петак, 18. јуна 2021. | 01:25

БОРБА ДА СЕ САЧУВА СВАКА КУЋА

Преостали Срби у Мушникову причају да опстају уз свакодневне провокације. Галаме им испред кућа, лупају на врата, уништавају празне српске куће. Пријављивали су полицији узнемиравања али никада нико није ухапшен

 

 

О лепоти села Мушниково код Призрена сувишно је причати јер се налази на обронцима Шаре, на више од 1000 метара надморске висине, и не зна се у којем је годишњем добу његова слика лепша. Сачуване су и бројне камене куће до којих се стиже уским улицама са калдрмом. Ходајући њима осећате векове и борбу тих људи са свим историјским недаћама али и природом, која им је често представљала изазов јер требало је генарацијама опстајати у не баш лаким планинским условима. Капије су дрвене и високе, а дворишта су углавном ограђена зидовима. У селу постоје и две цркве – Света Петка и Свети Никола – и оне су јасно сведочанство о вековном постојању Срба у Средачкој жупи. Сачувани подаци говоре да је одмах после другог светског рата у селу било 94 српских и само пет кућа у којима су живели муслимани. Драги Петровић је рођен у овом селу. За њега је то најлепше место на свету.

-Мушниково је мешовито село. У њему живе Срби и муслимани, односно сада се изјашњавају као Бошњаци. Некада је село било већински српско, али то су била нека друга времена, са сетом у гласу прича чика Драги и наставља: – Ја сам школу завршио у селу. Ишли смо сви заједно и слушали наставу на српском језику до 1974. године. Тада је већина муслимана прешла да слуша наставу на албанском језику. Биле су то године када се све пореметило, и између њих самих су настали проблеми јер један број је одбио да пусти децу у албанску школу. Када су почели да се изјашњавају као Бошњаци добили су наставу на бошњачком језику и сада деца путују у друго село Љубиње – где им је школа. Ко први пут у Мушниково дође каже да је то ваздушна бања. Река Бистрица пролази кроз село и њен шум се чује где год да сте у селу. Тренутно је у њему 20 Срба и кажу да их је током лета више, јер долазе деца и ту проводе распуст, али и многи годишње одморе. Недалеко од села налазе се баште, а поред њих су потоци и планинске реке и на њима се одувек садило поврће. Призрен им је најближи град и многи су у њему радили и живели. Викенде су проводили на породичним имањима. Једни од њих су и Петровићи. Преостали Срби у Мушникову причају да је Света Петка Трнова сеоска слава и сећају се времена када је село било пуно људи. Сада опстају уз свакодневне провокације. Галаме им испред кућа, лупају на врата – не мирују. Пријављивали су полицији узнемиравања али никада нико није ухапшен, кажу им да то раде наркомани, деца и слично. Без обзира на све, они у селу и даље живе и окупљају се за своју сеоску славу.

СРПСКЕ КУЋЕ НА МЕТИ ВАНДАЛА

-На сабор су некада долазили и муслимани, били су наши гости. И у овим тешким временима највише Срба у Мушникову буде 8. августа, за поменуту славу. То нам је некако остало од давнина, да се окупљамо и дружимо – причају Петровићи. Чика Драги прича да су код школе имали стару кућу, а нову су почели да граде 1962. године. Петровићи су из Призрена протерани и тренутно живе у Крагујевцу. Њихову кућу, у којој су проводили лета и после протеривања, су више пута демолирали, обијали, чак и покушали да је запале, али, прича домаћин ове породице, никада није била угрожена као сада. У кући је у оним најтежим временима покушао да опстане Драгијев брат Светислав са својом породицом. Међутим, притисак је био толико јак да су и они морали да напусте КиМ неколико месеци по доласку Унмика и Кфора. Кућа у Мушникову је имање њихових предака, место одакле су и тачка на којој се ова фамилија окупља. Зато се ње не одричу. – Лепо нам је било лети док смо долазили. Сада се у њој не може живети и кућа захтева ново обнављање, највеће до сада. Неколико пута до сада смо је обнављали, али вандали је изнова демолирају. Тешко је када дођемо да је обиђемо и видимо да су све ствари испретуране, да је лом на све стране, да је кров почео да прокишњава, плафон да пада. После дуго будемо под тим утиском – причају Петровићи и додају да је ситуација била мало боља за Србе у Мушникову док су припадници Кфора били у селу. Колика је штета до сада направљена можда најбоље говоре речи полицајца који је био на увиђају приликом једног од бројних демолирања куће, и који је тада рекао да ништа слично није видео у Средачкој жупи у последњих 20 година. Вандали су поломили сва врата на кући, чак и она унутрашња. Намештај су потпуно испретурали а кревете подизали уз зид. Све је у кући разбацано и поломљено. Пели су се и на таван и померали цреп како би киша продрла унутра и додатно упропастила кућу. Од свега што су уништили током година, Патровићима је најжалије што су поломили икону Светог Георгија, њихову крсну славу.

ПРИТИСАК ДА ПРОДАЈУ ИМАЊЕ

-Икону су поломили и 1999. године али ми смо је поправили и поново вратили на место, али су они поновили то дивљаштво – кажу Петровићи и додају да је на кући материјална штета велика, али нема никога да је надокнади, све сами морају да плаћају. -Не знамо колико пута смо мењали браве на вратима, остало да не помињемо. То исцрпљује – причају разочарано Петровићи. Осим куће, на мети вандала је и окућница. Наиме, Албанац је пре неколико година направио поред пут поред њиховог дворишта и нанео им је велику штету, јер је сву земљу, камење и ишчупано дрвеће великим машинама нагурао у њихово двориште. Лом у дворишту и око помоћних зграда затекла је њихова ћерка која је отишла да обиђе кућу. Она прича да увек пред пут у Мушниково припреми себе на то да ће тамо затећи неку штету. Петровићи објашњавају да је изнад куће постојала стаза коју су комшије користиле као пречицу – оно што народ зове козјом стазицом. Асфалтиран пут пролази дуж читаве улице и свака кућа у околини својим имањем излази на исти. Ово бахато понашање Албанаца тумачили су као нов притисак да продају имање. Плац и кућа ове породице налазе се на самом улазу у Мушникову, на одличном месту. Притисак Албанаца да имање продају трпе две деценије. Њихово имање се простире до реке Бистрице са једне стране, а са друге је у непосредној близини магистралног пута Призрен-Брезовица, где је последњих година популарна градња мотела и ресторана. -Да није тако он би нас контактирао, лако од преосталих Срба у селу може да сазна наш број телефона, да нас обавести о радовима, пита где је међа. Понео се као да је имање пусто и као да нико од нас не постоји. Е, па, постојимо – кажу нам на крају нашег разговора Петровићи. М. Чанковић

 

Подели на: