарских радова, а село Кметовце слови за место где је повртарска традиција дуга и још увек жива. Вредни ратари се овде годинама уназад истичу по производњи пре свега квалитетног расада, купуса и кромпира, али и других повртарских култура. А земља у баштама и на другим ораницама, што се углавном пружају дуж тока Прилепничке реке, која протиче кроз Кметовце, растресита, родна. Како овде веле и камен да бациш у њу никао би. – Раније док сам ја био дете, људи су углавном сејали повртарске културе у баштама, а у новије време доминирају пластеници. Нема домаћинства које нема пластеник. Ја имам један и сејем у њему од свега помало за своје потребе, али многи овде производе на пример расад, купус, паприку, парадајз, кромпир и остало за продају – каже Стојан Гавриловић. Ипак, како нам рече он, повртарство није замрло, али забрињава чињеница да се млади исељавају из села и да је све мање Срба у Кметовцу.

ПЛОДНО ПОЉЕ СА БРОЈНИМ ПЛАСТЕНИЦИМА И СПОЉНИМ БАШТАМА

– А кад остану само стари, они и да хоће не могу да раде земљу. Године учине своје, здравље попусти – вали Стојан. Његова кућа и двориште се налазе у делу села, одакле се даље пружа „плодно поље” са бројним пластеницима и спољним баштама.  Када смо пре неколико дана боравили у овом месту, заокупљеног послом око садње расада у пластенику и сређивавања баште за садњу, срели смо 24-годишњег Слађана Стојановића. Бејаше поранио, како нам рече, да би посао који је планирао за тај дан завршио пре мрака, а посла напретек. Он није попут многих својих млађих комшија и рођака, кренуо „трбухом за крухом” изван свог завичаја. Одлучио је, рече нам, да остане у селу и да се бави земљорадњом, како су то чинили и његови преци. У домаћинству у коме живи има седморо чланова, укључујући и његову супругу и ћеркцу. – Осим оца, који ради као помоћни радник у школи, нико други из нашег домаћинства није запослен. Живимо од земљорадње. Земља је овде стварно плодна. Ево ових дана сејем расад и има доста посла, пре свега у пластенику. Не могу да кажем да је лако, није лако. Има доста посла, али мора да се ради, ако човек хоће нешто да има, да оствари неки приход, тим пре ако нема неке веће новчане приходе у домаћинству, какав је случај са мојом породицом – рече нам Слађан.  И он и други повртари у овом месту, надају се како веле добром роду ове године, али и бољој цени својих производа.  – Ми производимо за нас и за продају. Како кад, некад продаја иде добро, а некад бога ми и деси се да не успемо да продамо и испада да смо се џаба мучили јер не можемо све да искористимо за нас, па много тога пропадне. Ми иначе наше производе из баште и пластеника продајемо и на пијацама у Бујановцу и Прешеву, али и овде у Кметовцу на маленој пијаци крај пута. Има доста потешкоћа око преноса робе на административним прелазима, али некако се сналазимо, довијамо се некако – истиче Слађан.  Ивица Стојановић из Кметовца је такође један од млађих повртара, који има више пластеника и како нам рече, посао му за сада иде добро, мада некада, како вели, продаја затаји. У његовом домаћинству је повртарска традиција такође дуга.

МЕДЕНИЦА НИЈЕ УТИХНУЛА

У Кметовцу селу, које се први пут помиње под истим именом још у 15. веку, данас живи нешто више од стотину Срба. Многи су ово село напустили, нарочито првих година након рата 1999. године, и удомили се изван Косова и Метохије. У једном делу Кметовца живе и Албанци. Како се данас може чути у разговору са мештанима, односи комшија двеју вера су овде у знаку толеранције. Живе једни крај других и већ дуже време нема изражених међуетничких тензија које су овде биле, ипак, присутне као и широм Косова и Метохије након рата. Минулих деценија и година стаје и торови у Кметовцу били су пуни стоке. Ситуација се знатно променила у новије време. Све је мање људи који се баве сточарством, али оно оведе није потпуно замрло. Оно што је реткост у другим селима у Косовском Поморављу, на пашњацима која се простиру на побрђу изнад Кметовца, још увек се могу видети стада оваца. Младен Насковић који је, како нам рече, недавно ушао у 70. годину живота, има сто оваца и 40 коза које свакодневно истерује на испашу.  Овчарством се бави од када зна за себе и нема намеру да прекида. – А кад мене нема, кад ја одем, ови млади, моји наследници, нек раде шта хоће – истиче Младен. Рече нам да највише заради од продаје јагњади, док већ неколико година има проблема са вуном. За њу нема откупљивача. Већину јагњади је већ продао. Купаца увек има.

ЈОШ ЖИВИ ВЕРОВАЊЕ У ПОСТОЈАЊЕ СКРИВЕНОГ БЛАГА

Ако у селу Кметовцу кренете да са Србима разговарате о историји села, рећи ће вам с поносом да је ово старо место и да се у атару села налазе остаци манастира Светог Димитрија, који је касније постао манастир Свете Варваре и да је према предањима која се овде преносе с колена на колену у њему крштен српски кнез Лазар Хребељановић. А родно место цара Лазара, Прилепац, удаљено је од Кметовца око десетак километара. Око прилично добро очуваних остатака манастира, који се налазе на око километар и по удаљен од села, налази се и кметовачко гробље. Према сачуваним историјским списима, овај манастир је подигнут у врме цара Душана, а манастирска црква је знатно  пострадала после Косовске битке 1389. године, да би у 18. веку била још више уништена. Историјски списи такође бележе да су од камења са порушеног манастира зидани мостови на двема оближњим речицама. Још увек, мада једва видне на остацима зидова у једном делу храма очуване су фреске које су биле живописане у шестој деценији 14. века.   Срби у Кметовцу сваке године у четврту по Ускрсу среду, коју зову Руса среда, окупљају се код остатака манастира и тај дан обележавају као сеоску славу. Служи се литургија и сече се славски колач. То је у овом месту такође дуга традиција. – Постоји предање које каже да су Турци побили све монахе и да је недалеко од остатка манастира скривено велико благо. Ја се сећам када сам био дете чувао сам стоку са једним мојим другом, Зораном, тамо око манастира. Једног дана на једном месту смо угледали велику светлост која је, како нам се учинило обојици, избијала из земље. Дан је већ био на измаку. Уплашили смо се и почели да трчимо ка селу. Када су нас родитељи видели, питали су нас шта се десило, зашто бежимо? Рекли смо им да смо видели вампире,  јер се временом причало по селима и о постојању вампира, јер смо стварно помислили да су вампири – кроз смех прича 66-годишњи Томислав Марковић. Он сада, како вели, верује да им је то био можда знак да се на том месту налази скривено благо. – Ко зна, ако неко сада крене да тражи тамо то благо, можда би га и нашао – истиче Зоран.

ДОНАЦИЈЕ ИХ ЗАОБИЛАЗЕ

У Кметовцу ради истурено одељење осмогодишње школе „Вук Караџић” из Шилова. Број деце се из године у годину смањује. Пре неколико година у овом селу крај пута, уз помоћ донатора саграђена је мала пијаца. Није било неких других већих улагања у развој овог места. У српском делу села могу се видети куће за запуштеним двориштима. Власници су се удомили далеко од свог завичаја у градовима и селима централне Србије и мало ко овде верује да ће се они или њихови потомци вратити. Продаја српске земље у селу није изражена. На питање шта је то што би могло да задржи младе у овом селу, већина ће вам овде  рећи да је једна од могућности за то већа подршка младим породицама кроз неки облик новчаних давања, али и кроз подстицаје везане за осавремењавање повртарске производње и подршке на плану лакшег пласмана пољопривредних производа. – Нама нико ништа није дао. Неки су у другим селима добијали пољопривредну механизацију. Ми нисмо ништа добили, никакву подршку ни од кога нисмо имали. То што радимо и то што имамо све смо сами створили, без икакве подршке са стране – рече нам Слађан Стојановић. Видно старим мотокултиватором обрађује земљу. – Не стигнемо, нема се могућности да купимо нови, али како год, успевамо некако да завршимо њиме посао – рече нам вредни млађани повртар Слађан. С.Ивковић