Чувају имања која су од предака наследили

 – Ми смо навикли да живимо од свог рада. Обрађујемо осам хектара земље од којих су три наша. Имамо свиње, живину. Садимо башту, имамо воћњак и прошле јесени смо 16 казана ракије испекли – кажу Мицићи. Њихове комшије Михајловићи не размишљају да из Рабовца оду. „То је наше место под сунцем”, кажу нам

 

 

Рабовце је мешовито село у општини Липљан. Смештено је у плодној косовској равници на пет километара од Липљана. Урошевац је само 15 километара даље, Приштина мало преко 20. У центру села налази се црква Свете Недеље, а око ње српске куће са великом окућницом. Поред села пролази пруга Косово Поље-Скопље и кажу нам да су имали железничку станицу. „Све је некада било на дохват руке и много лакше него што је сада”, присећају се Рабовчани неких срећнијих времена. У јуну 1999. године било је 55 српских кућа и исто толико Албанских. Сада је тај број, говоримо о српским домаћинствима, преполовљен и ако се продаја настави, односно одлазак људи, за десетак година у Рабовцу више неће бити Срба. Широј јавности је село познато по томе што је до недавно школа била мултиетничка. То је истурено одељење ОШ „Браћа Аксић” из Липљана и често је део у коме наставу слушају српска деца каменован.

ПАМТЕ СТРАХОТЕ КОЈЕ СУ ПРЕЖИВЕЛИ

На самом улазу у село препознајемо српску кућу, јер се на њoј виде трагови паљења, обрасла је у коров и већ дуго напуштена. Око ње нове куће у којима живе Албанци. У непосредној близини је и нова школа коју похађају албански ученици. Рабовчани сматрају да је та одвојеност ђака учинила да се српска школа и деца у њој више не нападају. Преостали Срби из Рабовца нам рекоше да је поменута кућа запаљена 1999. године и да припада породици Ђокић, али и да није продата. Рекоше нам и да је сећање на све страхоте које су прошли још свеже, односно да ни један детаљ никада неће заборавити. Троје Срба је после доласка Кфора киднаповано и само је тело Драгана Славковића идентификовано – о осталима се ништа не зна. О ужасу претрпљеном за време мартовског насиља причају као да је јуче било, јер су и тада гореле српске куће али, упркос свему, опстали су.

– Ваљда нас је Бог сачувао – каже Слободан Мицић, чија је кућа била запаљена марта 2004. године . – Нисам веровала да ћемо упети да опстанемо, али ево нас у нашој кући. Није било лако, али ми смо у таквим условима подигли, школовали и удали својих пет ћерки. Свакој смо свадбу правили са српском заставом на кући. Свака је из дворишта у колу изашла, како и треба по нашим старим обичајима. Прва свадба је била 2005. године – са осмехом на лицу прича Љубинка. Међутим, и код Мицића, као и код огромне већине Срба јужно од Ибра, срећа је увек са неком тугом помешана.

– Годину дана пре свадбе десио се 17. март и још један погром Срба. Наша кућа је тада била спаљена до темеља. Једва смо живе главе извукли, и то су нас из куће отерали припадници Кфора јер није било безбедно. Запаљена је још једна кућа у селу али она није потпуно изгорела – прича нам Слободан а његова супруга наставља: – Свакој сам ћерки својим рукама девојачку спрему спремала. Све је са кућом изгорело, све је нестало јер су Албанци насрнули на нас баш зато што смо били седмочлана породица. Мислили су кад се нас реше, лако ће са мањим породицама. Да не помињем све остало, и од њихове спреме и комплетног покућства, све што смо целог живота стицали нестало је у пламену.

СА ОБНОВОМ КУЋЕ КРЕНУЛЕ И СВАДБЕ

Кућа им је обновљена и већ следеће године правили су свадбу. – Уздигли смо се из пепела, обновили живот и организовали весеље. Прво смо позвали на свадбу комшије Србе из села. Никада нећемо да им заборавимо колико су нам помагали када нам је било најтеже и када смо са децом били без куће. После њих је на списку била фамилија. Једноставно смо нашим Рабовачанима толико дуговали. После смо још четири свадбе направили, наше девојке су то заслужиле – прича Љубинка. У лето 1999. године Албанци су Мицићима запалили жито али ватра се угасила, лопови су 2001. године покушали да украду пет бикова и три краве из штале али су их чули, изашли из куће и они су побегли.

– То је Господ сачувао, нема другог објашњења – кажу нам Мицићи. Сећају се и како је само чудо спасило њихове четири ћерке које су у јуну 1999. године изашле да испрате кући другарицу која им је била у посети. Док о томе прича Љубинка и сада сва дрхти. – Срећа па им је на улици пришла стара комшиница Албанка коју су оне познавале. Док су биле у њеном друштву одједном су се око њих створили припадници такозване ОВК. Оне су заћутале а само је Албанка причала на албанском језику. Вероватно су помислили да су њене унуке, и удаљили се а оне су побегле кући преплашене. Сећам се вике у дворишту: „Мама, тата дошле су Ућке”. Дошли су да нападну село, да нас протерају, али смо се брзо самоорганизовали и отерали их. Побегли су кроз дворишта наших комшија Албанаца. Тада смо видели са киме смо свих ових година живели и знали смо да ће опстанак бити тежак – присећа се Љубинка и опет узнемирено понавља да су могли четири ћерке да јој киднапују. Од силних стресова и живота у страху три ћерке Мицића су имале проблема са штитном жлездом. После погрома 17. марта Слободан је имао мождани удар. Њих двоје живе сами – иако их ћерке редовно обилазе – у потпуном окружењу Албанаца. Њихова окућница има 40 ари, а у непосредној близини куће им је њива од 30 ари.

– Долазе и нуде неку мизерну цену, али их ми одбијамо. Знају да смо сами и болесни, све они знају. Свашта нам је преко главе прошло, али чини ми се да је најгоре време иза нас. Говоримо са комшијама Албанцима, али нисмо се вратили на ниво пре бомбардовања. Занимљиво је да и Албанци одлазе из села, посебно млади. Осипају се, и из године у годину све их је мање. Имају нову школу, али деце нема, прича нам Слободан. Он и Љубинка су срчани болесници. У селу имају амбуланту, али ретко долази доктор и лекова нема. Купују их на рецепт у Врању, Нишу, Крушевцу, тако што замоле некога ко иде послом да им у некој од државних апотека подигне лекове. Када никог не нађу, купују код приватника. У том случају за лекове потроше целу Слободанову пензију која је нешто више од 14 хиљада динара. – Радио сам у Македонији 14 година и тамо сам остварио право на пензију па примам 150 евра. За 26 година радног стажа код нас, десет година стажа није нигде уписано – каже разочарано Слободан и наставља: „Ми смо навикли да живимо од свог рада. Обрађујем осам хектара земље од којих су три моја. Радио сам у закуп много више, али је сада то продато. Имамо свиње, живину. Садимо башту, имамо воћњак и прошле јесени смо 16 казана ракије испекли. Све што рукамо можемо да произведемо имамо и пуна нам је кућа. Не чекамо да нам неко нешто поклони, сами се за себе боримо. Имамо 13 унучића и они су наше највеће богатство. Организовали смо свој живот у постојећим условима и на свом смо имању”.

ПОМАЖЕ МИНИСТАРСТВО ЗА ЗАЈЕДНИЦЕ И ПОВРАТАК

Да је живот у мешовитим срединама могућ сведочи и млади брачни пар из Рабовца Милош и Тања Михајловић. Они имају једногодишњу ћерку Христину и прошлог лета су се уселили у нову кућу од 62 квадрата која је сазидана средствима Министарства за заједнице и повратак.

– Не размишљамо о томе да одемо из Рабовца. Нама је овде добро. Овде је наше место под сунцем. Последње две, три године нема већих проблема са Албанцима и ми са свима у селу добро живимо – причају нам Михајловићи и додају: „Добили смо и нову кућу, уочи зиме опремљена је намештајем, и то је поклон Министарства за заједнице и повратак, и задовољни смо”. Милош од недавно ради код приватника у Новом Насељу. Његова супруга Тања каже да помаже Србину који има фарму пилића и то што заради добро им дође. Када је време лепо Милош ради и за надницу у селу. Обрађују два хектара земље тако да не брину о хлебу. Од приноса на пољу хране свиње и живину. У склопу окућнице је и башта у којој је кромпир већ посејан. Миодраг Михајловић, Милошев отац, показује где ће поврће да посади само да мало отопли.

– Различито поврће ћу да посејем, свега да имамо. Постављам пластеник у башти да посејем паприку и парадајз, да брже стигне за брање. Зашто да купујемо када можемо ра сами радимо и имамо – прича Миодраг. Његова снаја Тања са поносом каже како ће Христини ускоро прославити први рођендан. – Не кајем се што сам се удала у Рабовцу које важи за изоловано место у коме су протеклих година Срби много тога претрпели. Мени је лепо. Ово је лепо село и може фино да се живи – каже нам Тања, док у рукама држи своју девојчицу. Министарство за заједнице и повратак саградило је четири куће у селу у циљу пружања подршке младим брачним паровима да опстану и свој живот граде на својим вековним огњиштима. Људи које смо обишли у Рабовцу су скромни. Свесни су да би могло и више и боље, али свој крст часно носе и боре се да издрже ова тешка времена. Иза њих су тешке две деценије. Шта их у наредном периоду чека не знају. Знају само да је тренутно мирно, да их нико не напада. Раде своја имања и чувају оно што су од предака наследили. М. Чанковић