Брана и ХЕ „Газиводе” припадају српском народу
Брана почела да се гради почетком јула 1972. а акумилација почела да се пуни децембра 1977. године. Српска домаћинства још нису остварила правичну надокнаду за одузету земљу.
Када су у суботу рано ујутру, 4. августа, оклопна возила америчког Кфора прошла кроз Зубин Поток настало је узнемирење грађана не само Зубиног Потока већ и свих Срба на северу Косова. Обавештајни подаци су најављивали да ће Албанци заузети Хидроцентралу ”Газиводе” и трафо ”Валач” у Житковцу код Звечана. Но, Кфор је из предострожности дошао испред хидроцентрале и бране, као и испред велике трафостанице у Валачу код Звечана.
Јединице америчког контингента КФОР-а Мултинационалне борбене групе Исток, из војне базе Бондстил, око четири сата ујутру, су распоређене у близини бране ”Газиводе” и хидроелектране поред самог магистралног пута у истоименом селу у оштини Зубин Поток.
Осујећене намере Приштине
Током целог дана више од од десет припадника Кфора, у четири оклопна војна возила, су се константно смењивала. Хеликоптер војних снага Кфор је током дана у више наврата надлетао подручје бране, језера и севера КиМ док су радници у ХЕ ”Газиводе” неометано радили. Кфор се апсолутно није мешао у рад овог малог колектива. Све време саобраћај се нормално одвијао овим делом Јадранске магистрале Рибариће – Зубин Поток – Косовска Митровица. КФОР-а је демантовао још у току дана бројне медије да су јединице војне мисије на КиМ блокирале хидроцентралу и брану ”Газиводе”. У одговору за ”Јединство” Канцеларија за медије Кфора је казала да ”КФОР није преузео контролу над браном или хидроелектраном. Приступ је слободан. Обављамо своје обавезе у складу са Резолуцијом 1244 и истичемо да је КФОР овде да заштити све грађане и да оствари мир на целом Косову”. Док су боравили поред бране и ХЕ ”Газиводе” као и у Валачу није било никаквих инцидената а Кфор је само неколико цивилних возила зауставио и легитимисао. Увече око 22 сата Кфор се повукао испред објеката у Газиводима, као и испред трафоа у Валачу. Намере Приштине су осујећене, јер је она желела пре формирања Заједнице српских општина да заузме ове објекте, иако је јасно Бриселским споразумом написано да ће ЗСО формирати компаније које ће управљати ресурсима језера Газиводе и трафоом у Валачу.
На српској територији
На другој страни, апсолутно нема ниједног аргумента да језеро и ХЕ ”Газиводе”, у Ибарском Колашину, падне под капом Приштине. Пре свега, брана припада општини Зубин Поток, Србија је враћала кредит Међународној банци из Вашингтона а Срби, чија су имања узета у бесцење, су буквалкно протерани са подручја акумулације и још нико од њих није остварио до данас правичну новчану надокнаду. Прошло је више од четири деценије од почетка градње највеће насипне бране у Европи, ”Газиводе”, на реци горњег тока реке Ибар у Ибарском Колашину на северозападу Косова и Метохије. Брана је грађена кредитом Међународне банке из Вашингтона од 45 милиона америчких долара са роком враћања од 24 године, односно до 2000. године. Тадашња Федерација је преузела обавезу враћања кредита. Превашодни циљ изградње овог капиталног објекта је био наводно наводњавање више од 77.000 хектара плодних косовских поља, затим коришћење техничке воде за потребе косовских термоелектрана у Обилићу као и производња електричне енергије на ХЕ ”Газиводе”, инсталисане снаге 36 МW. Поред тадашње велике насипне бране на Ибру грађена је истовремено и мала брана Придворице, километар испод, за потребе наводњавања косовских поља и за потребе ТЕ у Обилићу. Но, како многи тврде, позадина изградње бране ”Газиводе”, у чисто српској средини, је била да се плански исели српско становништво поред Ибра од Газивода до Рибарића и да се српска села на Мокрој Гори одсеку од света. Тај план у пракси је скоро у потпуности постигнут. Када се овоме дода да је становништву, коме је одузета имовина за потребе акумулације, исплаћивана неправична новчана надокнада за одузету имовину, један ар земље поред Ибра имао је вредност тадашње кутије цигарета ”Драва” и да ниједном домаћинству није обезбеђен адекватни смештај након потапања кућа слика о планском протеривању Срба из вековног српског краја постаје јасна.
Неправична новчана надокнада
Експропријација, боље рећи отимање најплодније српске земље поред Ибра, на месту акумулације, обављена је на 1.050 хектара. Да би се саградило вештачко језеро Газиводе почетком 70-их потопљено је 12 искључиво српских села у котлини Ибарског Колашина. Догодило се то у новембру и децембру 1977. године. Под водом су остали гробови, цркве, остаци летњиковца краља Уроша Првог и дворови краљице Свете Јелене Анжујске, која је управо у Брњаку утемељила прву женску школу у Европи. Потопљено је преко хиљаду хектара ораница, ливада и шума… Становништво се под принудом исељавало, по цичи зими, децембра 1977. године, када је акумулација почела да се пуни а домаћинства су била без икаквог унапред обезбеђеног смештаја. Од мраза и туге горштацима је душа пуцала. Забележен је и случај смрзавања у камиону земљорадника Радоја Гаљка из Резала након напуштања куће. Скупштина општине Зубин Поток више пута је званично тражила од највиших републичких органа у Београду да се историјска неправда према, силом прилика, протераном српском народу са подручја језера Газиводе, обави поновна правична новчана надокнада, али све је остало на томе. Није могао да се оствари ни захтев Зубиног Потока да се седиште ”Ибра-Лепенца” из Приштине премести у Зубин Поток и да сиромашна општина убира средства од свог природног богатства. И данас општина Зубин Поток од свог највећег богатства скоро да нема никакве користи осим тридесетак запослених у ХЕ „Газиводе”. Од планираних 77.000 хектара наводњавања косовских поља није остварено ни два одсто, па тако није остварен ни гломазни пројекат о наводњавању косовских поља, назван “Ибар – Лепенаћ”.
