среда, 04. августа 2021. | 11:41

АДЕМОВ ЂАК И ПОДАНИЦИ

Пише: Рада Комазец

 

 

За политичку доминацију Албанаца на Косову и Метохији и потискивање Србије са територије на којој је настала, заслужни су и многи Срби. Ако се позабавимо ликом и делом Димитрија Туцовића и каснијих комуниста Душана Мугоше, Павла Јовићевића, Спасоја Ђуровића или Катарине Цице Патроногић, доћи ћемо до закључка да су имали улогу исто као Фадиљ Хоџа, Џевдет Хамза, Џавид Нимани, Али Шукрија… који су перфидно деловали кроз Савез комуниста или пак учитељ и узор данашњег актуелног вође Албанаца на КиМ, Адем Демаћи који је још 1963. године основао нелегалну организацију „Револуционарни покрет за заједницу Албанаца“. Водећи српски комунисти би вероватно педесетих година прошлог века на иницијативу Тита и Кардеља још тада Косово предали Албанији да није дошло до Информбироа, који је заоштрио односе између Тита и Енвера Хоџе, па језгро немањићке државе остаде у Србији. И данас се питамо како су српски комунисти 1959. године чисто српску општину Лепосавић поклонили Косову да би обезбедили довољно гласова за избор Петра Стамболића међу делегате Савезне скупштине. Данас је Кфор на врху Копаоника на административној линији између Србије и Косова, коју су у корист Косова померили Срби. Поданици из српских редова су подржавали све предлоге Албанаца према Савезној скупштини. Ништа бољи од њих нису били ни комунистички подрепаши у Београду, чије потомке гледамо данас као европејце. Албанске демонстрације октобра 1968. године и захтеви за већом аутономијом, променом статуса покрајине и кадравским променама у врху покрајине, довели су до попуштања Албанцима и уставних амандмана. Тако је амандманима на Устав 1969. године положај Покрајине ојачан. Албанци су добили врховни суд, озваничен термин Албанац, уместо Шиптар, изједначено коришћење српског и албанског језика и отворен пут за прогон Србије из јужне покрајине. Али, апетити Албанаца нису се ту завршили. Политика косовског руководства, којег су поред Албанаца чинили и Срби поданици, била је усмерена на добијање што више средстава позивајући се на посебна права која су произилазила из статуса покрајине као неразвијеног дела земље. Хрлили су Албанци из свих крајева организовано у Приштину на Универзитет, који је већ прешао у њихове руке. Највише Србија, али и други делови Југославије улагали су на Косово, односно у развој и напредак Албанаца. Срби су све више потискивани, а нису имали коме да се жале. Наш велики Светомир Арсић Басара често прича како су у то време одлазиле групе Албанаца у Лондон, Париз, Рим… и остајали по пар месеци о трошку државе са јединим циљем да виде како изгледају велики европски градови. Срби нису имали те привилегије, изузевши оних у руководству Косова којих није било брига за спским народом већ само сопственим интересом. Београд је намерно мање пажње поклањао растућој албанизацији Косова, поносећи се лажним братством и јединством у покрајини. Нормализацијом односа Југославије и Албаније 1971. године дошло је до неограничене размене наставника и уџбеника као и све врсте размене између Косова и Албаније. Кренуло је уништавање и скрнављење светиња због чега се Архијерејски Синод обраћао тадашњим властима Социјалистичке Републике Србије, Савезној Влади и лично Титу. Уставом из 1974. године сужена је надлежност федерације, а проширено републичко а посебно надлежности аутономних покрајина. Тиме је Косово постало пуноправни конститутивни чинилац федерације непосредно, а сразмерно заступљен у свим партијским и државним телима. Као једна од осам федералних јединица, Косово је било заступљено у Савезном већу југословенске Скупштине са правом које су имале и републике, да предлаже законе и законске акте из надлежности Већа република и покрајина. Исто је тако било заступљено и у Савезном и Уставном суду. Нови устав је омогућио да се Косово појави као независни фактор у југословенској федерацији, а покрајина је имала своју сопствену народну банку. У раздобљу од 1971. до 1981. године органи власти на Косову радили су уз минимално уплитање било Савезне, било Владе Србије. Прослави стогодишњице „Призренске лиге” 1978. године, која је обележена у скоро свим градовима на Косову као и у Албанији, присустовали су и Срби. Поданици су тако заједно са Албанцима обележавали дан када је постављен темељ „велике Албаније“. У Другом светском рату у селу Бујану у северној Албанији одржана је конференција Обласног народног ослободилачког одбора која је почела са радом 31. децембра 1943. године и трајала до 2. јануара 1944. године. Тема је била перспектива Шиптара на Косову и Метохији. Тада су се тако звали. Закључак је био да је једина будућност Шиптара на Косову ослобођење и уједињење са Албанијом. У част „Бујанске конференције“ установљена је и „Децембарска награда“ као највеће одликовање у Аутономној Покрајини Косово, које је додељивано и Србима и Албанцима за постигнуте резултате из одређених области. Док је српски народ патио под разним облицима терора и притиска и био приморан да напушта своја огњишта, поданици су седели уз скуте својих идолопоклоника и славили албанске празнике. Ђак Адема Демаћија добро је проучио деловање српских поданика на Косову и Метохији. Често се позива на Димитрија Туцовића и поменуте српске комунисте, лукаво примењујући тај модел у данашње време и користећи поданике Србе да би заувек потиснуо Србију из наше јужне покрајине.

Подели на: