недеља, 05. децембра 2021. | 15:37

Гробови нису на продају

 Српске куће у некада десетак махала у којима је живело око три стотине Срба делују као авети, застрашујуће. Ни на једној ни прозор ни врата, а од већине кућа, у некада моћном српском новобрдском селу, ни камен на камену остао није. Минирано, покрадено, опустошено Ако крочите у  Клобукар, до 1999. године највеће српско село на територији општине Ново Брдо, са кога пуца  поглед на тврђаву средњовековног Новог Брда, који је словиo за „Златни град“ и велико привредно средиште срењовековне Србије, дочекаће вас призори обојени тугом.

 

 

А они који су имали прилику да Клобукар до пре 21 годину упознају као живо и богато српско село, призоре које овде данас могу видети могу најкраће сажети у појам речи ‒ очај. Kад дођете у ово место, помислићете као да се рат јуче овде догодио. Ретко где се на Косову и Метохији, па чак и тамо где су била попришта борби током последњег рата, могу видети призори као у Клобукару. Српске куће у некада десетак махала у којима је живело око три стотине Срба делују као авети, застрашујуће. Ни на једној ни прозор ни врата, а од већине тих кућа као и на околним економским објектима, некада моћног српског новобрдског села, ни камен на камену остао није. Минирано, покрадено, опустошено. Призори делују сабласно. Тако је и у некада највећој клобукарској махали, званој Баримска Мала. А два православна клобукарска гробља „завијена у црно“, једно крај асфалтног друма који из Косовске Кеменице води преко Новог Брда у Приштину, а друго преко Бостанке реке, тамо на другом крају села. Оба зарасла у коров прекривена трњем и са дрвећа опалим сувим грањем. Многи споменици порушени. Гробови вапе за тамјаном и воштаницама, за неком сузом да се над њима пролије. Годинама те гробове нико не обилази, нико свећу на њима не пали, нико их тамјаном не кади. Нико жито и вино не приноси на гробове својих предака у Клобукару. А ти преци су земљу своју од уста одвајајући, мукотрпно је радећи, чували у завет потомцима. Било је међу њима и Солунаца, они који су Кајмакчалан преживели, албанску голготу током Првог светског рата преживели, Албанију прешли пешице. Њихови потомци, нажалост, нису се одржали на дедовини.

ОНИ КОЈИ СУ ОСТАЛИ ПЛАТИЛИ ГЛАВОМ

Данас осим у махали Ћерановица, у којој је након рата изграђено 20 кућа за српске повратнике у Клубукар, Срба више нема. У том повратничком насељу, збијеном на непуних пола хектара земље, које је типичан пример неуспешног повратка, иначе инвестиција у коју је уложено око 700.000 евра, преживљавају Небојша Стојановић и његов отац Влајко. Како и сами кажу „краду богу дане” и узалудно се надају да ће се ипак неко овде вратити. – Ми смо пре рата разносили пошту тамо по клобукарским махалама Зимпарци, Достићи, Костадинци, Мечкарци, Јанковићи, Беримској и многим другима. Имали смо три продавнице у селу. Било је тамо великих домаћина, Клобукар је било лепо село – присећа се с носталгијом у гласу поштар Тихомир Богдановић. А било је то до 1999. године. – Многи су од њих из Клобукара радили у руднику Ново Брдо, а  и у оближњем Јасеновику налазио се погон Текстилног комбината из Гњилана па су неки људи из Клобукара радили и тамо. Било је стварно лепо и велико село – додаје Богдановић. Предратне утиске на село Клобукар, у коме сада осим у махали званој Туларци у којој живе Албанци, царују пустош и туга, присећа се и поштар Срђан Ивковић. – Еее, било је стварно велико и лепо село, али ето, Срби су отишли. Земља се распродала. Тешко више да ће тамо неко да се врати – каже Срђан. Јуна месеца 1999. године када су се југословенске полицијске и војне снаге повукле с Косова и Метохије, док се догађала тешка голгота за косовско-метохијске Србе, Срби из Клобукара су напустили свој завичај, гоњени страхом и неизвесношћу. – Они нису могли да се одбране, а зашто и како не знам. Други Срби из других села  у Новом Брду су тих претешких летњих дана 1999. године упркос многим мукама и невољама и нападима опстали, али Срби у Клобукару нису могли да сачувају своје домове. Завладао је страх и паника међу њима. Они који су остали, а било је неколико њих, платили су својом главом. Међу њима су биле две старице Митра Стојановић из засеока Качарци и Драгиња. Митра је пронађена мртва, чак кажу да је била набијена на колац па бачена у бунар, а Драгиња се води као нестала. Као нестали се воде и Јован Симић и син му Зоран из махале Качарци. Јован је био врстан мајстор, зидар. Нису напустили своје село и платили су главом. Нема више наде да су живи. Ни трага ни гласа од њих већ 21 годину – подсећа нас човек који је до 1999. године био један од становника у Клобукару. – Баталите то да ми пишете име. Није време за то, није још време да се истина каже у очи. Још нема правде за нас. Молим вас не пишите ми име, а и ви се чувајте. Има оних којима истина не одговара, које истина и те како боли – упозорава нас човек.

