И СРЦЕМ И РЕЧЈУ И УМЕТНИЧКИМ ИЗРАЗОМ ОДАН КОСОВСКОМ ЗАВЕТУ
Драги наш Басара,
Копни снежни покривач са горостасне Шаре, набујали су потоци и речице, шарени теписи се простиру по припланцима и ливадама, мирис шарпланинског модро- љубичастог шафрана, каранфила и рамонде се шири, пробија се сунце кроз грање молике, букве, мунике и бора, бистрином се отварају шарске горске очи на обронцима Шаре, а ти мирно заклопи своје очи.
Плавооки дечaче, газио си босим ногама по трњу трчећи уском стазом где је мајка Цвета посртала гонећи стадо кроз густу и мрачну борову шуму да би изашла на пропланак Черенац. Мукотрпно си пратио Цвету, ослушкивао звонце стада, пролазио кроз стрме литице и превоје. Око тебе су завијале звери, гмизале змије, котрљало се камење, али ти си изaшао поносито на пропланак.
Када сам чула тужну вест, све је почело да се развија једном суморном логиком пролазности, неверицом, осећајем неизмерне туге и коначно једна безнадежна празнина. Било је јасно да је отишао велики човек, врхунски уметник, грађен од најбољег материјала, саткан од Косовског завета, светлио раскошним талентом, непоколебљив, непоткупљив, одан истини и праведности. Његов шарм био је посебан, а његов ауторитет неупитан. Косово му је подарило живот, прецизност и виртуозност, а он нам је дао најбоље од себе и одлетeо као соко изнад врхова Шаре у небеса.
Толико је било у теби естетике, креативности и аристократског господства да сам се једва привикла на истину да си био чабанче са Шаре, сеоскi слуга, спавао на тамном тавану и у дроњцима.
Постао си чаробњак дрвета још од времена када си са оцем Николом правио корито. Долетеше црне птичурине и заробише чемером косовске дане и ноћи. Проплакаше завичајне реке, утихну цвркут јаребице и шеве, звери надираше у села и протераше ти народ. И ти се невесело растаде од свог Севца од Сириничке жупе. Било је то твоје прво пресељење.
Кад год бих те посетила у новом месту боравка, извирала су твоја сећања, а у очима скривала се дубока туга за мирисом покошеног сена, за леденим зимама, недодирљивим врховима Шаре, за које си као дете мислио да омеђују крај света и да иза њих нема више никога и ништа, за водом са шарског извора за Севцом, Грачаницом, Пећком патријаршијом, Призреном, Приштином. Сањао си пут за Дечане као и твоја мајка Цвета.
Имала сам утисак да у Моштаници осећаш дисање шарпланинских пропланака, борове шуме и молике, да слушаш жубор потока из детињства, чекаш буђење дана на Љуботену, а дрво нису испуштао из руку и када су ти кораци постали уморни и тешки.
Неправду учињену теби и твом народу тешко си проживљавао, а до последњег даха живота остао си одан Косовском завету и косовској земљи на којој си поникао. Увек си говорио да Косово и Метохија не могу без Србина нити Србин без Косова и Метохије. Наглашавао си да да су освајачи долазили, пролазили и одлазили кроз векове, али да по божијој и космичкој правди Косово припада Србину.
И животом и делом потврђивао си приврженост Косову и Метохији. Носио си бол и пркос за косовском земљом, а проносио истину о српској голготи и васкрсу срцем, речју и уметничким изразом. Твоја дела су бесмртна као и твоја душа, а говоре о свему шта си волео и осећао. Сањао си слободу за српски народ и веровао да мора доћи.
Твоје Косово надмашује своју географску стварност и усмерава колективну свест на нова духовна упоришта. Кнеза и витезове оживео си својим величанственим вајарским опусом. Крунисао си своје дело планетарним Србином Теслом за своје Косово и Метохију, за Грачаницу и мирно склопио очи. Сва је земља божија, а Косовска је најсветија, тако си говорио, а ја ти ево донесим грумен косовске земље, јер због звери које су окупирале твој завичај не можеш одмарати у светој косовској земљи поред твоје драге Каће, Цвете и Николе. Твоја душа је сада негде изнад врхова Шаре, а тамо у вечности, на најсветлијем месту, знам да ћеш се молити за Косово и Метохију. Увек би ти се озарило лице када бих ти донела лист “Јединство” и часопис „Стремљења“. Благословљена сам што си делио са мном своје речи и неизмерно волео и лист “Јединство” и српско јединство. Збогом дивни човече, збогом, поносити Србине, збогом највећи уметниче којег је родила косовско-метохијска земља.
Рада Комазец
