Друштво које није праведно ствара беспомоћне људе

БИЉАНА ДИМИЋ ЈАНАЧКОВИЋ, КЛИНИЧКИ ПСИХОЛОГ ДОМА ЗДРАВЉА ВОЖДОВАЦ О СТРАХОВИМА НАШЕГ ДОБА И ПОДНЕБЉА

 

Људи су обешрабрени и са неповерењем гледају на међународне институције, да не говорим о косовским. Срби се из године у годину осећају небезбедно, осећају несигурност и страх приликом кретања у својим насељима, ускраћена им је слобода кретања, дакле живи се без елементарног услова за живот, каже Димић Јаначковић
Биљана Димић Јаначковић, клинички психолог у оквиру Спец иајлистичке службе ДЗ Вождовац рођена у Приштини, годинама је после прогона радила у Дому здравља „Косово Поље“ и живела у Угљару код Косова Поља. За наше читаоце говори о страховима нашег доба и нашег поднебља.

• Са којим сте се страховима код људи суочавали док сте живели и радили у Косову Пољу?

– Најпре желим да изразим захвалност Вашој редакцији, редакцији мени завичајног листа што је показала интересовање да поприча са мном. Највећи део животног и радног века провела сам на тлу Косова и Метохије које се кроз историју налазило у различитим околностима и већ деценијама у једној турбулентној димензији. Као неко ко је сведок нескладног живота који је постојао а и даље постоји као такав, рекла бих, да је осећање небезбедности главни проблем српског становништва на Косову и Метохији. Људи су обешрабрени и са неповерењем гледају на међународне институције, да не говорим о косовским. Срби се из године у годину осећају небезбедно, осећају несигурност и страх приликом кретања у својим насељима, ускраћена им је слобода кретања, дакле живи се без елементарног услова за живот. Уплашени су а из тога следи једно апатично стање па се код људи у српским енклавама може приметити да се људи ретко чему радују, мање се смеју, на лицима се види забринутост, замишљеност. Истина је и да су ови проблеми различито заступљени и да зависе од структуре личности али је и чињеница да је безнађе и обешрабреност и те како присутно.

• Како су несигурност и ровите безбедносне прилике утицале на квалитет живота српског становништва у средини у којој сте радили?

-Квалитет живота као психолошка кетогорија не произилази из задовољавања основних потреба. А одговор на ово ваше питање се може наћи у резултатима истраживања мог мастер рада. Сачекавши да прође која година и стиша се ситуација колико је могла, упуштам се у истраживање на тему Корелати квалитета живота и депресивности код становништва централног дела Косова и Метохије и Крагујевца седамнаест година након бомбардовања. Крагујевац је одабран као паралела, град у централном делу Србије наспрам централног дела Косова и Метохије. Идеја је била да видимо разлику у степену изражености квалитета и задовољства животом и депресивности становништва које је имало ту несрећу да непосредно учествује и бори се са недаћама које су нас сналазиле и након званичног окончања рата у односу на становништво које је тога било поштеђено. Било је очекивано а и потврђено је истраживањем да је становништво са подручја Косова и Метохије друштвену ситуацију проценило као лошију, дакле, постојала је разлика у степену изражености задовољства квалитетом живота, симптоматологије, трауматичних догађаја и субјективне процене друштвене ситуације и све то било у спрези са полом, годинама старости и материјалним примањима. Осим тога, постоје бројне студије које указују на проценат пораста пострауматског стресног поремећаја, дисоцијативних поремећаја и поремећаја прилагођавања као последице рата. С обзиром да су на Косову и Метохији објективне околности измењене јако је била битна перцепција животних позиција појединца и доживљај успешности тих својих различитих улога што даље значи да су појединци који су били у улози родитеља, у улози брачног партнера, у улози везаној за друштвене активности, са смисленим слободним временом далеко лакше пролазили кроз ове невоље.

• Да ли ће и како сви ти доживљени страхови утицати на развој деце на Косову и Метохији?

– Деца су и те како била присутна и у току дешавања. Још увек чувам неколико цртежа деце која су рођена, расла и стасавала у пламену рата и немира на Косову и Метохији и која су у својим цртежима јасно осликала реалне догађаје: возове, камионе и куће у пламену, авионе са тачно описаном ознаком и бомбама које падају. Деца су у својим цртежима највише изражавала страх да ће њихова кућа бити спаљена, тако да су куће често цртане у пламену а с обзиром да је ужас био страховит, деца су покушавала да га умање уносећи елементе романтике, те су се у њиховим цртежима поред спаљених кућа налазили и детаљи цвећа, дрвећа, траве, сунца. И сад питање је, да ли су се деца преко ноћи опоравила без икаквих последица? Морамо рећи да постоји разлика у доживљавању и преживљавању рата и послератног небезбедног периода од детета до детета и она зависи како од његових самих карактеристика и капацитета тако и од утицаја спољашње средине, па ће се интровертна, затворена и осетљива деца теже и спорије опорављати за разлику од отворене, екстровертне деце. Ово је овако зато што интровертна деца лакше уче страхове, лакше их прихватају и усвајају. Значи, у зависности од искуства самог детета оправак ће тећи брже и лакше уз подршку и стрпљење својих најближих а насупрот томе код неке деце би се услед напетости и страха јавиле сметње из неуротског спектра у виду : замуцкивања, ноћног умокравања, поремећаја уснивања и спавања, сисање прста, увртање прамена косе, осећања узнемирености, поремећаја концентрације и учења, ноћних мора. Све наведене тешкоће некада се и саме повуку, без икакве интервенције а у неким случајевима су неопходни интензивни третмани.

• Уназад пет година радите у Дому здравља „Вождовац“. Каква су Ваша искуства?

– Да, отприлике пре пет година почињем са радом у Дому здравља „Вождовац“ на одељењу Педијатрије у оквиру Развојног саветовалишта и Саветовалишта за младе. Услуге психолога у овом делу су првенствено превентивне, психодијагностичке и психотерапијске. Задатак дечјег психолога је праћење развоја деце и препознавање евентуалних развојних одступања јер уколико сметња остане непрепозната, нешто каснија добија сложенију димензију. Најчешће сам се сусретала са проблемима у понашању деце, са тешкоћама у виду сепарационих сметњи, тикова, муцања, тешкећа успављивања, страхова и емоционалних сметњи, пркосног понашања. У Саветовалишту за младе пружа се помоћ младима у решавању конфликтних ситуација које отежавају њихово сазревање. Један од чешћих проблема је слаб школски успех који произилази из слабих радних навика, слабе концентрације, слабе мотивације и недовољног залагања. Веома су чести и анксиозни поремећаји, напади панике, тешкоће у успостављању и одржавању интеракције са вршњацима. Омладина нам је јако усамљена иако то тако не изгледа али то би била друга тема.

• Са којим је страховима суочен савремен човек и да ли су они реални?

– Нема човека који се нечега не плаши. Основна улога страха јесте да нас заштити од нечега што доживљавамо као опасност. Тада смо опрезнији. Тада нам страх, заправо спашава главу. Наше тело и не зна да ли смо у опасности а човек у много ситуација реагује страхом јер савремени човек се врло често осећа угрожено, као на пример: када шеф није задовољан, када партнер није задовољан, ако га неко попреко погледа, ако се неко непријатно обрати, ако се доживи осуда, ако се доживи неприхватање. Зато је потребно да знамо узрок нашег страха да би га превазишли или наставили да толеришемо његово присуство. Храброст никако не значи одсуство страха већ деловање упркос страху. Најчешћи страх који је данас присутан код савременог човека је страх од непознатог, који подразумева напуштање зоне комфора. А иза зоне комфора нису само нови проблеми и бриге већ и нове прилике, нови изазови и неке друге лепе стране живота. Веома се често дешава да и поред жеље не знамо како да изађемо из познате и сигурне зоне. Савет би био да треба ризиковати. Истина је да нећемо доживљавати само позитивне ишоде наших одлука али морамо знати шта губимо тиме ако се не одважимо и преузмемо ризик. Потребно је кренути малим корацима у нови простор. Сваког дана направити по један корак, потез који ће повећати ваш осећај самопоуздања и самоважности. Истражавања кажу да се 60% страхова никада не обистини, 20% је везано за прошлост коју не можемо да контролишемо, 10% иде на небитне ствари око којих нико други не брине а од преосталих 10% само 4-5% се може сматрати оправданим или реалним страхом.

• Да ли су се са короном, ратом у Украјини и великом економском кризом јавили неки нови страхови или здравствени проблеми?

-У ситуацијама када је социјална средина небезбедна и фрустрирајућа , у покушајима да превазиђе стресне и осујећујуће околности и помири се са неповољном ситуацијом, особа швата да је свако њено понашање несврсишодно, да губи контролу над ситуацијом, да је немоћна и тада долази до пасивног и зависног понашања и на крају до депресије. Оно што је непобитна чињеница јесте да се број оболелих од депресије значајно повећава и због друштвених догађаја. Таква чињеница почива управо на идеји да друштво које није праведно, које није сигурно и у којем није могуће реализовати себе ствара беспомоћне људе што неминовно води у депресију.

• Реците нам нешто о страху, фобијама. Како настају?

-Када свесно знамо чега се бојимо, то је страх а када не знамо шта нас плаши, говоримо о анксиозности или тескоби. Фобија би, дакле, била комбинација страха и анксиозности. Јавља се тако што не знате чега се бојите, али мислите да знате. Узмимо за пример да се плашите вожње лифтом. То може бити реалан страх, уколико сте некада доживели непријатност везану за лифт а може бити и нереалан страх, односно анксиозност. Поставља се питање шта се то сада дешава у „позадини система“ тако да, ако сте на пример у страху да вам је позиција у друштву из неког разлога угрожена а не желите да то признате себи или признајете себи а не смете другима и не желите да то осете и знају, онда тај страх можете подсвесно изражавати страхом од пада лифтом. Страх од „пада“ у друштву пренели сте у страх од пада лифта и тако привидно решили проблем а од сада ћете, због страха од назадовања у друштву избегавати да улазите у лифт. Исто тако, неко се може бојати висине јер може пасти и повредити се и то је страх. Али висине се може бојати и из разлога јер представља успех, а тај неко има страх од успеха, не зна како би се снашао као успешан човек. То је фобија. Такође и забринутост и нервоза су посебни и обично дуготрајни облици страха. Човек зна чега се боји али не може да престане да размишља о томе. Страх је нездрав и заразан, јер кад почнемо да се плашимо једне ствари ускоро почињемо да се плашимо и друге, и треће и уколико не предузмемо нешто против страха, из њих ће се рађати нови који ће нас на крају сасвим сломити, онеспособити. Пример из моје праксе је један средњошколац који дневно опере руке четрдесет пута, исто толико пута пребрише алкохолом кваку улазних врата. Он то уредно свакодневно пребројава. Ако оставимо по страни дијагнозу опсесивно компулзивног поремећаја и позабавимо се искључиво његовим страхом, видимо да то ради из страха… А страх се отклања ближим упознавањем и суочавањем са оним што нас плаши.
Последице страха су опсежне, јавља се осећај мање вредности, плашљиви људи себе сматрају мање вредним, стидљиви су а стидљиви људи се ретко заузимају за себе, мисле да нису довољно добри и толико се плаше одбацивања да нису у стању да људе гледају у очи. Уплашени су стидљиви, нису слободни,нису опуштени. Из страха се, даље развија анксиозност, компулзије ( као у примеру). Кривица је такође, чест пратилац страха. А страх побеђујемо управо тако да учинимо оно чега се плашимо и да се суочимо са опасношћу коју наши поступци доносе.

 

• Чести су страхови од затвореног и отвореног простора, рецито нам нешто о томе.

-У том случају ради се о агорафобији која је некада подразумевала само страх од отвореног простора, док данас се, под агорафобијом подразумева скуп страхова у вези са јавним местима, отвореним простором и великим бројем људи. Особе са агорафобијом често избегавају: Гужве, вожњу аутобусом када је гужва у саобраћају, затим, улице, тргове, мостове, превозна средства (авион, аутобус, ауто, бродови), тржне центре, покретне степенице,седење на задњем седишту аутомобила, затворени, скучени простори као што су: Лифт , тунел, подрум, подземна железница и још много ситуација и места. Агорафабија се најчешће јавља код особа које имају паничне нападе. Дакле, место где се изненада појавио напад панике доводи се у везу са настанком напада панике. Ако је дошло до напада у аутобусу, појавиће се страх од вожње аутобусом и аутобус ће се максимално избегавати. Ако се неко нарочито плаши да неће имати довољно ваздуха избегаваће лифтове, ако се плаши да неће моћи да побегне избегаваће подземну железницу, авионе. Особе са агорафобијом се најчешће плаше губитка свести или пада на улици, инфаркта, лудила, умокравања и губтка контроле над собом. Агорафобија се само ретко јавља независно од напада панике.

• Каква је то социјална фобија и зашто се јавља страх од људи?

– Социјални страхови су најзаступљенији страхови у нормалној популацији. Не постоји особа која у одређеном тренутку није осетила некакву нелагодност у некој социјалној релацији, трему пред неки јавни наступ, као што је у школи одговарање за оцену пред вршњацима, или приликом контакта са особом до чијег мишљења нам је стало и много других и сличних ситуација. У овим ситуацијама налазимо се у центру пажње мањег или већег броја људи али то није оно што ствара непријатан осећај већ наш захтев односно наше размишљање да се морамо показати у најбољем светлу, да нам наступ мора бити изванредан јер у супротном ми смо лоши, безвредни, неспособни. Велики број људи тешко подноси изложеност одређеним социјалним ситуацијама али их то не ремети у свакодневном функционисању осим у тим ситуацијама. За социјалне фобије бисмо могли рећи да су то социјални страхови који су само знатно израженији и они блокирају понашање. Заправо су само пренаглашена верзија социјалних страхова који се изузетно успешно решавају у психотерапијском поступку.
Славица Ђукић