Опстају упркос бројним проблемима

 Мештани ових села поздрављају напоре локалне самоуправе, али истичу да ће се без решавања проблема високе стопе незапослености, како би се у првом реду задржали млади људи,довести у питање даљи опстанак Срба у овим местима

 

 

Села Скуланево и Суви До припадају општини Липљан по српском односно општини Грачаница по косовском систему. У низу су српских села када споредним путем кренете из Липљана за Грачаницу и претходи им Ново Насеље. Поменуто село и Скуланево управо повезује Суви До а даље, поменутим путем, стижете у километар удаљену Лепину и одатле у остала српска места. Та повезаност са српским селима – пољски пут који је водио до Грачанице, а који је касније КФОР асфалтирао – учинили су њихов останак могућим након јуна 1999. године. Суочени са бројним проблемима, труде се да опстану већ 26 година трпећи различита искушења.

У СКУЛАНЕВУ СКУПО ПЛАЋЕН ОСТАНАК

За разлику од Сувог Дола где је у првим годинама останка безбедносна ситуација била подношљива, у Скуланеву су Срби претурили преко главе много невоља и скупо платили свој опстанак. Наиме, по доласку мисија УНМИК и КФОР доста је мештана страдало од стране Албанаца. Најтежа трагедија која их је задесила јесте она у којој су мета била деца. Подсетимо, Албанац је аутомобилом прошао кроз село и ударио децу која су се играла на улици. Једно дете је страдало, док је четворо њих тешко повређено. Драгана Тонића су убили док је пецао, Милорада Милића док је чувао стоку. – Много је тешких година иза нас, и не знам како ће се све ово завршити – прича за „Јединство” Радивоје Николић из Скуланева и наставља: – Проблем је што је све мање људи и што је велика незапосленост. Када је безбедност у питању, навикли смо на све. Живим са супругом, сином и снајом, али су ми унучићи отишли у потрази за послом. Обрадиве земље и даље има, и раде људи. Наш атар је некада имао преко 400 хектара, а сада је све преполовљено, и више од тога. Занимљиво је да и Албанци који су се доселили у село причају да и њихови млади одлазе, да и њих муче многе муке. Немамо проблема са њима, не могу да кажем. Раније су нам Албанци из околних места правили штету у пољу, сада не – истиче Николић. Његов комшија Томислав Талић обрађује седам хектара земље. Углавном сеје кукуруз и пшеницу. – Родна је ова наша земља и последњих година имамо где да продамо летину. Откупљују је Албанци у оближњим силосима и поштено плаћају, не могу да грешим душу. Само да има више младих људи да раде у пољу – каже Талић и додаје да су његови син и снаја запослени, и да има унуку. Наши саговорници нерадо причају о тренутној ситуацији, кажу да им је лакше када не мисле о томе и као пример наводе да су у селу некада биле четири продавнице где су се окупљали и дружили, сада само једна. Радивоје помиње и проблем са канализацијом у Цариградској улици. Каже да се шахте изливају при мало обилнијим падавинама и да неколико пута годишње долазе да их чисте. Одмахују руком када им поменете шта им треба, и истичу да би радије да причају о Скуланеву какво је некада било. Тада им се лице озари, посебно када говоре о сеоској цркви посвећеној Светој Тројици. – Од камена наше цркве и цркве у Лепини Турци су саградили мост у селу Старо Рујце. Срушили су их, али су остали темељи. Почели су да руше и стару цркву посвећену Ваведењу Пресвете Богородице у Липљану, али им је том приликом један војник погинуо и прекинули су, па је та црква, Богу хвала, сачувана. Када су почеле демонстрације Албанаца 1981. године ми смо у селу дошли на идеју да кренемо са обновом своје цркве – то је био наш одговор. Скупљали смо прилоге по околним местима и све смо радили уз благослов тадашњег владике Павла, а касније нашег патријарха. Био сам тада представник села и ишао сам у Призрен по благослов. Сећам се како ми је рекао да нису у могућности да помогну јер се тада одвајао новац за изградњу Храма Светог Саве у Београду, али је дошао на освећење цркве на Свету Тројицу 1985. године – прича Николић и каже да је тог дана било толико људи у селу да је само колона паркираних аутомобила била дугачка више од четири километра. Сећају се радо и фудбалског тима под именом „Космос”. На нашу опаску да је име заиста чудно, наши саговорници кажу да је име клубу дато у сеоској продавници по истоименом фудбалском тиму из Сједињених Америчких Држава, односно зато што је у том тиму играо њима омиљени фудбалер Владислав Богићевић Блеки. У Скуланеву има 60 српских кућа, али је на десетине њих празно. Село је карактеристично и по томе што у њему има више кућа једне породице – најбројнији су Милићи. Мештани објашњавају да су се временом браћа делила и свако је правио кућу за себе, али се село није напуштало.