ПОТОМЦИ ПРОДАЈУ ИМАЊА

Већина Срба која је напустила село Клобукар, продала је или огласили су на продају своја имања. Око неких од тих продатих имања нови власници Албанци, поставили жичане ограде иза којих су још видни српски трагови, остаци порушених српских кућа. – Нису нам Албанци криви. Немој њих да кривимо за све. Нико нас на силу овде не присиљава да продајемо земљу. Него ови што су отишли, а многи тамо од њих по Србији србују по кафанама уз песме и музику и  певају „Ој Косово Косово земљо Србинова”, а с друге стране очи им гладне за паре. Њих кривите. Барем немој да србују и боду очи тамо староседеоцима. Распродаје се српска земља овде, не само у Клобукару, већ у целом Новом Брду. Не, не кривите Албанце, нису они криви. Људи дају новац и плате, не присиљавају никога. А знам и неке који нису баш јадни и бедни да морају земљу своју овде да продају, ту земљу за коју су дедови и прадедови крвави зној лили, обрађујући је и чувајући. Има и овде људи, наши Срби, који мешетаре и доводе те тамо неке који су отишли давно пре 1999. године да продају своја имања. Раде за агенције за некретнине и  узимају проценат од продате земље и богате се и ти исти имају веће привилегије него било ко. Многима се куће граде, добијају помоћ од Србије. Е то је оно што боли народ, поштен народ овде, поштен српски народ који је опстао овде – истиче старији Србин из Новог Брда. Док размишљамо о његовим речима, истовремено нам кроз главу струје призори клобукарских гробаља, запуштених, завијених у црно. На једном од њих, оном близу  асфалтног друма Косовска Каменица-Ново Брдо-Приштина, било је веле и старо црквиште. Срби су ту некада литије имали, светили масло. Данас, те хумке, те поломљене крстаче и споменици, сами над собом наричу, плачу жељни да их неко окади да их неко од потомака обиђе. – Потомци су продали њиве и окућнице, али гробове да продају не могу. Гробља и гробови нису на продају – подсећа нас старији Србин из Новог Брда. – Како ствари стоје изгледа да ће у не тако далеко време и друга села у којима живе Срби, остати без Срба. Овде се све продаје, много се продаје земља, али кажем вам, све може да се прода, али гробове нико да прода не може – додаје исти саговорник. Његове речи делују јако, звуче болно, изазивајући неминовно питање: Да ли ће тамо негде у Швајцарској, Јагодини, Смедереву, у некој цркви, лелујати пламен воштанице у помен предака, на предстојеће митровске задушнице 6. новембра, да ли ће се неко од косовскометохијских Срба, Срба из Клобукара сетити својих предака. Да ли ће нечија рука која пали воштанице и нечије срце задрхтати, сузе из очију канути као знак сећања на завичај, на остављене гробове, на остављено село, на остављено Косово и Метохију и оне плодне њиве и оранице, које су их хлебом храниле, на затрпане бунаре који су их водом појили тамо у месту које се зове завичај. А завичај је само један једини. С.Ивковић

Подели на: