Морамо и можемо спречити Приштину да отуђи српско наслеђе на КиМ

Покушај приштинских власти да средњовековну цркву у Новом Брду прикажу као католичку богомољу представља ревизију историје, оценио је историчар Дејан Ристић.

 

Он напомиње да је то у исто време и покушај отуђења идентитетског наслеђа српског народа на КиМ.

Ристић каже за Тањуг да тај покушај представља и атак дневне политике на историјске чињенице, да није изненађење, већ један у низу таквих случајева који се понављају 20 година, и додаје да би то требало јавно да разоткрију стручњаци, а не политичари.

“У овом случају, политичари не треба да реагују, овде прво треба да реагује струка, а да онда стручни став буде преточен у политички став Србије који би био презентован и међународној заједници и Унеску, привременим властима у Приштини, свима онима који су задужени за стање на територији наше јужне покрајине”, наводи Ристић.

Примећује да се на Косову и Метохији дешавају бројни покушаји ревизије историје, и то не само кроз уџбенике, научне радове, већ и на терену, и додаје да се то дешава већ дужи низ година, а да Србија као држава и друштво не реагује на те инциденте у пуном капацитету.

“Покушава се да се српско духовно, културно, историјско наслеђе пре свега пребаци у корпус византијског, да би после византијског постало косовско”, каже Ристић.

Истакао је да нема дилеме да се ради о православној, а не о римокатоличкој богомољи и навео да је Саборна црква Светог Николе подигнута негде око 1370. године у оквиру утврђеног новог града Ново Брдо на данашњој територији Косова и Метохије, односно тада увелико унутар граница средњовековне српске државе.

Према његовим речима, Србија се понаша прилично пасивно и реагује онда када се десе инциденти као што је сада случај када Приштина покушава да присвоји имовину која припада Српској православној цркви.

“Ово не сме да буде још један у низу случајева када ми реагујемо чекајући неку иницијалну акцију приштинских власти, будући да су они, нажалост, врло активни по том питању”, казао је Ристић.

Како каже, рестаураторско-конзерваторским радовима тешко се може спровести и промена функције неког културног добра, и додаје да кроз извођење радова није покушано да се једна православна богомоља преобрази у римокатоличку, већ да је проблем што се са извођењем радова кренуло без сагласности и учешћа Епархије рашко-призренске и СПЦ.

“Радовима се не може пренаменити богомоља, може се кроз завршетак радова покушати да се пренамени њена историјска функција, а то је класичан историјски фалсификат”, појашњава Ристић.

Истиче да је забрињавајуће то што у финансирању тих радова учествује Влада Немачке која, каже, и те како зна шта је културно наслеђе и шта је идентитетско наслеђе и која води бригу о својем идентитетском и културном наслеђу, не само на територији Немачке, већ и широм света.

“Немачка овде показује двоструке аршине, учествује у нечему што је пример фалсификовања историје и покушаја брисања материјалних трагова постојања аутохтоне нације на територији КиМ”, казао је Ристић и оценио да приштинске власти то не би урадиле саме да немају међународну подршку.

Каже и да је чињеница да привремене власти у Приштини имају значајну подршку великог дела међународне заједнице, али да је потребно да се улажу значајни напори, и стручни и политички и дипломатски, како би Србија заштитила националне и државне интересе на територији КиМ.

“Ма колико нам деловало да је ситуација неправедна, што и јесте, то не значи да треба да будемо деморалисани и демотивисани и да кажемо ‘па не вреди’. Не, увек вреди, јер ми смо у обавези као друштво и држава да штитимо оно што је наше културно и идентитеско наслеђе и то организовано, систематично и у континуитету”, сматра Ристић.

Ктитор катедралне цркве посвећене Светом Николи није дефинитивно утврђен, каже Ристић и додаје да се претпоставља да би то могле бити две личности – или краљ Вукашин Мрњавчевић или, што је вероватније, кнез Лазар Хребељановић.

“То је грађевина која је грађена као православна црква, изразито великих димензија, ради се о владарској задужбини, што је утврђено по димензијама, декорацији, распореду просторија…”, казао је Ристић.

Црква је проширивана у време Лазаревог сина деспота Стефана Високог, каже Ристић и додаје да је, међутим, после пада Новог Брда и читаве Србије под Османску власт године претворена у исламску богомољу, да би у каснијим вековима, услед ратних дејстава, била потпуно разрушена и данас су сачувани само остаци њених темеља.

У Новом Брду постоји и римокатоличка црква, будући да је, додаје Ристић то био мултиетнички град, па је таква богомоља, Сашка црква, изграђена за потребе верника римокатоличке вероисповести, рударе из Немачке Сасе, и трговце из Дубровника и других приморских градова.

“И од те цркве су сачувани само темељи, али нема никакве дилеме у вези с карактером те богомоље, зна се која је православна, а која римокатоличка”, наглашава Ристић.