Најновије вести

Изнова проживљавају дан кад су протерани

Срби су из Братотина протерани 12. маја 1998. године, на празник Светог Василија Острошког, под пушчаном паљбом непријатељски настројених друговерих комшија

 

 

Јесте ли чули за село Братотин? Да Брато тин! Важно за нас Ср бе јер у основи има ону важну, лепу, срп ску реч БРАТ. Можда посто ји место са оваквим називом још негде, али ја ћу вам ис причати причу о селу Брато тин у Метохији, селу у којем, сем на старом сеоском гро бљу сахрањених, нема више Срба, селу у којем времену пркосе само остаци поруше них српских кућа, искасапље ни воћњаци, закоровљени бу нари, усамљен на гробљу не колико векова стар заветни храст… Село којег се сећа мо са тугом сваког 12. маја, на празник Светог Василија Острошког, јер су на тај дан 1998. године под пушчаном паљбом, непријатељски на стројених друговерих ком шија, Срби из Братотина про терани… И ево већ се навршавају 24 године. А колико ће се нас се тити тога дана? Сигурна сам, мало…. Али знам људе који се то га дана сећају. И не само то, већ у сећању стално са болом, опет и опет, проживљавају тај дан, када су се, желећи да спасу голе животе, окренули последњи пут ка своме селу родној кући, плодној њиви, штали пуној стоке… У пратњи полиције која их је после целодневне бор бе извукла из обруча, Брато тинци, њих педесетак нашло је уточиште у Великој Хочи, а после неколико година, не видећи шансу да се врате у своје село, наставили своје прогнаничко путовање, не ки до других делова Србије, а неки и до Италије…

МАТИЋИ И ДАЉЕ БЕЗ КУЋЕ

У Великој Хочи је остао само Јован Матић са супру гом Слободанком и сином Дарком. У кући коју им је уступила за становање, сада покојна Славица Витошевић, живели су све до 2019. годи не, када се Јован разболео и неостваривши своју жељу да му у Великој Хочи саграде кућу, отишао на онај свет. Са да у Великој Хочи живе само његова супруга Слободанка и син Дарко. Дарко је добио по сао чувара у сеоској основној школи па може после очеве смрти да брине о себи и мај ци. Али куће у Великој Хочи за коју више од две децени је моле да им изграде, још увек нема. А могли су попут осталих да оду и они, до сада би се снашли негде, али нису хте ли. – Волим да удишем овај мирис села, пролећа, воћака – говорио је до смрти Јован Матић. То ме подсећа на мој Братотин. И у свој овој муци ме испуњава срећом. Овде су ме људи лепо примили, са свима у Великој Хочи се до бро слажем и делимо добро и зло. Био сам на кратко код ћерки које живе у централној Србији, али нисам могао да дишем. Као да сам био у не кој комори, осећао сам се као у туђини… Моћна је ова наша метохијска земља… Јован и Слободанка су се често у причи присећали села и четрдесетогодишњег живо та у њему. Имали су две куће од сто и двеста квадрата, хек тар и по винограда крај куће, воћњаке, њиве, ливаде, хек тар шуме. Десет хектара зе мље… Огромну шталу у којој су држали 60 оваца, 6 крава, два коња, свиње… Сада очеву и мајчину причу прича Дарко који је са оцем док је био жив ишао у Братотин неколико пута. Сећам се и ја села какво је било раније. Али ове нове слике су сасвим другачије: од кућа су остали само сту бови, цигле и све остало од нето. Од редова воћака само пањеви, све посечено. Само једна воћка исцветала. Бунар затрпан вуном од оваца. Једи но је гробље исто и стари дуб (запис) преко пута. Тај дуб је по причи мога деде Раке, који се у својој 91. години упоко јио као прогнаник у Великој Хочи, једном у турско време, неки Арнаутин посекао. Исте ноћи вук му је заклао четр десет оваца и две заклане до вукао поред посеченог дуба. То су сви схватили као опо мену и од тада дуб нико ни је секао. Сада је његово ста бло толико дебело да га једва могу рукама обавити три чо века. Дуб нам је био заветни, као црква, јер је црква у селу срушена раније. На Светог Василија Остро шког Дарко са мајком обаве зно иде у цркву у Великој Хо чи на литургију, да захвали Богу што их је тога дана спа сио. А тог 12. маја је устао као и свако јутро и пошао у школу која се налазила у селу Зрзе. Тај одлазак у школу је био и одлазак из села, заувек.

