Чувари традиције и туристичка атракција

Данас су у употреби две воденице на територији општине Зубин Поток – у Лучкој Реци и Доњим Варагама

 

Ибарски Колашин је познат по воденом богатству. Раскошну хидролошку слику чини река Ибар са својим бројним притокама и изворима расутим по ободу планина Мокре Горе и Рогозне. Ибар је са својим притокама, рекама и потоцима, одувак био привлачан за искоришћавање водене снаге и за покретање воденица. У Ибарском Колашину, до данас су сачуване старе и врло често запустеле воденице у којима се млело жито и које су отхраниле бројне генерације. Данас када је добра и квалитетна домаћа храна поново на цени креће и оживљавање воденица, односно старог начина млевења жита и добијања брашна за мешење хлебова и свих других пекарских производа од брашна. Воденице су, поред тога, примамљиве и као туристичка атракција, јер их туристи радо обилазе, жељни да виде како се некада млело жито.

ОБНОВЉЕНА ВОДЕНИЦА ПОРОДИЦЕ ТОМОВИЋ

У Зубином Потоку је постојао велики број воденица које су престале са радом током прошлог века. У општини Зубин Поток и данас су у употреби две најпознатије, једна је у Лучкој Реци, у близини језера Газиводе, обновљена и зидана од камена, у власништву породице Томовић. Друга је у селу Доње Вараге, једна од ретких на овом подручју која није, као многе, заборављена и зарасла у коров и чији се камен, упркос савременом начину живота, није зауставио. Њен власник је Драган Миловановић. Воденица у Лучкој Реци је у сасвим добром сатњу и готово непрекидно у функцији. Како сазнајемо од једног од власника, Новице Томовића, из села Штуоца код Газивода, ова воденица је грађена 1972. године на месту на коме је била веома стара воденица, која је као и друге воденице у околини (било их је десетак) требала да буде срушена а да се власницима да нека новчана надокнада. Једино породица Томовић на то није пристала већ су тражили да им ГП „Хидротехника“, која је тада радила на изградњи путева и мостова у овом крају, сазида нову воденицу, па је тако и урађено. Ова воденица је дуго потом била запустела јер се на њој, ипак, није млело жито. Поново је прорадила у време хиперинфлације и економске блокаде наше земље, негде 1993. године.

МЕЉЕ СЕ ИСТО КАО НЕКАД

– Ова наша воденица није радила двадесет година, од 1973. Од 1993. године поново смо почели да мељемо жито.
И сада то чинимо свима који долазе и ништа не наплаћујемо. Код нас Томовића долазе да мељу сви из Вељег Брега, долазе многи из Зубиног Потока, а има чак и породица из Зупча које мељу жито у нашој воденици. Кад се меље постоји распоред тако да се зна на коме је ред. Као у добра стара времена. Највише се меље на јесен, хлебно жито и сточна храна. Мељу се пшеница, кукуруз, раж, овас, хељда, спелта… Потребна је и вештина како се пушта вода и како се подешава камен за ситно и крупно млевење. За сат времена може да се самеље и до 100 килограма жита. Имамо три кључа која дужимо и све се одвија у најбољем реду, каже нам Новица Томовић. Обнова и стављање у функцију старих воденица у Србији је вишеструко користан пројекат који је већ покренуо Национални тим за препород села Србије. Воденицама би могао да се удахне нови живот, врати народна традиција. Воденице су до само пре 200 година биле институција, и то међу три најзначајније у држави. Воденичари сматрају да би могли да помогну општој ситуацији у Србији ако би, као еколошки чистим произвођачима, који се баве производњом здраве хране, а са њом и здравог начина размишљања. Воденице у Ибарском Колашину су углавном запуштене због нерешених имовинских питања или незаинтересованости власника да их обнове. Млинове који се покрећу снагом воде – воденице, неки су сматрали за уклета места, уточиште духова. За оне који и данас одржавају традицију природне мељаве жита, пшенице, кукуруза, ражи, соје, јечма, спелте, хељде, воденице су извор најздравијег брашна и туристичка атракција. С.Ђукић