уторак, 16. августа 2022. | 14:32
Најновије вести

АМЕРИКА ЋЕ ПОЈАЧАВАТИ ПРИТИСАК НА СРБИЈУ

 – Однос снага се изменио на глобалном, па и на локалном нивоу, јер Србија више није као што је била пре 10, 20 или 30 година. Очекујем да ће бити натезања и припрећивања. Користиће Куртија и неке друге поред њега да би нас што више плашили, провоцирали и пожуривали. Вероватно ће бити комбиновано са неким видљивим, невидљивим, унутрашњим и спољним притисцима. То је политичка рутина на коју смо навикли. Међутим, питање одвајања Косова и Метохије од Србије није још ни из далека ни формално ни стварно решено – рекао је Владислав Јовановић

 

 

Ја видим као проблем фиксирање временског датума који је Америка поставила да би све што се налази у тзв. сивој зони на Балкану убрзаним ритмом ставила под своју контролу. Они су зафиксирали да би питање Косова морало да се приведе крају. То значи нормализацији која подразумева и узајамно признање и да све то буде готово до краја ове године. То је већ негде и најављивано из америчког правца – рекао је Владислав Јовановић, бивши амбасадор Југославије и министар спољних послова у два мандата, одговорајући на питање „Јединства”, да ли је могућ помак у нормализацији односа Београда и Приштине док је Курти на месту премијера и додао: – Пошто ми имамо изборе верује се да би после летњих месеци могао да буде тај убрзани ход ка коначном решењу пре краја ове године. То je отприлике замисао. Курти заоштрава питање истичући увек да је признање прво и неопходно да би се било шта друго решавало, а то је тај главни и практично једини амерички циљ. Да се то коначно прихвати као ново стање ствари и да се ми даље не изговарамо решењем питања Косова да не бисмо морали да уђемо у прихватање неких других обавеза које је америчка страна замислила и које држи у резерви као актуелне. Тако да Курти са својим одбијањима да разговара о било чему другом осим о признању, које би обухватило између осталог и сређивање других отворених питања у једном брзом ходу после наводног признања, иде на руку америчким очекивањима. Зато га Америка и не критикује. Она га само позива да учествује у дијалогу. Сада почињу и да га подсећају да треба да испуни обавезу у вези са ЗСО и ту му не постављају рок. Не каже се да он мора у року од месец-два дана да то спроведе да би се рашчистио пут за наставак разговора, него се то више формално каже да би се духови на српској страни примирили, а у суштини та тврда линија Куртија одговара овом убрзаном временском року који је Америка поставила себи за циљ.

  • Шта је Србији чинити и колико Србија има маневарског простора у целој овој ситуацији?

Србија је жртва једне злочиначке агресије која још није јавно осуђена од стране УН-а. Ту се НАТО некако провукао кроз иглене уши, препуштајући УН- -у старатељство над Косовом, а задржавајући полуге војне и друге власти на терену. Косово се мало извукло, али у суштини проблем остаје непокривен, а то је учињена агресија без изричитог одобрења Савета безбедности. Америка је сада заоштрила курс своје политике према свим другим својим опонентима у свету, пре свега, према својим главним ривалима Русији и Кини и у том смислу жели да се ослободи осталих оптерећења како би имала слободне руке да иде у решавање најкрупнијих питања односа са Русијом и Кином, а да не мора да мисли на своје залеђе. Пошто она сматра и Балкан својим залеђем, што није, али она то тако сматра, она мисли да би ваљало да у једном брзом ходу неутралише све облике утицаја и присуства Кине и Русије на Балкану. То је замисао. Јер, једна је ствар хтети, а друга је моћи. У том случају ће се Србија наћи под повећаним притисцима да удовољи таквим америчким очекивањима. Међутим, ти притисци никада неће смети да иду преко мере јер би онда били контрапродуктивни, а то је оно што је камен у ципели америчке спољне политике на Балкану. Односи су се у међувремену толико изменили на глобалном, па и на локалном нивоу, јер Србија више није као што је била пре 10, 20 или 30 година. Она се у много чему осамосталила, поставила на ноге, изградила, како се то сликовито каже, и нове спратове своје државне политике. Као таква постала је привлачна за сарадњу код свих других, а не само код Америке. Та политика у свим правцима се показује да је, не само једина исправна, него и једина која зауставља претње неких других према нама. Према томе, ми смо земља матична за било какво издвајање било ког дела из једне земље и њеног претварања у неку самосталну земљу, неопходан је пристанак матичне земље. Без тог пристанка све што су Американци урадили на Косову са свим велелепним представама о новој „држави” је само једно привремено решење. Америка то зна и зна добро да време не ради за њу у вези решавања тог питања, осим ако успе да скрши Србију, ако је натера неким причама о сарадњи, о предностима које ће та сарадња имати итд. не би ли се нашли неки кругови у Србији који би то прогутали.

  • Постоје ли кругови у Србији који би све то прихватили?

