Балканска лепотица

Пространи травнати терени, мноштво извора и бујна вегетација са четинарима изнад 1300 метара надморске висине пружају изванредне услове за развој туризма. – Изграђена „Via Ferrata‘‘ привукла већ пола Европе

 

Када је у више наврата после 1903. године, наш познати географ, етнограф и научник светског гласа Јован Цвијић посећивао и истраживао планину Мокру Гору, на крајњем северозападу Косова и Метохије, записао је да је Мокра Гора у правом смислу „Лепотица Балкана” и да спада међу најлепшим планинама у Европи. Истражујући пространу, травнату, шумовиту, водама богату, питому и високу планину Цвијић је открио да на њој расте мноштво биљних ретких врста међу којима су многе природне реткости, балкански ендемити. Мокра Гора се простире у дужини од близу сто километара уз леву обалу Ибра, почевши од простора између општина Косовска Митровица и Србица, онда изнад језера Газиводе лево идући уз Ибар све до планине Хајле у Црној Гори. Највећи врх на Мокрој Гори је Радопоље са 1.750 метара надморске висине. Мокра Гора је добила име по бројним изворима хладне и чисте планинске воде и пространим влажним зеленим бујним пашњацима. Све до осамдесетих година прошлог века на планини су били сточари са стадима оваца, говеда и коња, углавном из Метохије, на катунима и бачијама. Шумовитост простране планине, донекле ремети велики белином обасјан крш Берим са 1.731 метром надморске висине испод којег је велико изворско врело Чечевске реке. Друга два велика извора испод ове планине су изнад Истока у Метохији и Миљина Глава, километар и по изнад Рибарића. На самој планини налази се и мало језеро, „око” планине у које се улива извор на самој планини познат као Савина вода и са константном годишњом температуром воде од 4 степена Целзијуса. До Мокре Горе се стиже уз долину Ибра преласком преко насипне бране Газиводе, онда макадамским путем од Чечева преко Превије до средишта планине. До планине се може и преко Брњачког моста на језеру Газиводе и Брњака или од Зубиног Потока преко Јабуке и Велике Калудре. И из других праваца доста се лако стиже до Мокре, како најчешће ретки становници на планини зове планину. – Од вредних карактеристика на планини су свакако петоигличави бор, молика, који је балкански ендемит односно терцијални реликт. Такође у кањону Црне Реке, где је скривен и истоимени пећински манастир Црна Река, расте током целе године зелена биљка – српска рамонда која је балкански ендемит. Пространи теписи пашњака пуни су зимзеленог растиња бора, јеле и испод њих на нижим странама букве, брезе у другог разноврсног дрвећа – каже професор географије у Косовској Митровици Илија Елезовић. Он наводи да се на Мокрој Гори налази и велико покрајинско ловиште Дубочак са више од 1.100 хектара површине. Ловиште је пуно дивљих свиња, срнеће дивљачи, зеца, лисице па и медведа којег има редовно на планини. У великом ловишту постојале су 32 чеке, више хранилишта за дивљач и једна хватаљка за дивље свиње. Крајем осамдесетих година прошлог века Завод за урбанизам Војводине урадио је конкретан план развоја туризма на Мокрој Гори који је садржао изградњу једног хотела, жичару, више ски стаза и друге садржаје. Сиромашна општина Зубин Поток није могла да покрене ништа на том плану. И сада је неизвесно да ће било ко улагати у Мокру Гору због укупне косметске ситуације. На Мокрој Гори поново је обновљена, после 1999. године заустављена, већ традиционална манифестација „Берба боровница” која се одржава сваке треће недеље у августу. Тог дана на планини стигне пар хиљада посетиоца из многих околних општина подно планине. А до тада ће Мокру Гору обилазити само ретки заљубљеници природе и редовно малобројни планинари којих је сада највише на „Via Ferrati” на Бериму, јединственом и једином великом кршу на планини. Зоран Влашковић