Упркос свему остајемо у својим домовима

 „Не знамо шта ће им даље пасти на памет, долазе џиповима ту у село сваки дан. Понекад застану и код нас, као да хоће да нас плаше, па продуже даље. Као да је мало све оно што су до сад урадили”, каже Ненадова супруга

 

 

У Дријену, на обронцима Мокре Горе и девет километара западно од општинског центра Зубин Поток од почетка августа преостали житељи живе са страхом и стрепњом. Досадашњи миран живот три породице Рашковић преко ноћи претворио се буквално у пакао, од како је косовска полиција 11. августа, привела а онда у шуми поред села претукла овдашњег домаћина Ненада Рашковића. Жене три домаћинства породице Рашковић су Албанке, које су овде дошле пре двадесет година, удале се, родиле децу и створиле нови живот на планини код Зубиног Потока. Данас их је у три куће петнаесторо а у комшилуку је још толико преосталих становника Дријена. После пребијања Ненада Рашковића, рад и мир који су познавали у селу заменио је страх. Ипак, говоре јасно, одавде не желе да оду, јер ово је њихов дом. Кућа од црвене цигле, још недовршена, али очигледно годинама дограђивана и поправљана. Испред неколико људи. Жена показује руком док прича. Младићи стоје у дворишту. Деца су ту, негде иза одраслих. Испред куће нема асфалта. Само земља и камен. Пут који више личи на стазу него на пут. А иза куће, планина Мокра Гора, због које човек на тренутак заборави све оно што се дешава доле. У том пејзажу, готово као да је време стало, стоји и једно стадо оваца. Живот обичан, тежак, сиромашан, али њихов.

СТРАХ СЕ УВУКАО У СЕЛО

До Рашковића у Дријену се не стиже лако. Последњи део пута је раскопан, нераван, тежак за пролаз. Калдрма и земља смењују се под точковима, а после свега што се последњих дана дешавало, тај пут делује још тежи. Три куће, три породице једна поред друге, укупно десеторо деце. Најстарије седамнаест година. Сви иду у школу, у Зубином Потоку и Црепуљи. Сваког јутра торбе на леђа, па низ тај исти пут којим се данас тешко пролази. Некада су то биле само свакодневне муке једног планинског живота. Данас се на њих надовезао и страх. И ту се, заправо, завршава прича о једном обичном селу и почиње прича о људима. Три жене из ове приче су Албанке. У Ибарски Колашин дошле су пре готово двадесет година. Тада су, као и многе жене, дошле у кућу човека за којег су се удале, али и у нови крај, нову средину, и другачији живот у ком чак ни језик нису познавале. Удале се овде и остале су. Године су пролазиле, рађала се деца, славили рођендани. Ишло се у школу, радило се, чувала се стока. Градиле су се и дограђивале куће. И од једног места у које су некада дошле као девојке, направиле су место у којем су постале мајке, супруге и домаћице. Супруга Ненада Рашковића, који је брутално пребијен од стране косовске полиције, без икаквог повода, говори да се не осећају безбедно. Остала је сама у кући са још два сина и родбином у окружењу. После свега што се догодило њеном супругу, више није исто када неко дође до куће, када се зачује аутомобил, или када деца крену напоље. „Не знамо шта ће им даље пасти на памет, долазе џиповима ту у село сваки дан. Понекад застану и код нас, као да хоће да нас плаше, па продуже даље. Као да је мало све оно што су до сад урадили”, каже Ненадова супруга Шпреса. Али, упркос страху, она не говори о одласку. Напротив. Говори о остајању, о томе да су овде свој на своме, да су овде створили живот и за себе и за своју децу и да не желе да им деца једног дана питају зашто су морали да напусте кућу у којој су одрасли. И то је оно што држи на окупу ове три породице у истом дворишту и свом селу – плаше се, али не желе да оду. Међу људима који су се окупили испред куће је и Ненадов син Стефан. Младић који би у својим годинама требало да размишља о школи, друговима, плановима, о томе чиме ће се једног дана бавити. Уместо тога, сада гледа кућу и породицу другачијим очима. Но, сви чекају да се Ненад опорави и врати кући. „Само да се тата врати кући, да будемо на окупу, после ће све бити лакше”, каже тихо Стефан. Ненадова породица сада чека управо то – његов повратак, јер он је био ослонац свима у свом окружењу, неко ко је увек ту да потрчи у помоћ, одвезе до града, купи шта је потребно, брине да су сви на броју и да никоме ништа не фали. И док он није код куће, остали морају да носе и његов део живота.

ОСКУДАН ЖИВОТ

Куће Рашковића изгледају слично. Црвена цигла, бетон, дрвена надстрешница, старе и нове ствари спојене у једно домаћинство. Општина им је, како кажу, помагала да куће уреде и створе услове достојне живота. И сада, када им је најтеже, кажу да им много значи што нису заборављени. Посебно истичу посете градоначелника Милоша Перовића који их обилази и разговара са породицом, интересује се како су и шта им је потребно, како би све било у реду док се Ненад не опорави и врати кући. За породицу која живи далеко од главних путева и великих градских центара, такав долазак значи више од саме посете. Испред куће Ненада Рашковића стадо од десетину оваца у старој огради. Немају праву шталу какву би једно домаћинство са толико стоке требало да има. Краве и овце су део њиховог живота, али услови су тешки. Штала би им много значила. И пут би им много значио. И још нека помоћ око кућа. Али од свега што им је потребно, данас је најпотребније нешто што се не може купити – осећај сигурности. Причу о малтретирању ове породице од стране косовске полиције прича и Аријана, Ненадова снаја. Према њеном сведочењу, током једног од догађаја који су пратили оно што се догодило Ненаду, припадник косовске полиције је њој, али и осталим женама ту упутио циничне речи како су могле да дођу међу Србе и помињао да иду у Приштину и да више не треба да остану ту. „Остала сам у чуду, али и страху. И желим само да се никад више не врате, да могу на миру да живим, гледам породицу и чувам децу, да могу мирно да их пустим у двориште, јер сад како је, бојим се”, каже уплашено Аријана. Упркос страху мештана у Дријену, они су решени да остану. Упркос свему, не желе да оду. Јер, Дријен за њих није само село. Он је детињство њихове деце, године њихових живота. Док се Ненад опоравља у Београду, његова породица га чека. Чекају га и остали који су тог дана били ту, његови рођаци и комшије. Ј. Цветнић