Да ли је регионална конференција о Косову шанса за Србију?

Председник Одбора Скупштине Србије за Косово и Метохију Милован Дрецун коментарисао је наводе Вашингтона и немачке канцеларке Ангеле Меркел о организовању регионалне конференције о решавању косовског питања, истакавши да та конференција има смисла у колико на њој буду присутне све силе заинтересоване за ситуацију на Балкану и додао да Србија не може себи да дозволи луксуз да оде на конференцију где би јој неко издиктирао решење, вец́ само ако би била сигурна да би то решење ишло и у њену корист.

 

„Наравно да се плашимо таквих конференција, јер се ту у року од неколико дана или недеља многе ствари реше, а ту су присутне разне дипломатске игре, трикови и подметања. Чини ми се да је идеја Вашингтона и немачке канцеларке да се прво испреговара решење, да се договоре сви детаљи и онда да се као завршница то верификује или на неком скупу, или на Савету безедности“, наводи Дрецун у разговору за Спутњик.

Да би до тога дошло, мора малтене све да се реши, што подразумева бројна тешка и болна питања, при чему, истиче Дрецун, треба увек имати на уму штету коју САД могу да нам нанесу и у том смислу, не треба им давати повода за то.

„И случај Битићи јесте покушај дубоке државе да се направи нови механизам за притисак на Србију, а ми нашом политиком морамо да спречимо такво понашање“, истиче он.

Дрецун оцењује да би Србија требало да у наредном периоду подигне улог, како би САД навела да отворе простор за компромисно решење с Приштином.

„Подизање улога је јачање нашег стратешког партнерства и са Русијом и са Кином и са другим пријатељским земљама, рецимо, с несврстаним, али бисмо морали да уведемо у игру и питање дејтонске БиХ, односно Републике Српске и дефинисање статуса српског народа у Црној Гори, поред заштитних механизама за статус српског народа у свим околним земљама. Зашто? Па управо да подигнемо мало ту лествицу која је скроз спуштена доле. Американци хоће да признамо Косово: у наредном периоду ћемо морати да урадимо нешто на том плану да бисмо натерали Американце да нам отворе простор“, образлаже Дрецун.

Председник Одбора Скупштине Србије за КиМ тренутну ситуацију Србије и изазовима са којима се она суочава у геополитичком смислу пореди с „ходом на жици изнад понора“, при чему, како каже, многи љуљају ту жицу, а ми морамо бити веома мудри да са ње не паднемо.

На питање имамо ли неки „сигурносни појас“, Дрецун указује да до пре неколико година није било ни жице, него смо били у понору и некако избауљали из њега.

Адвокат и добар познавалац спољнополитичких прилика Горан Петронијевић верује да једно од решења може бити распакивање граница у региону, али и подсећа да је међу понудама која је Србији стигла од Ричарда Гренела, специјалног изасланика председника Доналда Трампа за преговоре Београда и Приштине, она економска, односно нове америчке инвестиције за кооперативнији став Србије.

Он истовремено упозорава да не треба веровати америчким обећањима, „чак и кад нам дарове носе“.

„Колико пута су нас натерали да нешто потпишемо, па онда они не изврше, а ми извршимо. Та прича о економском пакету је за мене потпуно шарена лажа“, коментарише Петронијевић и додаје да је апсурдна и понуда Метјуа Палмера, укидање приштинских такси у замену за престанак лобирања Србије за повлачење признања Косова, што су „неспојиве ствари“.

Како напомиње Петронијевић, у причу о некој конференцији не треба улазити без учешћа Русије и Кине, па ни Турске, јер само тако може бити гаранције да ће се договорено и спровести.

Он поставља питање зашто Савет безбедности не би основао комисију која ц́е водити те преговоре, што би био корак ка враћању тог проблема у УН.

У осврту на улогу ЕУ, посебно с обзиром на позив у Брисел који је председник Александар Вучић добио од одлазећег председника Европске комисије Жан-Клод Јункера и високе представнице Федерике Могерини на опроштајну вечеру, Дрецун констатује да не верује да ће се десити било шта значајно и да је много занимљивије како ће се понашати нова гарнитура Европске комисије.

„Ако жели да стекне значајнији кредибилитет, пошто га је изгубила највише на примеру бриселских преговора Београда и Приштине, ЕУ би морала да постигне неки резултат на овом подручју и да се постави као незаобилазан чинилац у решавању проблема на Западном Балкану. То се односи на косовски проблем као темељни стуб великоалбанских претензија режима у Тирани, на стратегије насилног прекрајања граница балканских држава, али и на проблем функционисања дејтонске БиХ са покушајима унитаризације“, оцењује Дрецун.

По мишљењу Петронијевића, Брисел не само да је испустио конце када је у питању дијалог, него наводи, никада их није ни држао.

„ЕУ је била само трансмисија воље Вашингтона и онога што се догађало. Нажалост, само смо ми веровали да ЕУ има стварну, а не формалну улогу. Бриселска администрација је скупо плаћена администрација која спроводи вољу Вашингтона, а интерес који заступа је у све већој супротности с интересима европских држава и тај диспаритет ће довести до озбиљних проблема у Унији“, наводи Петронијевић, додајући да је Приштина, за разлику од Београда, од првог тренутка знала „ко коси, а ко воду носи“, а да је бивши косовски премијер отворено говорио да је газда преко океана.

Петронијевић констатује да је Вашингтон наметнуо Србији размишљање да „мора прихватити реалност“ (независног Косова), али да се поставља питање да ли су саме САД спремне да прихвате реалност да више нису једина сила. „Ако не прихвате ту реалност, онда смо у проблему и они, и ми, и Балкан, а и свет“, закључује Петронијевић.

Подели на: