Дух старих времена и мирис босиљка

Не продају сви имања и куће, неки и купују. Један од њих је и Иван Миљковић, осим своје сачувао и кућу својих рођака. Много тога је у том дому остало исто као некада, старинске витрине, креденци, каучи, ормари…

 

 

Велики српски писац Бора Станковић писао је својевремено беседићи о свом завичају Врању, исказујући „жал” за оним што пада у заборав и сусрету са надолазећим модерним битно другачијим временима овако: „Старо, старо ми дајте, оно што мирише на сув босиљак”. У брдско-планинским селима у Косовском Поморављу, још увек се може осетити тај дух старине, оно што „мирише на босиљак” и оно што има душу. Међутим, тога је из дана у дан и у овим крајевима све мање. Многа српска села и махале су празне, без сатновника, попут махале Маленовци на територији општине Ново Брдо у којој већ око једне деценије нема никога, а некада домаћинске куће и окућнице нагриза зуб времена. Махала Мандалак у овој општини је такође без становника. Недавно су власници Срби, расељени диљем централне Србије, продали своју земљу Албанцима, а куће, остављене, незаштићене су подлегле пред суровим налетима природних стихија: ветрова, киша, снегова… Ни у селу Ваганешу на територији Косовске Каменице нема никога, али остале су куће и окућнице, такође изложене зубу времена да сведоче о старини, о оним минулим данима што миришу на сув бисиљак, на зреле дуње на ормару, џем од старих сорти шљива, старинске јабуке и крушке, „непрскане пестицидима”. Нема никога ни у Чераковцу, али и многим другим. Такође, у многим српским селима број српских становника смањује се из дана у дан. Исељавају се, одлазе, умиру… Веома ретко се могу видети домови у изградњи, ако се изузму малобројни донатори, општинска и остале инстанце, који граде за социјално угрожене породице и ретке и углавном само „на папиру” назови повратнике. А то су углавном куће мале квадратуре и типичног изгледа, личе једна на другу, без подрума, танких зидова, слабе грађе. Албанци пак углавном на овим просторима на купљеним парцелама граде викендице од којих су многе модерног изгледа и више личе на виле него на викенд куће, попут више десетина таквих саграђених у селу Макреш, али и на другим локацијама. Дух оног Бориног „старог што мирише на босиљак” осетили смо на тренутак боравећи недавно у махали Миљковићи, на територији села Извор у општини Ново Брдо у којој живи десетак српских породица. Већина кућа су старијег датума. Приземне, са подрумским просторијама, таваном и две три собе. Једна од тих кућа је власништво Ивана Миљковића у којој он живи са супругом Силваном, трогодишњим сином Срећком и мајком Љубинком.У њој много тога подсећа на минула времена. А Иван је од недавно власник још једне куће и окућнице у његовој махали, која је некада била виђеније домаћинство и у којој су некада живели његови рођаци Мона и Велика Миљковић. – Они су умрли, деца су се одселила одавде и недавно су ту кућу продали једном Албанцу. Мени је било жао те куће и тог плаца, јер се сећам као дете, то је стварно била газдинска кућа. Јесте онако старински, али све је било на свом месту. Та Велика и њен муж су били вредни и педантни људи. Пошто нисам имао пара да купим кућу, ја сам размишљао и одлучио да питам тог Албанца да му дам једну парцелу земље коју дуго година не обрађујем у замену за кућу и плац коју је он купио и пристао је на то. И ето хвала Богу ја сам сада власник те куће – рече нам Иван. А кућа коју је мењао за парче земље налази се надомак његовог старог дома. – Суседно двориште купила је наша црква преко хуманитарног удружења „Мајка 9 Југовића” и то је исто било некада јако домаћинство. Власник је био Јанко, који је преминуо, а одма иза је та кућа која је сада моја – објаснио нам је Иван. Повео нас је с одушевњењем на лицу да је погледамо, да осетимо ону старину, да осетимо „мирис босиљка”. Много тога је у том дому остало исто као и некада када су у њему живели његови претходни власници, Велика са супружником. Старинске витрине, такозвани креденци, старински каучи, старински ормар, онакав какав су имале многе српске куће пре око пола века, подсетили су нас на та минула времена када је у сваком српском дому у овим крајевима било пуно деце, амбари и кошеви пуни жита, а стаје и торови пуни марве. У двокрилном ормару од чамовине су још увек наслагани они јоргани који су се користили некада, прави памучни, дебели и много тога још из оног времена. На једној од полица у кухињи још стоје старинске презпознатљиве беле кутије, са црвеним поклопцима које је имало скоро свако домаћинство, препознатљивог дизајна са девојком и момком одевених у традиционалној ношњи у којима се чувао шећер, кафа, зачини. На једом од зидова икона Светог Јована, а наспрам ње урамљена слика скромног, старниског оквира, а на слици телевизор онај старински на дугмиће, црно бели, а из њега вири лик дечака у улози спикера. У једном делу собе још стоји округла софра око које се обедовало. У подруму су још увек уредно стајале наслагане такозване трмке, старинске кошнице за пчеле, каце, глинени ћупови, а у једном углу и заковане наћве, дрвени сандук издигнут на ногарима у коме су домаћице некада месиле хлеб и чувале брашно. И мното тога још подсећало је на минула времена. – Некако је раније било сиромашније време, људи су радили много у пољу, ручно се радило, али некако је, чини ми се, било срећније време. Данас људи граде велике куће и често је много тога „на дугме”, али опет људи нису срећни к‘о некада што су били, чини ми се – рече нам Љубинка. Иван и његова породица, како нам рекоше, неће да мењају ништа у „новом” дому чији су сада власници. Неће веле да избацују те старинске ствари. – Нема потребе да изабацујемо, јер је све тако добро очувано – рече нам Иван. – Само да ставимо неку жуту, зрелу дуњу да мирише ко некада – додала је Љубинка. Напуштајући Миљковиће из једног дворишта допирао је мирис џема од шљива, који се у овим крајевима зове још и пистиљ и вазда су га домаћице спремале. А у другом дворишту једна од домаћица на шпорету „смедеревцу” постављеном у једном делу дворишта кувала је сок од дрењина. С.Ивковић