СЕЛО НАСТАЛО ПОСЛЕ ВЕЛИКОГ РАТА

Скуланево је староседелачко село, док је суседни Суви До настао пре нешто више од 100 година. У њему тренутно живи око 200 Срба у нешто више од 40 кућа и шест зграда. Изграђени стамбени објекти доста значе, јер су у њима станове добијали и млади брачни парови из села који нису имали решено стамбено питање. Суви До настао је насељавањем Косова и Метохије после Великог рата. То треба поменути, јер га од осталих села у овом делу Косова издваја то што је изграђено по урбанистичком плану. Улице су праве, куће изграђене до главног пута, а иза њих су економија и баште. Сваки плац у Сувом Долу има 30 ари. Село је препуно зеленила и окружује га најплоднија земља Широког поља. У селу највише има Херцеговаца, па је, између осталог, познато и по квалитетном сушеном месу. Рецепт по коме вредни Суводолци суше пршуте донели су из старог краја, и преносе га са генерације на генерацију. Ту је и чист говор, правилно акцентоване речи, због чега су препознатљиви и одвајају се од староседелачких српских села која их окружују. – До завршетка бомбардовања овде је било много лепо живети. Липљан нам је удаљен свега три километра, Приштина мање од 20, и нико није осећао потребу да одлази из села. Већина становништва је била запослена, односно у свакој кући је неко био стално запослен, обрађивали су окућницу и њиве, свега је било у изобиљу. Железничка пруга је пролазила кроз село па смо могли возом до Београда и Солуна, и лево и десно. Сада је ситуација потпуно обрнута. Одоше нам деца, никакве будућности овде немају – прича нам невољно један Суводолац, одбијајући да се фотографише и каже своје име. Само је разочарано махао рукама. До јуна 1999. године у селу је било 120 српских кућа, око 700 становника, и није било ниједне албанске куће. Сада је око 50 кућа, плацева, продато. Албанци су направили велике куће и већ живе у селу, али поједини Суводолаци се не предају и још увек обрађују на десетине хектара земље, попут Драгана Тараила. У Сувом Долу имају једну продавницу и то у делу где су изграђене зграде. У њој смо затекли Ивану Јевтић која живи у том насељу са супругом и ћерком, док јој је друга ћерка удата. – Да није ових зграда село би било пусто, а заиста је штета јер је место лепо. Све је широко, пуно зеленила, сређене су куће и окућнице, мада има и имања која пропадају јер нико у њима не живи. Што се тиче овог стамбеног насеља, живот није лош. Ми смо стан добили после 22 године подстанарског живота овде у Сувом Долу, а иначе смо расељена лица из Магуре – казала нам је Ивана Јевтић. Када је безбедност у питању да кажемо да је Суви До опстао у најтежим временима и било је мање проблема него сада, јер су често мета лопова. Мештани кажу да су са осипањем српског становништва проблеми почели да се умножавају. Да кажемо на крају да се и поред свих проблема у Скуланеву и посебно Сувом Долу последњих година доста тога урадило на уређењу села и то средствима Општине Грачаница. У Скуланеву ради истурено одељење од првог до четвртог разреда ОШ „Вук Караџић” из Лепине. У Сувом Долу је саграђена нова школска зграда у којој ради истурено одељење ОШ „Браћа Аксић” из Липљана. За разлику од Сувог Дола у Скуланеву немају амбуланту, већ су упућени на ону у суседном селу Лепина. Мештани Сувог Дола и Скуланева поздрављају напоре локалне самоуправе, али истичу да ће се без решавања проблема високе стопе незапослености – како би се у првом реду задржали млади људи – довести у питање даљи опстанак Срба у овим местима. М.Чанковић