ГДЕ ИМА ДЕЦЕ, ТУ ИМА БУДУЋНОСТИ
Деца из Малог Ропотова иду у школу у Велико Ропотово. Лекар у овдшњу амбуланту ретко кад долази. Улице су асфалтиране, али асфалт већ наједа зуб времена и вапе за реконструкцијом
На блогим узвишењима што се издижу изнад питоме, плодне Косовско-поморавске котлине, на неких пет шест километара северно од Ранилуга налази се село Мало Ропотово, које како многи кажу, једно брдашце дели од Великог Ропотова. У овом месту, сакривеног од „остатка света” до кога се стиже кривудавим, узаним асфалтним друмом, који се одваја од пута који води за Велико Ропотово, где је иначе административно седиште општине Ранилуг, данас Срби живе у тридесетак кућа. Мало Ропотово дели судбину многих других косовско- -поморавских и косовско-метохијских села. И у овом месту, као што је то случај и у многим другим српским косовско- поморавским и косовско-метохијским селима, број становника из године у годину се смањује, а нарочито у послератним. Млади одлазе „трбухом за крухом”, стари умиру, село се смањује и празни. Кад смо недавно посетили Мало Ропотово, окружено ботагим пашњацима, богатим бистрим, питким изворским водама, прилично смо се начекали да угледамо некога на улици или у неком од дворишта. У једном моменту смо помислили да овде нема људи, али нас је дим који се лелујао из многих оџака, тог прохладног јануарског дана, демантовао и указао нам на то да у Малом Ропотуву живот, ипак, тече. У једном моменту иза једне капије помолила се мушка прилика. Бејаше то Драган Петровић, како нам се само пар тренутака касније представио, а након што смо му рекли ко смо и шта смо и да смо дошли да урадимо причу о селу? – Има, има још људи овде хвала Богу. Јесте, тачно је да одлазе, али још нас има. Није село празно. Још се држимо, како тако – одговорио нам је Драган на нашу констатацију да смо помислили да у селу нема никога. – Зима је па су људи у кућама – додао је овај млађи човек. Убрзо у дворишту је изашла и његова мајка Сунчица, а потом и деца. Драганово троје деце су међу малобројном децом у селу. – Где има деце ту се људи још добро држе, али не ваља за старе који су остали сами, а таквих је све више – рече нам Драганова мајка, кад смо је упитали да ли је срећна што јој је кућа пунија чељади од осталих домова у селу. Драган нам рече да за сада не планира да иде из свог завичаја, а није сигуран у то да ли ће тако бити и у годинама које долазе. Приоритет му је, вели, живот његове деце и њихова будућност и понашаће се у складу с тим. Приходи у његовом домаћинству су скромни, али Драган и његови укућани се не жале. Имају, кажу, колико толико за основне потрепштине. – Нико овде не живи луксузно. Скроман је ово народ – каже нам Драганова мајка, која нас је позвала да уђемо, да се угрејемо, да попијемо кафу, поједемо нешто ако смо гладни.
ГОСТОПРИМСТВО МЕШТАНА ТРАДИЦИЈА КОЈА СЕ ВЕРНО ЧУВА
Људи у селима у Косовском Поморављу, а нарочито у побрђу овог поднебља познати су по гостопримству. То је овде јача страна традиције која још увек траје, па се и Драганова мајка само држи те традиције, попут многих других, јер је кажу срамота и грех не послужити госта, не угостити га. Током боравка у Малом Ропотову рекоше нам да је и у овом сеу, које је некада био једно од јачих села у Косовском Поморављу, све мање сточара, а пољопривредом се људи баве тек толико да им земља не лежи пуста, веле. Још увек је не продају, ко што то многи други чине, посебно у новобрдским селима и селима око Гњилана. – Моји баба и деда једини имају овце овде и нико више. Они су одувек чували стоку, па иако су остарили, покушавају да се не дају, али године их полако издају. Не знам докле ће моћи тако – рече нам Душан Јовчић, кога смо такође срели приликом наше посете Малом Ропотову. Он каже да није заинтересован за сточарство пуно, јер кад се све сабере и одузме, не исплати се пуно бавити се у данашње време овде сточарством. Не цени се, каже, још увек „зној сељака”.
ДЕЦА ИДУ У ШКОЛУ У ВЕЛИКОМ РОПОТОВУ
Деца из Малог Ропотова у школу иду у Велико Ропотово. Лекар у овдшњој амбуланти ретко кад долази. Улице су асфалтиране, али асфалт већ наједа зуб времена и вапе за реконструкцијом. – Напишите да нам треба пут до цркве. То није дуга деоница, тек пар десетина метара, а сав је зарастао у коров и оронуо – рече нам један од старијих мештана Ропотова кога смо срели у овом месту. А црква Светог Николе у Малом Ропотову, мала али лепа. Њена старина говори о старини овог села. Са места на коме је подигнута пуца прелеп поглед на ширу околину. – Нема шта да се говори и прича пуно, јер све је јасно као дан. Напишите да млади одлазе и да ако се тако настави, Мало Ропотово ће бити још мање – рече нам такође један старији мештанин. Није желео да му помињемо име, али нам рече да је радио дуго година у иностранству и да се вратио у свој завичај. – Тамо где је човек рођен и тамо где је одрастао је најлепше. То неписано правило за моју генерацију важи, а за ове млађе не знам да ли важи. Не знам како они све то доживљавају. Можда зато и лакше одлазе из села, него ми старији – додао је исти. Напуштајући Мало Ропотово истим оним јединим проходним путем који води у село, срели смо старију жену. Враћала се из Ранилуга. Била код лекара. Нема превоз па мора пешке, каже. – Уморила сам се, ал ко те пита. Надала сам се да ће неко да наиђе колима, да ме пребаци ал баш немам среће данас, нема никога данас, ал хвала Богу близу сам куће – рече нам жена. И док смо се удаљавали и остављали иза себе Мало Ропотово, а сиви облаци крстарили изнад Косовског Поморавља, питали смо се како ће ово и друга села изгледати за једно десетак година? Хоће ли се у хладним зимским данима дим лелујати из оџака, као данас ? С. Ивковић
