Без младих и посла нема будућности

 Млади немају много могућности за запослење те из тих разлога неки се одлучују на одлазак из села. Спласнуло интересовање момака за женидбу девојкама из Албаније. Већина становника се бави пољопривредом

 

Горње Кусце код Гњилана још увек важи за једно од већих српских села у Косовском Поморављу. У њему данас у 356 домова живи око 1.600 становника. Како се може чути од мештана око 30 процената становништва овде су старија лица. – Има хвала Богу и младих, али један од израженијих проблема овде јесте то што има много нежења. То ће пре или касније итекако лоше да се одрази на демографску слику нашег села – каже Момчило Петровић из Горњег Кусца. – У овом тренутку сигурно имамо најмање око 150 момака који су већ давно, што народ овде каже, стасали за женидбу, али се не жене. Неке од њих су већ почеле и године да газе, тако да је све мање наде да ће се оженити. Једно време било је изражено интересовање за женидбу девојкама из Албаније. Имамо у селу три снајке оданде, али нешто је стало са тим да се момци жене Албанкама, не само овде у Горњем Кусцу, већ уопште у Косовском Поморављу – додаје Момчило. Бригу око чињенице да има много младих неожењених момака у селу, деле и други нарочито времешнији мештани Горњег Кусца истичући то да без младих нема будућности села. Ипак, број ученика у осмогодишњој школи „Петар Петровић Његош” нема изражену тенденцију опадања. Наставу у њој ове године похађа око 200 деце. Под истим школским кровом ради и Средња техничка школа у којој наставу слушају и средњошколци из околних села у Косовском Поморављу. – Проблем који у селу имамо јесте и то да млади људи немају много шанси да се запосле, не само овде него и у широј околини. То неке од њих приморава да траже посао изван Косова и Метохије. Међутим, за разлику од неких других места као што су рецимо Ранилуг, Пасјане, Партеш одакле млади одлазе не само у градовима централне Србије већ и у неку од западноевропских земаља, овде то још није тако изражена појава – објашњава Петровић. То се може чути и од других мештана Горњег Кусца, села које од 2010. године припада општини Ново Брдо, од чијег је административног седишта удаљено око петнаестак километара.

БЕЗ ЗНАЧАЈНИЈИХ УЛАГАЊА У РАЗВОЈ

У новије време, како се може чути од житеља у Горњем Кусцу, није било неких значајнијих инфраструктурних улагања, који се тичу развоја села. Сређено је, кажу, пар улица, али ништа веће и значајније није урађено. Горући проблем у новије време у овом селу јесте водоснабдевање, а због чињенице да су многима, због лоше хидролошке ситуације у протеклој години, пресахли бунари. Уназад неколико месеци у овом селу је ископано око стотину нових бунара, чије су копање власници сами финансирали. У селу постоји водоводна мрежа али она није функционална. Мештани истичу да би овим питањем општинске и друге релевантне структуре требало озбиљније да се позабаве и да проблем водоснабдевања села реше, тим пре јер, како кажу, нису сви у могућности да искпају нове бунаре, а оваква инвестиција није нимало јефтина. Метар бушотине кошта најмање 35 евра, подсећају нас у Горњем Кусцу. Оно на шта се Срби у Горњем Кусцу жале јесте и недостатак простора на сеоском гробљу. Како кажу кад неко умре, просто не знају где да га сахране, јер је гробље постало претесно. Било је више покушаја да се овај проблем реши, али безуспешно. Одређене стурктуре на регионалном нивоу не дозвољавају проширење гробља, због одређених административних разлога који се тичу имовинско-правних односа и власништва над парцелама земље око гробља. У Горњем Кусцу постоји амбуланта и оно што је, како кажу, овде добро, јесте да свакодневно имају лекара, мада се, истичу, ради о примарној здравственој заштити. Као и други Срби у Косовском Поморављу за све сложеније здравствене пргегледе и Срби у Горњем Кусцу принуђени су да одлазе у друге, укључујући и удаљеније здравствене центре. Потешкоћа моги имају и око набавке лекова. Ретко који лек, кажу, могу добити на рецепт у овдашњој апотеци која ради при амбуланти, те су зато принуђени да их купују у приватним апотекама или одлазе у око 70 километара удаљено Врање, где их могу набавити на рецепт. Та чињеница додатно оптерећује њихов кућни буџет. Иначе, већина Срба у Горњем Кусцу бави се земљорадњом, док је сточарство и у овом селу у стагнацији.

МНОГИ ЗАИНТЕРЕСОВАНИ ЗА РАЗВОЈ МАЛОГ БИЗНИСА

– Многи наши људи су заинтересовани, на пример, за неки такозвани мали бизнис, којим би обезбеђивали приходе за себе и своју породицу, а по могућности и упошљавали људе. Међутим, проблем је што већина не зна да уради идејни пројекат, који је неопходан да се конкурише тамо где се нуде могућности за помоћ у домену малог бизниса. Ја мислим да би заиста требало да надлежни изнађу могућности да кроз курсеве и друге облике обуке едукују људе у овом домену, посебно младе – каже Срђан Алексић из Горњег Кусца. У Горњем Кусцу није изражена продаја српских имања, мада је она присутна у мањој мери у односу на неке друге поосебно брдско-планинске делове општине Ново Брдо. Цена земље у Горњем Кусцу креће се од 200 па до 1.500 евра зависно од локације. Иначе, одмах након рата значајан број парцела у власништву Срба из овог села, које се налазе ближе граду је продат и на њима су никле бројне куће у власништву Албанаца. Међуетничке тензије које су у послератним годинама биле изражене су спласнуле. – Идемо у град, од чијег је центра наше село удаљено неких пет километара. Нико нас не дира. Купујемо кад имамо пара. Живимо, што се каже, и ми и Албанци, свако заокупљен својим проблемима и својим обавезама. Нема оних изражених тензија између нас и њих, каквих је било одмах након рата. Надам се да их неће ни бити више, јер сви ми желимо да живмо мирно. Живот је много кратак да би се свађали и трвили – истиче Петровић. А слично се може чути и од других Срба у Горњем Кусцу. С.И.

Подели на: