Инспиративно детињство, природа и потомство
КОЛАШИНКА ЉУБИЦА НИКОЛИЋ ОБЈАВИЛА ЗБИРКУ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ
Поетском збирком „Искра срца мога“ Љубица Николић, рођена Богдановић, остварила је и спој са родним Косовом (Горња Клина, Зубин Поток, Суви До, Звечан) који су такође обележили њен живот и њену поезију
Још један косовскометохијски таленат изашао је из анонимности својом збирком поезије. Колашинка Љубица Николић која живи и ствара у Пожаревцу објавила је прошле године песме за децу под на словом „Искра срца мога“. Књигу је посветила унуки Софији која је њена искра срца и непрекидан инспиратор. Љубица Николић је дуго година била запослена као банкарски службеник али њен таленат за писање је притајено чекао своје време. Након што се остварила и као бака, Љубица Николић је кренула да пише поезију за децу. Вероватно је сачувала дете у себи јер уме да се радује и малим стварима и догађајима. Овом књигом аутрока је остварила континуитет породичног стабла од деде Тодора и бабе Станице, преко оца Милана и мајке Вујке до својих вољених кћери Ђурђе и Оливере рођен им у браку са Милорадом – Милетом Николићем и данас до унуке Софије који су сви и вертикално и бочно део ове поезије јер су неодвојиви део њеног бића и свеколика мотивација за писање поезије. Поетском збирком „Искра срца мога“ Љубица Николић, рођена Богдановић, остварила је и спој са родним Косовом (Горња Клина, Зубин Поток, Суви До, Звечан) који су такође обележили њен живот и њену поезију.
Рецензије за збирку дечје поезије „Искра срца мога“ написале су филолог мр Ана Јовановић и Наташа Терзић, ауторка романа „Подруга“. Песникиња Љубица Николић је одрасла је и ва спитавана у угледној патријархалној породици Богдановић у Зубином Потоку и то наслеђе је рпен еал на своју породицу и на унуку. -Самоук поета, поштовалац стваралаштва Добрице Ерића, Љубица Николић пред нас износи један нови, чедни свет. Након рођења унуке Софије, Љубица отвара врата свога срца и душе. Из старих свезака са дна фиоке извлачи стихове које је и сама од себе стидљиво крила и на њих надовезује нове. Преплављена ем оцијама, песникиња инспирацију проналази у свему што је окружује. Лаким, разговетним језиком, неоптерећена метриком, дужином стиха и строфе, Љубица се поиграва речима. Камен темељац својој поезији проналази у природи. У њеним песмама меда Јордан право гозбу, животиње слушају радио „Зелену Бару“, због љубави пати један пожаревачки петао, сетно пева ластавица, слави се здрава храна, слинче Ћира пркоси мишу, оса љубоморише јер бумбар плеше валцер са пчелом… Цео један чаробни животињски свет живи свој живот, каже у рецензији Ана Јовановић. Песникиња се, како каже Ана Јовановић, не обраћа само деци и једино деци. Тужно, забринуто, шаље орла, симбол слободе, надахнућа и неслућених висина, краља неба, да јој обиђе родну груду, свету српску земљу кр вљу натопљену, из која једино божур расте и која је њена тиха патња.
-Цео један заборављени свет нашег детињства, својим надахнутим песничким пером, оживела је песникиња Љубица Николић. Неспутаваним јединственим језиком она нас води најпре до колевке своје унучице, до првих тепања и прве радости. Закорачивши заједно са њом на заборављане стазе детињства и несташлука „Учимо изнова“ по њеним биљкама и животињама, најпре домаћим, где је један цео њихов свет сакривен у двориштима и амбарима, написала је о поезији Љбице Николић, Наташа Терзић.
С.Ђукић