Све је даља могућност за тако нешто. Била је много ближа пре 20 година, међутим, ситуација се изменила и унутар Србије, око Србије и на Балкану, где више није доминантан само елеменат западног присуства. Ту су интереси и утицаји, не само Русије и Кине, ту је и Турска, и Арапи, и Немачка као самостална сила која се много не види али делује веома снажно да свој утицај прошири и ојача свуда на Балкану, укључујући и Србију где то потеже преко тзв. економске пенетрације. Није лако решавати тај Гордијев чвор, како су Американци раније сматрали да могу, а сада мисле да би то могли и у овој сложенијој и неизвеснијој ситуацији. Они не могу ништа да ураде док ми не кажемо „пристајемо”. Јер, да је могло икако они би већ давно увели Косово у УН, они би се давно оглушивали о нас и не би хтели са нама да разговарају. Ево, већ десет година разговарају. Једина тема је Косово, али је разлика у томе што они Косово не виде као покушај једног маштовитог изналажења решења које би задовољавало и Србе и Албанце, а то би морало да буде нешто испод државности. То они још нису спремни да прихвате, али сигурно да почињу да то уважавају, управо због тога што сад пожурују, хоће то што пре да заврше. Односи у региону и у свету су далеко сложенији и нико није спреман да учини тзв. тотални ризик и да крене у нешто чије последице не може да сабере. Очекујем да ће бити натезања и припрећивања. Користиће Куртија и неке друге поред њега да би нас више заплашивали, провоцирали и пожуривали. То ће вероватно бити комбиновано са неким видљивим, невидљивим унутрашњим и спољним притисцима. То је политичка рутина на коју смо навикли.

  • Да ли је у том контексту могуће да Курти поново упада са специјалним јединицама Росу у српске средине?

То је нешто што су они већ били делимично покушали. Кажем они, јер то је блок америчко-европски и косовско-албански. Они истурају Куртија и оне пре њега да учине потезе које ће Србију посебно узнемирити, по мало је и уплашити и навести на тзв. рискантне потезе чије последице не могу да се унапред предвиде. То ће и даље да раде као што су радили неколико пута. Наишли су на демонстрацију политичке воље и спремности Србије да не дозволи такву врсту решења за север Косова. Али, могу да држе тензију на томе да све изгледа као да ће се извршити, а да се опет не упусте у те ризичне авантуре јер се последице не могу израчунати ни за Албанце ни за Америку. То је тзв. Гордијев чвор, ко га исече не зна тачно на шта ће све да наиђе. Са друге стране, наша политичка спремност и воља да се томе супротставимо је све јаснија и одлучнија. Претпостављам да Србија неће ићи даље од демонстрације моћи на административној линији и на томе ће се зауставити. То је опасност у коју озбиљне политике не улазе без неке изузетне претње и велике потребе. Међутим, „Рубикон“ се неће прелазити, пре ће се дати предност притисцима са очекивањима да ће у наставку разговора или преговора, дијалога, Србија омекшати и да ће се временом припремити на то што је Ђинђић говорио „да прогута жабу”.

  • Очекујете ли да ће Приштина попустити и дозволити гласање на априлским изборима и на територији КиМ?

Они кроз то демонстрирају своју апсолутну сувереност у односу на Србију, тако бар они замишљају. Међутим, питање одвајања тог дела територије од Србије није још ни из далека ни формално ни ствар но решено. То је отворено питање са мањим изгледима Албанаца да добију пристанак од Србије него Србије да њено право да да пристанак буде више уважено и на крају правилно наплаћено од стране других спонзора тзв. косовске државности. Све је неизвесно, али тај пристанак Србије има невероватно велику цену. Ту не могу ништа да изведу. Могли су физичко насиље са агресијом и да то протуре и прекрију, зато што је Америка тада била једини глас на планети и могла је да чини шта јој је воља. Данас виоше није тако, а она је оспоравана чак и од мањих. Морала је сама да се повуче из Авганистана као пре 50 година од, такође, малог Вијетнама. То су ствари које подсећају све друге да Америка није толико моћна као што се представља и да она, поред све своје реторике, ипак, мора да оде у такозвану реалполитику.

  • Како председник Вучић води спољну политику и како се сналази у целој овој ситуацији док покушавају и изнутра и споља да дестабилизују Србију?

Ја мислим да се он изванредно сналази у једној изванредно тешкој ситуацији. Јер, он треба да у једној свемоћној вољи једне силе са својим пуленима супротстави своје суверено право на независност, постојање и војну неутралност. Он је то постигао практично без неких већих губитака што се тиче нашег програма, независности и самосталности у шта нико није веровао. Сада је ситуација сложена, не само код нас и око нас, него и на релацији односа великих сила, приказује се као потпуно неизвесна. Иизвесно је да постоји један општи покровитељ изнад њих и нас, а то је нуклеарно оружје које не допушта великим силама да се играју ватром између себе. Вучић се са свим тешкоћама и неприликама које има и које му чине, не само у опозицији него и у његовој партији добро и мудро сналази. Има и ситуацију која се опет максимално заоштравају не би ли се пробудиле и појавиле групације које би помрсиле конце општој ситуацији и Србију и препустили једној сивој неодређеној зони из чега свашта може да се појави. То је нешто што он успева да контролише упркос свим опасностима које су уперене према његовој личности. Чујемо за ту заверу коју из иностранства праве. Вероватно је тих завера било и раније. Ми то можда нисмо ни знали, али он и службе су вероватно то знали и на време покривали. Упркос свему томе он одржава наш независни курс постојано и бескомпромисно недајући изговоре другима да га хватају на процедури и да њом замене главне проблеме и њихово решавање. Ту се држи мудро и вешто, иако је релативно млад успева да сагледава све те могуће опасности и зато што му је курс исправан, то је независност, самосталност, сувереност, војна неутралност. То су најкомплетнији атрибути за једну државу која хоће да постоји и чврста је у тој равни. То што то не одговара жељама и апетитима неких суседа и неких великих сила, то је већ нека друга ствар. Тога је увек било у односима између независне мале земље и моћних великих држава које мисле да ће лако моћи да ставе шапу на једну земљу. Но, показало се да је то сада све мање могуће и да једна чврста опредељеност огромне већине српског становништва за такву политику суверености је скоро једина сигурна гаранција да до неких неочекиваних негативних обрта неће доћи. Р. Комазец

Подели на: