Гораждевачки вез као молитва и утеха у болу за убијеним сином
Гордана, попут монахиње Јефимије после Косовског боја, у цветове на народној ношњи коју носе девојчице и дечаци у Гораждевцу, везе своју бол за сином Пантом
Народ Гораждевца, српског села у Метохији, живи омеђен вековима, између старе Јеремијине цркве брвнаре из Средњег века и традиције очуване у обичајима на Јеремијин дан. Литија «„Крста” са крстоношом и народом је, уз шаренило народне ношње, и ове године пронела молитву кроз село од записа до записа за заштиту од невоља, непогода, суше и сваког другог зла. Девојчице и дечаци у народној ношњи песмом и молитвом обишли су село, пронели благослове заједно са свештеником и подсетили, опет и опет, да рафалима на Бистрици, живот није заувек угашен, већ као природа у пролеће опет васкрсава, обнавља се и тече. Од Богородичине цркве па кроз село и поља, до цркве Светог Јеремије на сеоском гробљу прошетали су и ученици ОШ „Јанко Јовићевић” из Гораждевца за које је, пре само пар месеци, комплете народних ношњи сашила Гордана Дакић, мештанка Гораждевца и мајка дечака Панте убијеног на Бистрици. Гордана Дакић, попут монахиње Јефимије после Косовског боја, у цветове на народној ношњи коју носе девојчице и дечаци у Гораждевцу, везе своју бол за сином Пантом. Везе и наду у његово васкрсење и кроз цветове и осмехе деце која носе њеном руком сашивену и навезену ношњу живе и њен Панто и са њим убијени Иван, живе сва косовскометохијска деца чије је животе угасило зло. – Када су ми дете убили на Бистрици, сатима сам седела у соби гледајући у његову слику. После неког времена сам почела да везем. И то ме је некако почело испуњавати, смиривало ме је, било ми је као терапија која ми је помогла да наставим даље. Као да сам разговарала са њим и своју тугу и бол уносила у то платно и вез – прича Гордана Дакић. Двадеста је година од те 2003, када се десио напад на децу на Бистрици. Иако о томе не жели да прича, јер је увек тешко да се дирају ране, Гордана каже да није веровала да неко може да пуца на децу „голу на реци”: – Дуго деца нису ишла на реку, седела су кући, а онда су кренула да иду на купање. Један дан, други, трећи… Ишли су са друштвом, купали се…и онда се десио тај дан и све се променило… – каже Гордана, и као да тражи оправдање себи што је наставила да живи додаје: „А ја… морала сам даље. У кући су ми била и друга деца, морала сам даље због њих”. Панта су сахранили на једном гробљу у селу, Ивана на другом, а њихове породице су се касније ородиле, Пантова сестра се удала за Ивановог брата. Бог је тако уредио да заједно чувају успомене на своју браћу. На школи у Гораждевцу је прошле године уметник из Београда познат као Дерокс урадио мурал Панте и Ивана, а Гордана је на предлог директора сашила дванаест комплета ношњи за ђаке у школи у којој је ишао њен син. – Директор Жарко Портић је добио пројекат од неке организације за ношње и питао да ли ја могу да их урадим. Прихватила сам и срећна сам због тога. Сама сам кројила, сашила и извезла. Урадила сам и кошуље, и сукње, и јелеке, и појасеве и кецеље… све. Иако сам и раније везла хаљине, панталоне и остало, овога пута сам први пут радила јелеке и задовољна сам како су испали. Наравно увек може боље, али гледам како лепо стоје на тој деци – истиче Гордана Дакић. Гордана је учила да везе од своје мајке и баке као девојчица, али је највише научила од једне бабе са којом се срела једном у болници. А осим мотива које је некада гледала на јастучницама, столњацима и постељинама у кући у којој је одрастала, сама црта и осмишљава нове. – Кад купим материјал одмах имам представу шта ће од тога да буде. Могу и са шеме да прецртам, али више волим да сама смислим, нацртам, скројим, сашијем и извезем. Везем ја и хаљине за неке свечаности, везем и на сатену, и на српском платну. Скоро сам урадила две хаљине, а једну сам послала у Немачку, јер су неки људи пореклом из Гораждевца тражили да им ја сашијем ношњу за њихову ћерку – каже Гордана. Она каже да за Гораждевац има будућности, ако би се задржали млади људи, а задржаће се ако имају стално запослење. – Мој син иде у иностранство да заради, ево сада оснива породицу, а све то без посла не може. Треба у селу да се отвори нека фабрика, да раде и мушкарци и жене. Народ у Гораждевцу је вредан, људи се баве пољопривредом, држе и стоку али за младе је неопходан стални посао, плата – сматра Гордана. У селу у којем је рођена, Јеловац код Клине, од 1999. Срба више нема. Ниједна од 12 породица које су тамо живеле се није вратила, нити им је, како каже Гордана, понуђен повратак. – У Гораждевцу се живот наставља, поред страдања која су се десила, људи живе. ,,Огуглали су на страхове”. Деца се рађају и то даје наду да сутра постоји. Мора се даље, ма колико да је тешко – закључује Гордана Дакић. О.Радић
