Изложене слике са колоније „Газиводе“

Изложба слика „Омаж Младену Поповићу од пријатеља“ Прокупљу

 

Веза између Старог Колашина, Колашинаца и Младена Поповића датира од давнина. – Ту у „прашуми“ Газиводског језера налази жељену слободу и мир, тако неопходан сваком уметнику
Дом културе ,,Стари Колашин” и Покрајински културни центар Приштина – Лепосавић су под покровитељством Министарства културе и информисања Републике Србије организовали отварање изложбе слика “Омаж Младену Поповићу од пријатеља”, у галерији “Божа Илић” у Прокупљу. У Прокупљу у изложене слике учесника Ликовне колоније “Газиводе”, међу којима су Младен Поповић, Здравко Мандић, Момир Армуш, Борис Армуш, Богдан Антонијевић, Георги Георгијев, Бранислав Бане Илић, Никола Брадић, Иван Гаљак, Радоје Компировић, Ирина Черњавски Шантрић, Стеван Јосимовић, Драгослав Божовић.
Младен Поповић један је од оснивача Ликовне колоније акварела ,,Газиводе”. Иза њега је 39 самосталних и велики број колективних изложби, као и учешће на многобројним ликовним колонијама.

Веран акварелу до краја живота

Прва мисао која нам се наметнула као неки могући почетак дескрипције сликарске уметности Младена Поповића била је везана за његову видљиву животну биографију, за онај низ чињеница које прате сваког човека на његовом животном путу. Међутим, као дугогодишњи познаваоци, сарадници и пријатељи, морамо се дотаћи и унутрашње структуре његове личности, онога што се дешава између, изнад или испод два емпиријска догађаја, изван додира бића и ствари и свакодневног искуства. Да осветлимо биографију бића које покушава да капљом воде, кистом и бојом на бескрајној белини изгради неки свет смисла, језиком слике која постаје опсесија, која га прати кроз живот, која одређује оне садржаје које то биће носи, свесно или подсвесно, разумом или интуицијом преображава у светлотамну лепоту сликарског говора.
Сликарска биографија Младена Поповића, започиње чињеницама које су везане за његово школовање у Призрену, затим учитељским школовањем у Приштини и Београду, у периоду 1948. до 1952.године, а посебно његовом одлуком да упише Педагошку академију, ликовни одсек, у Скопљу 1955.године. Управо је те 1955.године основана Академија у Скопљу, тако да Поповић чини прву генерацију полазника Педагошке академије, коју завршава у року као један од најбољих студената у класи познатог југословенског сликара професора Вангела Коџомана, члана Македонске академије наука и уметности. Наведени низ чињеница само је једна страна којом је Поповић освојио простор своје сликарске самосталности. Друга страна била је у његовој животној свести о карактеру подељености ликовних техника, тако да у тој својој раној фази преферира акварел, као своју доминантну технику, којој остаје веран до краја ликовног стварања, односно, живота.
Време ликовног сазревања Младена Поповића поклапа се са карактеристичним појавама које одређују основни ток идеја и карактер уметничке праксе шездесетих година ХХ века.
По завршетку Академије у Скопљу, долази у Косовску Митровицу, што је забележено као својеврстан догађај, пре свега у кругу оних који су директно везани за унапређење ликовног живота. Како је Поповићев долазак извршио утицај на средину, тако је и средина узвратила уметнику, надахнувши га да ослика све лепоте, како природе тако и духовно историјске, којима обилује ово поднебље. Куле града Звечана, воденице на Ибру, језеро Газиводе, планине Мокре Горе и Рогозне са импресивним врховима Берима и Бупским шиљком, многобројни пропланци, удолине, потоци, непрегледне шуме и ливаде, древна архитектура оријенталног типа, куће, ханови и конаци, манастири Црна Ријека, Дубоки Поток и Бањска, чине неисцрпну Поповићеву ликовну тематику.

Бдио је над језером Газиводе

Веза између Старог Колашина, Колашинаца и Младена Поповића датира још од давнина. Наиме, како су акварелисти као и сви ловци у високом сагласју са природом, повезани међусобно тајним везама, толико тајним да уместо речи користе покрете четком. Тако ловећи, мотив је Поповића повео уз Ибар, мамио га као сатир нимфе и довео га до језера Газиводе. Ту у „прашуми“ Газиводског језера налази жељену слободу и мир који је тако неопходан сваком уметнику. Тада је донео судбоносну одлуку: да на овом месту свије гнездо, да бараку, која је усађена на месту где је откинут камен од стене, а у којој су обитавали неимари, који за тренутак зауставише Ибар, адаптира и претвори у своју радионицу. Створивши такву базу креће у освајање, већ поменитих врхова Мокре и Рогозне, кроти дивљи Ибар, пркоси стенама које се обрушавају и прете да га униште, ливадама усађује цвеће и лековите траве, набујале потоке спроводи у Ибар, брани посрнуле воденице од хука реке и зуба времена, обилази колашинске засеоке враћајући дечији жагор у дворишта и куће из којих се више не вије дим, бдио је над језером не дозволивши да неко или нешто наруши потребан му мир. Чинио је то до краја живота помоћу свог најмоћнијег оруђа: воде, боје, четке и папира, пленивши природу и људе.
Његова радионица доживела је метаморфозу преобративши се од сиве бараке у дворац обојен магичном светлошћу, оличен у акварелу. Тако су слике Младена Поповића преплавиле земље и народе, освојивши скоро све континенте, и остаће да живе вечно, подсећајући имаоце на незаборавне тренутке сусрета са сликаром и магичном природом која га је окруживала. И као што проф. др Драгиша Бојовић рече:
“Остао је осећај да је ту. Младен Поповић, сликар, човек, пријатељ. У оном дому – где је био Младен. Ту још увек застану пријатељи. Очекују да се појави он, бард акварела! Он, који је натерао и велике песнике и велике сликаре да прозборе о њему. Застани и ти ту, ту, на том месту. Можда се сетиш човека, сликара. Поклони му се. Узрастамо само онолико колико смо спремни да се поклонимо онима који су то делом заслужили”. С.Ђукић