ДОКТОР ЛАЗА

Пише: Рада Комазец

Заробљени у раљама однегованог потрошачког хедонизма, све јасније разазнајемо обмањујући одблесак новог светског поретка и све његове слабости дубоко потрешен короном и свим оним што иде са њом и после ње. Овога пролећа насушно нам је потребан „ветар који доноси ласте” како наши осведочени пријатељи Грци воле да кажу. Његово заносно ишчекивање помешано са чврстим уверењем да се само врлином могу досегнути олимпске сфере, сведочи живот и одлазак доктора Миодрага Лазића на тајно место, где се крије утеха и опстаје нада. Престрављени ужасавајућом претњом злослутне короне на тренутак се препустимо осећању да наши животи нису више у нашим рукама. Злокобна корона узимајући свој данак, узела је најпожртвованијег, најхрабријег, оног са прве линије фронта -доктора Лазу. Племенитошћу, храброшћу и знањем побеђивао је деценијама смрт и спасавао на хиљаде живота и на крају жртвовао је свој живот спасавајући туђе. По сопственој жељи испраћен је уз мелодије корачнице и оде херојству „Марш на Дрину”, баш онако како су највећи српски јунаци одлазили у бој за отаџбину. Поносни Крајишници, генетски свикли на борбу за опстанак и тешке ратове, обдарени храброшћу и јунаштвом, васпитани у духовности проистекле из оквира православне вере и српске традиције, достојанствено су се опростили од великог хирурга и још већег хуманисте доктора Лазића, који је био увек на првој линији борбе за људске животе, како у ратним вихорима, тако и мирнодопским временима. Аплаузи, сирене, сузе и јецаји – разлегали су се тих дана Бања Луком и широм Републике Српске, али и по свету расејаних Крајишника из Републике Српске Крајине. Аплауз, свеће и заставе преплавиле су и Ниш, последње боравиште ненадмашног, омиљеног и непоновљивог доктора. Невоља често из људи извлачи оно најбоље, обале људског достојанства, на срећу, нису порушене. Историјске стихије се периодично понављају, а свако време обележе јунаци који су понос српског рода. Великодушни, правдољубиви, хумани и храбри доктор Лаза никако није могао да разуме оне из другог ешалона. У чему је смисао толике огорчености сопственом земљом и својим народом ни бољим ни горим од остатка Европе? Зашто изразита нетрепељивост према најнормалнијој патриотској емоцији? Српски народ, са богатом традицијом, завидном културом и вековном историјом, олако и неретко упада у провидне замке интернационалне заводљивости, сулудо решавајући своје аутентичности. Бесрамно етикетирани из западних центара моћи као носиоци свих могућих зала , „политички ретрограран свет мрачних идеја који не нуди никакву врсту светле наде”, готово несвесно смо допустили и прихватили да нам новокомпоновани народи – комшије отму, не само исконске српске територије, већ и многе величине потекле са тих простора. Очигледно још нисмо спремни да одговоримо на мудрачево питање: „да ли је тежи килограм гвожђа или килограм перја”. Доктор Лаза никада није имао ту дилему. „Посебно одабрани и интелектуално надмоћни” део Срба болно доживљава недозвољено чак и метафорично комуницирање са Ковидом-19 а мере против невидљивог противника, за њих недодирљивог вируса, сматрају се недопустивим, најрепресивнијим и најрестриктивнијим у Европи, детерминишући их искључиво друштвено-политичким, а не здравственим разлозима и околностима. Борбу свим средствима против опаког непријатеља уперену против невидљиве, до сада непознате пошасти”, проглашавају непотребном и претераном, а у жељи и покушају да компромитују све који не мисле као они, одавно су прешли границу пристојности. Сви они који се придржавају прописаних мера у оваквим случајевима, за њих су послушни и лојални следбеници режима, а пробуђени део самопроглашене интелектуалне елите гнуша се и дистанцира од огромне већине свога народа, кога се неретко стиди и одриче. Колико им је анимозитет и одвратност према свему што је српско подиго его до привидне неустрашивости, толико им је самообмана нечујности, утишала глас савести. Маске тих инфериорних духовних стања нестаће можда и пре, већ сигурно одлазеће короне, а честитост, хуманост и љубав према свом народу доктора Лазе живеће довека.

Подели на: