петак, 17. септембра 2021. | 03:49

Док се о проблему КиМ не разговара укрштањем научних аргумената, његови житељи ће бити таоци туђих интереса

– Оно што је својствено албанском националшовинизму је искључивост према „другоме”, без обзира да ли је реч о православном Србину, мухамеданском Бошњаку, Рому, Турчину Горанцу… „Албанство је једина религија Албанаца” – мото који су изрекли браћа Фрашери – Митхад и Мехди – чини камен темељац идеологије на којој почива великоалбански шовинизам – каже проф. др Владан Виријевић

 

Владан Виријевић је историчар, универзитетски професор и научни радник. Дипломирао је на Филозофском факултету у Приштини на групи за историју 1995. године. Одбранио је магистарску тезу из области националне историје 1998, а докторску дисертацију 2004. године. У избор звања професора на Филозофском факултету Универзитета у Приштини са седиштем у Косовској Митровици изабран је 2008. године где предаје Историју Југославије и Свет у савременом добу. Проф. др Владан Виријевић говори за „Јединство” о најновијој реторици Приштине и прекрајању историје на Косову и Метохији.

  • Курти је на задњем састанку у Бриселу изрекао невероватна три геноцида Србије према Албанцима на КиМ: 1878, 1912. и 1999. године. Како, где и на који начин се супротставити оваквим неистинама и фалсификатима Приштине, пре свега Куртија, који се уз то залаже за „велику Албанију”?

Сложени колоплет супротстављених интереса великих светских сила преламао се, као што је то случај и данас, преко простора слојевитом у етничком, конфесионалном и културолошком смислу што, на жалост, уместо да га обогаћује и чини да различитости представљају његову комплементарну предност, чини „плодно тле” за распиривање инструментализованих сукоба и конфронтацију балканских народа у складу с интересима и пројектима светских центара моћи. Једна од тачака на „балканској ветрометини” на којој се сударају геополитичке „руже ветрова” је и територија Косова и Метохије, тло које „непрестано подрхтава” и чија се „политичка сеизмичка амплитуда” поспешује патрикуларним деловањем оних политичких чинилаца којима је стратешки циљ остваривање пројекта зацртаног 1878. године у основи програма „Прве призренске лиге”. Основне смернице овог документа, за кога се, сигурни смо, може устврдити да представља исходиште свих недаћа које опхрвавају простор „Старе Србије” током каснијих временских периода, модификоване су увек у складу са могућим ad hoc условима њихове што потпуније реализације. У складу са тренутно преовлађујућим религијским, идеолошким и политичким околностима, мимикрију великоалбанске идеје успешно усмерава ка задатом циљу. У том смислу се ових дана могу чути и громогласне, готово једногласне изјаве политичких актера међу косметским Албанцима о „геноциду” који су „великосрпски шовинисти” тобоже починили над њиховим прецима 1878. 1912. и 1999. године. Ако њихову запаљиву реторику ставимо у контекст сличних политичких гибања везаних за збивања у Босни и Херцеговини током прве половине прошлог века, односно настојања да се олаким посезањем за употребом термина „геноцид” и ламентирањем над злехудом судбином пострадалих током ратних сукоба, задобију одређени политички поени „употребљиви” у садашњици и будућности, није потребно имати превише слуха за логичко просуђивање да би се ове две тенденције довеле у корелацију. Једини, чини се, одговарајући и исправан начин да се оне разобличе, односно аргументовано укаже на њихову политичку инструментализацију, тј. злоупотребу и искривљавање чињеница у складу с дневнополитичким интересима, јесте научна валоризација и у томе је улога и одговорност историчара кључна. „Писати онако како је то уистину било”, чувена мисао знаменитог Леополда фон Ранкеа, утемељивача критичке историографије, мора бити основна крилатица уколико се жели постићи реална слика збивања у прошлости, односно како би се на основу ње тражили поуздани одговори о збивањима у садашњости и постављали путокази за будућност.

  • Албанци су током 1998. године 1999. и касније Србе са КиМ протерали из равно 314 места, срушили и запалили 150 српских цркава и манастира, уништили веше од 10.000 споменика на српским гробљима, у Метохији су само три српска гробља остала читава, а 13 цркава је у потпуности избрисано са лица земље. Којим речником назвати такав вандализам Приштине и како се томе супротставити?

