уторак, 03. августа 2021. | 10:54

Дуго ћу роде крварити из пера

Представљена збирка поезије „Рукопис душе“ Јовице П. Мишковића у Дому културе Грачаница

 

Јовица П. Мишковић је још једно ново име на поетском поднебљу Косова и Метохије. Његова друга збирка поезије „Рукопис душе“ представљена је недавно у Дому културе у Грачаници. Професор физике у Електротехничкој школи „Михаило Пупин“ у Грачаници рођен је 1968. године у Граничану у општини Лепосавић, а поезију пише од средњошколских дана. Прву збирку „Јауци са Косова“ објавио је 2002. године у издању СКЦ-а у Крагујевцу.

О његовој новој збирци на свечаној промоцији у сали Дома културе у Грачаници говорили су су Новица Соврлић-председник Удружења књижевника Косова и Метохије, Живојин Ракочевић, директор Дома културе Грачаница, који је написао рецензију за ову књиге и аутор- Јовица Мишковић. Песме из збирке читале су: Радмила Миљковић, Ивана Арсић и аутор. На промоцији су казиване песме: Понос, Уснула будућност, Јединица мере, Преклињем поља косовска, Казивање Косова, из првог циклуса; Роди се звезда, Дама, Ех, да могу…, Није као ја, из дугог циклуса; Мати, Богородици Тројеручици, Мајка, из трећег.

Песма је оружје рањивих душа

– Чврста вера да поезија аутономно живи у језику и да је осетљив човек може „Спустити на папир“ одржала се у нашем народу. Далеко од књижевних утицаја, у изолованим срединама, ову веру живе осетљиве, често рањене и посебне личности и душе. Њихов глас се ретко чује, али њима није то важно јер њихов положај у гету је одређен стихом: „Ја вриштим из пера на сва уста“. Тај стих Јовице Мишковића садржи у себи део исконске потребе за певањем, као и негацију савремене субкултуре која га окружује и очигледно увећава његове немире. Суочен са проблематиком губитка земље, прошлости и садашњости која се продаје, Мишковић је донео одлуку: „дуго ће роде крварит из пера“. То перо је сам живот и јасно је да се претворило у сведока окренутог својима и туђима, око њега, у међупростору, формира се став у животу и сав свет, каже у рецензији песник и новинар, директор Културног центра Грачаница, Живојин Ракочевић.

Ову збирку песама Јовица Мишковић посветио је мајци Добрили која се сама као лавица борила да подигне и лепо васпита своје четворо деце и која данас поносно хода. Била је удовица и о њој је син написао песму „Мајци“ у којој напомиње да она, његова мајка није препустила забораву њиховог прерано преминулог оца.
Јовица у себи има изражену родољубиву нит, и јасно је али горко своју љубав према рођеној земљи уткао у збирку „Рукопис душе“. Он у песми „Јецај душе“ болно казује:

Душманин узалуд прошлост ми копа,
порекло у заборав тера.
Још ми је рано за свећу и попа,
дуго ћу роде крварити из пера.

Критичар негативног и недоличног

Нова поетска збирка Јовице П. Мишковића одуховљена је и молитвена у бројним стиховима па тако у већ поменутој песми „Јецај душе“ песник каже:

Звоно у Соколици тужно јечи,
Девиним водама извор се мути,
пресушио поток у Црној Реци
док цигле Самодреже носе Арнаути.

Збирка у целини исповедног карактера а песник се увек враћа перу кад осети да се много негативног и недоличног нагомилало и усковитлало око њега и у њему самом Он је озбиљан критичар лоших односа међу људима. Он настоји да забележи време и како каже Живојин Ракочевић песник ће термином „крштено перо“ настојати да дефинише пороке као што су похлепа, скоројевићи…

– Између тих грубих мотива времена садашњег, појавиће се успели стихови који понекад у себи носе дубину Бранка Миљковића.

Последња игра: смрт се устручава,
да ми јави да сам умро јуче.

У другом делу књиге под називом „Роди се звезда“ доминирају љубавне песме и нека врста понесености идеалном драгом. На крају књиге у поглављу посвећеном светињама и пријатељима понавља се грч савременог тренутка и личности које су га обележиле: грачаничка игуманија Ефросинија, Оливер Ивановић, пријатељ Станислав, отац и мајка. Збирка је, каже се у рецензији, закључена онако како је и почела – потребом да се пева по сваку цену: „потроших сву снагу на зидање песме.“

С. Ђукић
Подели на: