„ Има една дума“

Песме Радосава Стојановића у црнотравском говору

 

Установа за новинско-издавачку делатност „Панорама-Јединство“ објавила је прошле године збирку песама Радосава Стојановића „Има една дума“ у оквиру библиотеке „Григорије Божовић“. Песме ове збирке Стојановић је писао у црнотравском говору што ову књигу чини изузетно значајном у смислу доприноса стваралаштву у говорима призренско-тимочког дијалекта. Радосав Стојановић је по ко зна који пут потврдио раскошни таленат, потпуну посвећеност писаној речи и велико мајсторство стварања сваковрсних књижевних форми. Песник је извориште свога надахнућа, као и увек, пронашао у дубини свог искона и идентитета, а то су завичајно Млачиште, Црна Трава и Косово на којем је провео 30 најбољих година живота и рада.
Песме „Има една дума“ у црнотравском говору су значајне због дијалекта и зато што презентују менталитет народа у ц рнотравском крају. И менталитет Срба у целини јер су мотиви којима се песник бави они стари, наслеђени од далеких прапредака. Те „менталитетске“ песме су, на пример: „Мислим се“, „Међе“, „Дан за мрешку“ (бајалица од смрт) и друге. -Стојановић припада оној линији песника (Његош, Дис, Вељко Петровић) који су тежили да продру у онострано, пренатално, метафизичко порекло човека. Његова „дума“ добија метафорички статус Петровићевог чанка из којег субјекат испија топлу супу детињства, призива пријатан „укус“ пренаталног, праисконског и оностраног порекла. „Златна дума“ добија симболички звук који се разлеже као Дисова „Тамница“ која понире из ониричких сфера и распршује се у безнађу реалности… Овако о поезији из збирке „Има една дума“ о Радосаву Стојановићу говори књижевни критичар Милена М. Станковић. „Има една дума“ је збирка песама од које свака на свој начин говоре о речима (думама) или речаницама које одликују завичајни говор, његов смисао и лепоту. А сочни црнотравски говор препознајемо већ кроз наслове песама као што су: „Тврда вера“, „Има една дума“, „Мислим се“, „Куде си, бре, ти“, „Боље је с ич него без ич“… Можда би се многе речи препустиле несатјању да није оваквих мајстора којима ништа не може да промакне и који ништа не препуштају сличају. Свака завичајна реч је за Стојановића стих. И ко зна колико још идеја има да сачува аутентичан црнотравски говор чију је мелодику толико упио у себе да и данас овакве своје песме најбоље чита и најбоље сам презентује. -Народна мисао похрањена у језику који све више ишчезава и не стаје овога пута бива пренешена на читаоце гласом песника постајући слика опште филозофије човека о животу и људима којима је једно исто „сланце“, „месечина“ и „свезде“ … Књиге на дијалекту објављене у нашој земљи значајно су културно благо очувања језика и севдочанство једног одређеног времена и начина размишљања нашег народа, изузетан допринос српској лингвистичкој ризници. Са друге стране оригинално песничко стварање на једном идиому повод је да се регрес говора покаже као нешто што може бити заустављено и поново оживљено, каже Милица Миленковић.
 С.Ђукић