Несхватљиво је да представници „међународне заједнице” жмуре пред таквим необоривим чињеницама. Такво нескривено лицемерје и политика двоструких аршина свакако не доприноси „историјском помирењу” Срба и Албанаца, тези коју често можемо чути од оних релевантних међународних фактора као крајњи циљ њиховог ангажмана на Косову и Метохији. Колико је у њој искрености, питање је за размишљање. Управо нечињењем, тј. неиспуњавањем преузетих обавеза које проистичу из кумановског Војнотехничког споразума из јуна 1999. године и Резолуције 1244 Савета безбедности Уједињених нација, „међународна заједница” легализује етничко чишћење на Косову и Метохији. Њено понашање представља класични пример негативне дијалектике, тј. све је супротно од оног каквим се представља. Не можемо а да се не запитамо о каквом се то људском уму ради када је у стању да узме у руке мацолу и ломи мермерно обележје над гробом особе коју никада у животу није срео, а камоли да је имао са њом какву „грку реч”!? Ломи, јер је на њему православни крст и српско име и презиме. Жели да, заслепљен необјашњивом мржњом, на тај начин избрише сваки траг постојања „другог” у свом суседству. Књига о девастираним српским гробљима широм Косова и Метохије након 1999. године коју је након истрајног, мукотрпног истраживања на терену, често суочена и са безбедносним изазовима, написала професорица Митра Рељић, дочарава сву трагику савремене српске збиље на овим просторима. Како ће живи имати мира, када га немају покојни? Како је могуће да европске цивилизацијске тековине оваквим поступцима нису доведене у питање? Да ли ће тај вандализам престати када читав простор Западног Балкана буде једног дана интегрисан у Европску унију?  Да ли ћемо онда без страха моћи да прошетамо улицама Ђаковице, Суве Реке, Подујева, Качаника, Србице… и гласно се смејемо и ћаскамо на матерњем језику, поручимо храну и пиће на тераси неких од тамошњих ресторана? Да о Задушницама пођемо на гробље без страха од долетеле каменице или нечег још драстичнијег. Одговор на ова и слична размишљања је под великим знаком питања.

  • Албанске партије су једнонационалне све од реда, а на другој страни Приштина не жели формирање Заједнице општина са српском већином, не жели посебну општину Гора, за Горанце, не жели бошњачке општине Речане и Витомирицу, иако има законских основа за њих и захтева становника из ових средина за посебним локалним самоуправама. Како Ви гледате на то ?

Оно што је својствено албанском националшовинизму је искључивост према „другоме”, без обзира да ли је реч о православном Србину, мухамеданском Бошњаку, Рому, Турчину Горанцу… „Албанство је једина религија Албанаца” – мото који су изрекли браћа Фрашери – Митхад и Мехди – чини камен темељац идеологије на којој почива великоалбански шовинизам. Све је подређено нацији и њеном јачању и све што иде у прилог томе је пожељно користити, па ма како се називало и ком идеолошком дискурсу припада. „Битно је да мачка лови мишеве, а не да ли је бела или црна” – то, чини се, имају на уму великоалбански стратези којима стога није нимало мрско да буду, када то треба, ватрени браниоци „Пророковог барјака”, фашисти, комунисти, марксисти-лењинисти, стаљинисти, демократе, „НАТО пропагандисти”, „европејци”…

  • Проблем на КиМ је и прекрајање топонима од стране Приштине, који су 99 одсто српског порекла. Како се томе супротставити?

Нужност прекрајања историје једног простора свакако изискује и потирање свих оних трагова који сведоче супротно од оног што се жели постићи. Није довољно само девастирање материјалног наслеђа, већ је нужно створити (читај „смислити”) нову топонимијску и земљописну лексику, а све то бива последица промене етничког састава становништва на одређеном простору. О размерама етничких промена на територији Косова и Метохије од краја 17. века па до данас, односно од првог већег метанастазичког кретања албанског становништва према плодној равници Метохије и Косова управо најбоље сведоче топоними. Бројна су истраживања ономастике простора Косова и Метохије чији су аутори марљивим теренским радом пописали, како рекосте, топониме који су у 99 посто случајева српског порекла. Довољно је погледати ономастичке радове професора Светозара Стијовића, Милисава Лутовца, Миленка Филиповића, Татомира Вукановића, Алије Џоговића, Мирка Барјактаровића, Јована Трифуноског, Ковиљке Ристић, Милете Букумирића, па чак и неких албанских аутора, попут Марка Краснићија и лагано извести закључке о становништву које је живело на подручјима Призренског Хаса, Дренице, околине Пећи и Ђаковице, у Подгору и Прекорупљу, „Малом Косову”, Неродимском крају итд. Како објаснити назив „Скендерај” за Србицу, упирањем у неку „илирску” баштину, ако се зна да је она као насеље формирана тек почетком 20-их година прошлога века и том приликом названа „Србица”. Откуда тај инвентиван назив за Обилић – „Кастриоти”? Шта се таквим поступцима жели постићи? И Све док се о „проблему” Косова и Метохије не разговара укрштањем научних аргумената и „хладне главе”, оно ће и даље бити опитни полигон за геополитичке експерименте великих сила, а његови житељи, без обзира на нацију, таоци туђих интереса. Дозволите да будем, на неки начин, помало и личан. Мишљења сам да када би се модел на коме почивају активности Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици применио на свакодневицу Косова и Метохије, не би било потребе трагати за ичим другим. Наиме, као особа која је и сама током студија у Приштини своју студентску собу делила са особама разних националности (био сам „цимер” и са Бошњаком из Речана, Муслиманом из Берана, Хрватом из Врања), чини ме поносним и задовољним што у учионици имам прилику да разговарам са студентима Србима, Бошњацима, Горанцима…, што у њиховом међусобном односу егзистира искључиво пријатељство, хуманизам и окренутост једних другима, што један поред другог седе и друже се Александар и Мерсад, Милица и Фазила, што једни другима честитају Васкрс и Курбан Бајрам, што израстају у праве, истинске људе. Они су наша будућност и морамо учинити све да то тако и остане и постане општи тренд. То није никаква флоскула или демагошко фразирање. То је једини исправни и могући пут. З. Влашковић

Подели на: