Доласком овде крчимо пут својој деци

Светом литургијом и резањем славског колача у храму Светог цара Уроша у Урошевцу обележена је градска слава, празник Усековање главе Светог Јована Крститеља. Литургију је у присуству великог броја верника служио јеромонах Христофор из манастира Драганац уз саслужење свештенства и монаштва епархије Рашко-призренске.

У својој беседи верницима отац Христофор је подсетио на детињство сваког од нас рекавши да када смо били мали и када би пао велики снег, онда би старији ишли испред нас и пропртили нам пут.

-Правили су пут којим би ми деца ишли до наших школа. Они испред нас, ми за њима да бисмо се учили и спознали шта је живот. Тако је, да би Господ наш Исус Христ дошао са небеса на земљу, било потребно да највећи икада рођен од људског рода Свети Јован Крститељ Претеча дође испред њега и да пропрти пут,  позове на покајање за Царство небеско које се приближило. Било је потребно да Јован Крститељ посведочи и каже: „Ево иде јагње Божије!“, казао је отац Христофор и наставио:

Силе овог света, зло и тама, непрекидно ратују против Господа нашега и против светлости. И страшна је тама овог света и страшно је зло које напада, превртљиво и опасно. То зло одсекло је главу Јовану Крститељу и људима понудило оно што је пролазно, што је тренутно, оно што траје један трен – смех, игру, безумље, страсти. И све то како би пострадао божији угодник, и како би људски род због тог трена изгубио вечност.

 У својој беседи отац Христофор је  истакао да се опомињемо и знамо да кађгод нам се неки грех понуди, кађгод нам се зло понуди, да је то задовољство тек за трен, и да у свом разуму и мислима ставимо насупрот томе вечност.

На литургију поводом великог празника Усековање главе Светог Јована Крститеља и градску славу Урошевца верници су дошли из различитих крајева Косова и Метохије и остатка Србије. Већином су то били расељени Срби из самог града, али и околних села. Свако од њих искористио је прилику да обиђе родни град, гробове својих најмилијих, али и имања у околним селима која су зарасла у коров и трње. Међу њима било је и оних који су Урошевац напустили седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, али и даље имају своја имања у околини града.

Мирко Чалија је из села Рака код Урошевца. Каже нам да је био у селу, обишао сеоско гробље које је запуштено и обрасло у коров, дрвеће, али и да је разрушено.

-Први пут сам дошао после 50 година. Много ми је тешко. Обишао сам гробље у селу и потресен сам. До сада нису ни дозвољавали да се тамо иде, и све је запуштено. Разне информације су до нас стизале али све је порушено, видео сам. Последњи Срби су моје село напустили 1976. године јер и тада смо трпели притисак, казао нам је Чалија који сада живи у Крагујевцу.

Милорад Пешић је из села Сарајиште надомак Урошевца. У његовом месту је било тек неколико српских кућа.

-Напустио сам родни крај 1986. године, али и даље долазим јер ме везују успомене. Отишли смо јер је и тада било тешко овде живети. Данас нисам отишао до села јер не могу, обузме ме туга, стварно не могу. Када видим кућу мајчине породице, много ми тешко падне, кроз сузе нам каже Пешић.

На градску славу сваке године из расељеништва у Урошевац долазе  Славинка Перић и Маргарита Здравковић. Оне су град напустиле 1999. године.

-Не могу речима да опишем како се данас осећам, овде у свом граду. Град се много променио, изградио, улице су промењене, али је наша црква ту. Ту се окупљамо, сретнемо, сетимо се неких лепих дана, каже Перић.

Њена пријатељица каже да је сваки долазак у Урошевац истовремено и жалостан и радостан.

– Нисам рођена у Урошевцу, али сам се овде удала и све лепе успемене ме везују за овај град. Срећна сам што сам овде али и тужна што је све како је, шта друго да кажем, рекла нам је Здравковић.

По традицији овогодишњи колачар Јелена Миљковић и њени синови Василије  и Андрија предали су колач домаћину славе за наредну годину и то је Златко Чановић, рођени Урошевчанин.

Након литургије дружење свештенства и верника настављено је у црквеној порти и гостопримници уз богату трпезу коју су припремили овогодишњи домаћини славе. По завршеном ручку организован је одлазак на градско гробље где је служен помен упокојеним Урошевчанима.

У цркви Светог цара Уроша у Урошевцу налази се хитон Мајке Божије из Грузије и тај дар је донела верница из Новог Сада. Пре неколико месеци стигла је и одора Светог цара Уроша која се чува у кивоту. Стигла је из манастира Јазак са Фрушке Горе где се и налазе мошти Светог цара.