ДАН КАД СУ ПРОГНАНИ

– Сећам се, устао сам ују тру, и кренуо у школу. У на шем дворишту су били трак тори, на њима је отац нато варио неке основне ствари из покућства, џакови брашна и гардероба. Причало се тих дана да ће да нападну терори сти ,,ал‘ нас неће да дирају!” бар су такве вести долазиле до нас. Виђали смо терористе како шетају и иду горе у село Дреновац. Кад сам полазио од куће са братом од стрица тата нас је посаветовао да не излазимо из аутобуса у Зрзе, како смо обично чинили кад би ишли у школу, већ да на ставимо истим аутобусом до Ораховца, а потом да се пре бацимо за Велику Хочу. Слу тио је тата да ће се нешто де сити. Ушли смо у аутобус, у којем сем мене и мог брата никог није било. Кад се ауто бус зауставио у Зрзу, а кон дуктер видео да не излазимо питао је на албанском „Зар ви децо нећете у школу?” Ми смо на албанском (пошто смо у селу сви знали и албански) одговорили да идемо неким послом за Ораховац. Сишли смо на аутобуској станици у Ораховцу, и кренули пе шице ка Великој Хочи. На излазу из Ораховца смо зау ставили неког човека који је возио трактор и он мислећи да смо албанска деца, пове зо нас до пута изнад Велике Хоче. Сишли смо у село пе шице. На улазу су нас срела нека деца, наши вршњаци, са којим се и дан данас дружим – сећа се Дарко Матић. До 1998. године у селу Братотин је, по Дарковој при чи, живело пет српских породица и сви са истим презиме ном Матић.

– У нашој породици је би ло десеторо деце и петоро старијих. У кући нашег ро ђака Живка живели су он и још петоро укућана, код ро ђака Коље их је било шесто ро, код Боже исто шесторо, а код Томе троје. Тог дана после напада терориста на полицијску патролу која је ишла у Ратковац и целоднев не пуцњаве, сви су побегли у Велику Хочу и сместили се код неких рођака. После не ког времена неки су прешли у Ораховац, а после дешава ња 1999. године, сви су осим нас, отишли. Неки у централ ну Србију, а неки у Италију – прича Дарко.

– А у селу нам је остало све што смо имали. И све је уни штено. Али Бог нека им су ди. Он који је спасио све нас. Да, Бог нас је спасио, и Свети Василије Острошки Чудотво рац, слава му и милост, јер тога дана нико из села није погинуо. Нажалост, погинуо је полицајац Александар Ми цић из Велике Хоче, који је ишао да помогне колегама у блокади, а полицајци Мили воје Закић, Саша Ђуричић, Радош Шошкић и Синиша Грковић су рањени. После не колико месеци, по одласку из села киднапован је један наш рођак Бобан Матић – сведо чи Дарко.

– Куд толиких кућа у мом селу, ја и мајка смо и даље бескућници, куд толи ког имања у свом Братотину, обрађујемо туђе њиве у Вели кој Хочи. Још увек смо у ку ћи сада покојне Славице Ви тошевић. А докле, не знамо. Много би нам било лакше и лепше да имамо своју кућу, али сами да је саградимо не можемо… Обраћали смо се до сада и држави Србији и разним организацијама, али нико није био заинтересован да нам помогне – истиче Дар ко Матић.

СЕЛО БРАТСКЕ ЉУБАВИ

И док чекају неко боље време, изградњу куће у Ве ликој Хочи или повратак у Братотин, Дарко будућност не види нигде даље од Вели ке Хоче: – Живот, тренутно, видим као и један део Хочанаца ко ји намерава да остане до зад њег у Хочи. Тако видимо и ја и моја мајка… јер ако напу стимо Хочу, напустили смо и заветни Храст у Братотину и Светог Николу у Хочи. А Све ти Никола је наша крсна сла ва. Тако се осећам од првог дана и то ме држи, држе ме ове светиње које нас окружу ју. У Хочи живимо, ал у Бра тотину нам је душа. Надамо се да ће опет Бог помоћи, да све буде како треба, као и то га дана када нас је спасио – завршава своју причу Дарко Матић, Братотинац из Вели ке Хоче. А по предању које је Дар ко слушао од свога деда Ра ке село Братотин, како се и даље зове то село, добило је назив по два брата које је ве зивала велика братска љубав. Када су се породице толико увећале, а браћа морала да се одвоје, један је живео код Јо вине чесме у селу, а други на брду. Међутим, браћа су се сваког јутра и вечери дозива ла да је цела околина одјеки вала од њихових повика „О, братеее, брато мој!” и тако је село постало Братотин. Се ло Братотин се као Братоти но помиње у Душановој по вељи 1331. године, затим и у турским пописима 1485. го дине, а у Девичком катасти ху 1766. и 1768. године по мињу се Срби дародавци из ораховачког села Братоти на. На брду Главица у селу је била стара српска црква, а на брежуљку северно од се ла налазило се старо српско гробље, на којем су се Срби сахрањивали до 1998. годи не. Има неколико старих над гробних споменика са уреза ним крстом. Село Братотин је смеште но у побрђима средишњег де ла горњег Подримља. Од Ора ховца је удаљено неких 12 до 15 км.  До 12. маја 1998. годи не у Братотину је живело пет српских породица са педесе так чланова.  Село Братотин је данас обесрбљено. Од Срба је оста ло само име…Оно је данас ис писано на табли у селу, лати ницом, ал‘ и тако траје. Упам тимо га… Упамтимо његову причу, причу Јована, Слобо данке и Дарка и свих оних ко ји су отишли у непознато ћу тећи од бола… Памћењем са чувајмо наду у повратак неке нове браће која ће волети ово село и један другог. O.Радић

Подели на: