понедељак, 25. јануара 2021. | 20:14

Центар духовне екологије је за све нас на Космету

МИЛОШ ВЕСИН пасторални психолог о посети Косову и Метохији и животу у време пандемије короне

 

Није само мој ближњи од мене све даљи, него да сам и ја све даљи од мога ближњег! – Наша нормалност, ако желите, наша норма дакле, увек би требало да је љубав. Љубав према Богу, и љубав према ближњем, каже отац Весин
Пасторални психогог протојереј-ставрофор др Милош Весин, парох чикашки, боравио је у јулу месецу ове 2020. Године, са групом ходочасника из Чикага, на Косову и Метохији. Том приликом је у Културном центру у Грачаници одржао трибину под епидемиолошком условима. Отац Весин говори за наше читаоце о утисцима са Косова и Метохије, својим осећањима према косовско-метохијском поднебљу и моментима живота са планетарном инфекцијом корона вирусом, медицински означеним као Covid19.

  • Оче Весин, какви су ваши утисци о Косову и Метохији, о народу и верницима, имајући у виду да сте у Косовској Грачаници боравили у јулу 2020. године где сте одржали трибину на тему „Косово и Метохија – извор српске православне радости и снаге“?

– Данас се често говори о утисцима које стичемо из сусрета са људима, или током обилазака неких градова, села, културних знаменитости итд. Такви утисци, врло често, могу током времена да буду плен заборава, или да избледе тиме што их потискују новији и свежији утисци. Ту би се онда, рекао бих, пре могло говорити о осећајима који се јављају док боравимо овде или онде, док упознајемо нове људе и томе слично. Када је пак о Косову и Метохији реч, ја реч утисак узимам веома озбиљно и шватам је баш по њеном изворном значењу, дакле – утисак је оно што је утиснуто у нас. Косово и Метохија су, дакако, изнад сваког површног „утиска“, јер је то само наизглед један географски простор, али суштински то је небо-земна заоставштина свих Срба и то је оно што је утиснуто у саму срж нашег народног и верског ишодишта. Зато и кажемо да је Космет колевка свих нас. Дакле, ни овога пута не дођох да бих „освежио старе и стекао нове утиске“, него дођох са групом наших ходочасника из Чикага, еда би се на извору оснажили и обрадовали и тако лакше и са више смисла наставили даље. Зато је сваки сусрет са нашим људима на Косову и Метохији за мене истински доживљај радости и свежине. И пазите, ја не идеализујем нашу браћу и сестре са Космета, јер сви смо ми обремењени слабостима и манама, али и украшени врлинама. И управо те врлине, које ме на Космету сретоше при сваком сусрету, јесу оно најдрагоценије што данас имамо овде. Можда се, сада, чудите овим речима, али ваша постојаност и истрајност, ваше сведочење Истине – вас Срба на Косову и Метохији –јесу истовремено и ваше најсјајније врлине.

  • Ваше интересовање за односе међу људима произвело је и тему „Зашто је мој ближњи од мене све даљи“. Реците нам зашто и шта чинити да до кидања веза не долази?

– Право питање у право време. Истина, свакодневица нам често у очи „баца“ и све гласнију чињеницу да није само мој ближњи од мене све даљи, него да сам и ја све даљи од мога ближњег! Наравно да сада, у времену ове епидемије, и то пре свега епидемије страха, панике, али и противуречних и неутемељених података о вирусу који хара светом, сада када се свакодневно наглашава „потреба“ за дистанцом, ово питање не може и додатно да нас не забрине. Одговор је, у свакој ситуацији и под свим околностима, увек и само један – што смо ближи Богу, бићемо ближи и једни другима, и, наравно, с друге стране – што смо удаљенији од Бога, бићемо све даље и даље и једни од других! Овај веома груб и злокобан израз – „друштвена дистанца“, који нам је постао као свакодневни „домаћи задатак“, свакако би требало заменити изразом – физичка дистанца. Свакако да је и све веће одсуство стрпљења, па самим тим и саосећајности, узрок кидања многих и породичних, као и пријатељских веза. А шта су и стрпљење и саосећајност ако не делови мозаика нашег служења Богу и ближњем? Данас је, нажалост, све мање оних који желе другоме да служе, али у радосном и љубављу испуњеном служењу, тј. давању себе, свога времена, својих талената и свега онога што ионако није „наше“, него нам је од Бога дато и поверено еда бисмо добијене дарове умножавали зарад других. Ова заиста траги-комична количина егоизма и еготизма у савременом човеку и не може другачије плодове да донесе, него што су отуђеност и неосетљивост. И ту се сада поново враћамо на тему Боголикости. Што је сваки човек свеснији постојања лика Божијег у себи, и све што се више труди да тај лик глача и бруси, тиме ће лакше и радосније тај лик – Божији лик – умети да препозна и у оном другом, ма како тај други био различит од њега.

  • Каква је то „нова нормалност“ и назиру ли се неке нове норме људског понашања?

– Нисам склон да ствари вреднујем у категоријама старе, или тзв. нове нормалности. Радије бих овде поменуо Истину. А она – Истина – Реч Божија, по ко зна који пут у историји људскога спасења, опет страда и са нама и за нас, само што то многи, нажалост, не примећују! А Истина, па и наш дивни српски језик нам то казује, јесте оно што је увек ИСТО! А мерило Истине и Истина у телу јесте Христос! Не каже узалуд Апостол Павле: Исус Христос је исти јуче и данас и у векове (Јеврејима 13,8). Ако би баш, пошто-пото, хтели да употребимо и реч – нормалност, онда бих рекао да је, за нас Православне, једина нормалност заправо оно чему идемо у сретање, а то је Христос као лепота која ће спасти свет, како је то мудро и истинито написао Достојевски. Наша нормалност, ако желите, наша норма дакле, увек би требало да је љубав. Љубав према Богу, и љубав према ближњем.То и само то, остаје вазда савремена норма нашег понашања! Није ли управо то и онај основни принцип Косовског етоса? Оно чиме одише и благородно и исцелитељски зрачи сваки камен и свака фреска из Грачанице, Дечана, Пећаршије, и свих осталих наших манастира и храмова на Косову и Метохији!

  • Није ли ваш живот овде, ваша, изазовима пуна свакодневица, најјачи доказ да једино Христова Истина, заправо Христос као Истина, ма у како ненормалним околностима, и то већ деценијама, да живите, јесте оно што и надилази и побеђује све оно око чега смо се ми људи „договорили“ да је „нормално“, и „прогласили“ за „нормално“? Маска као универзални, прворазредни манифестни штит од коронавируса (микроба)?

– Одувек су наше баке, а нису ли нас управо оне највише училе томе како бити брижан према другима, али и према себи, одувек су нас, дакле, наше баке училе да када си заиста болестан онда остајеш код куће. И стално су те наше баке, када би имале кијавицу, или кашаљ, а и без тога, увек имале при руци чисту белу марамицу – да је брзо ставе преко уста, ако би кинуле или ако би почеле да кашљу. Ова тренутна „маскоманија“, изражавам своје мишљење, можда јесте у складу са одређеним сегментима струке (како је данас упутно рећи!), али ме плаши да није у складу са логиком. Ако се величина вируса мери нанометрима, а ако се, с друге стране, зна „квалитет“ и реална ефикасност већине маски у оптицају, онда би заштита од маски била истоветна оној ситуацији где бисте ви били с једне, а ја са друге стране пруге, и ви ми онда са ваше стране викнете – Молим вас, спустите рампу да комарци не прелазе и са ове стране пруге! А на страну што се људи просто такмиче ко ће дуже своју маску да носи – да ли данима, или недељама? Није уопште занемарљив број озбиљних научних студија у свету, које под велики знак питања стављају користи од ношења маски. Особито када су у питању деца.

  • И за сам крај неизбежно питање о вечитој српској земљи Косову и Метохији. Косовски Албанци су и саму реч Косово отели од Срба, јер та реч на албанском не значи баш ништа. Хоће ли Срби дочекати правду у овом веку и повратак кући?

– Остварење и додељивање права можда и нећемо дочекати. Али правду, правду Божију, и то ону прогнану, имате посејану широм Косова и Метохије. Јер сви ви који овде живите и терет немања права на својим плећима носите, сви сте ви прогнани правде ради (Матеј 5, 10). Право је људска категорија и као плод људског умовања и преговарања, право је подложно променама, допунама, манипулацијама, итд. Правда је, с друге стране, Божија категорија! Право би заправо требало да је огледало правде, али то , по нашим слабостима, а по Божијем допушењу, углавном није тако. Зато смо и дошли у такав раскорак да су данас многа дешавања и стања заоденута у рухо „права“, па уз то још и међународног, а да је све то у исто време јако, јако далеко од правде. Правда би требало да је идеал сваком позитивном праву, али то у савременој политичкој пракси врло често није случај. Ја не желим да ме било ко доживи као песимисту! Ја, пре свега, као свештеник, немам право на песимизам. Рецимо зато да бих себе, пре описао као добро обавештеног оптимисту. Дакле, Срби ће се и у овом и у сваком другом веку вратити кући, како лепо то рекосте, и то сваки пут када се потруде да нешто мало више ураде за ту своју кућу. Кућа се нити гради, нити негује из даљине. Треба бити близу куће, да би се било у кући! То је, пре свега, вапај свима онима који се, на речима и у песмама, „поносе“ Косовом и Метохијом, а никада нису ни крочили у тај благословени, прелепи и Богом нам подарени крај српске земље. Како волети мајку, а гурнути колевку? То је неприродно!

Позив Србима из расејања
-Ако су нама у расејању, али и онима у отачаству којима је поверено да чувају Космет, „уста пуна Косова“, хајде да онда, сви заједно, направимо један дугорачан план, и да се добром вољом, а политичким трудом, сваке године само сто српских породица, са пензијама и пасошима Сједињених Америчких Држава, Канаде, Немачке, Француске, Швајцарске, Аустрије, Шведске и иних земаља које данас чине српско расејање, досели на Косово и да ту проживе зрелост животног доба. Зар не мислите да то, већ после само неколико година, не би био позив и многим Србима који терминолошки нису у расејању, али суштински јесу, да се и они, са простора ближих Косову и Метохији, врате кући? Не би ли таква хармонија српскога живља, али и као преко потребни баланс међу становништвом на Космету, била уједно и гаранција неког дуготрајнијег мира? Данас, када се у свету толико говори о екологији, зар не би онда и ми Срби требало у том правцу да гледамо, али да кренемо прво од духовне екологије? А њен центар за све нас је овде – на Космету. После тога – лакше би се, мада не и лако, јер ништа што вреди не достиже се лако, лакше би се онда очистили и ваздух и земља и вода. И то баш овде где су Богом дани услови за једну еколошку покрајину пар екселанс, где би заиста у миру, под плаштом и права али и правде, једно поред других, живели као Божији гости, а себе међусобно уважавали, и Срби, и Албанци, и Горанци и Турци, и сви они који би да им Косово и Метохија буду кућа.

Ко је отац-прота Милош Весин

Милош М. Весин је парох јужночикашки и професор на Богословском факултету Српске православне цркве у Либертвилу. Завршио је Карловачку Богословију и Богословски факултет у Београду. Студије психологије, студије музике (одсек соло-певање и дириговање) и пост-дипломеске студије из теологије завршио је у Луцерну (Швајцарска). Докторирао је психологију у Лондону. Предавач на многим црквеним трибинама и универзитетима широм Америке, Канаде и Европе. Бави се пастирском психологијом и службује у Чикагу. Два пута годишње долази у Београд где организује јавна предавања, где са православног гледишта говори о духовном животу савременог човека, по чему је постао познат међу Србима у свету.

 Славица Ђукић

 

 

Подели на: