Једино знањем и културом се можемо бранити

Са Мајом Тодић, сликарком из Грачанице о њеном раду, талентима, светињама КиМ

 

 

– Сведоци смо једне опасне метадологије а то су покушаји промене идентитетске карактеристике нашег културног наслеђа. Потребно је константно деловање и институција и појединаца у области заштите културног наслеђа, каже млада сликарка Маја Тодић

Дом културе „Грачаница“, Фондација „Симонида“ и Косовскометохијски одбор Матице српске организовали су новембра прошле године изложбу младих вајара Косова и Метохије, у Галерији Дома културе „Грачаница“. Изложба под називом „Безимени“ је прво представљена у Малом ликовном салону у организацији са Културним центром Новог Сада, а потом је и публика у Грачаници имала прилику да види радове младих вајара који живе и стварају на Косову и Метохији.
„Дом културе „Грачаница“ је у дужем периоду, на различите начине пратио рад младих вајара, идентификовао их и имао увид у њихово стварање. – Ова изложба, први пут идентификује, представља и оквирно вреднује једну нову и непознату генерацију у оквиру савремене ликовне сцене Косова и Метохије. Овај скулпторски опус до сада није описиван, периодизован и евентуално вреднован и критички обрађиван, пишу у предговору каталога Маја Тодић и Небојша Јевтић, селектори изложбе. Ови догађајису били разлог да разговарамо са сликарком Мајом Тодић о њеном раду и условима живота и рада младих стваралаца у централном делу Косова и Метохије.
Бави се калиграфијом и светлописом
Утисак је да се Маја Тодић у потпуности и на време пронашла у сликарству, а ево шта она о тоем каже: -У времену где се све брани под слоганом правог тренутка, кратког времена настајања и трајања, сликањем пружам отпор свакодневном програмерском начину живљења. Сликарство је за мене екстернализован сан и основни смисао је у одржавању флексибилности духа, односно – слободе личности. Покушавам да један засебан и невидљив свет, личним размишљањима, идејама и емоцијама, преведем на платно. За разговор са Мајом Тодић мотивисала нас је једна њена слика која изгледа као волшебан спој иконописа односно фрескописа и калиграфије… Маја Тодић је заволела и калиграфију: -Већ неко време се бавим калиграфијом. Моје интересовање је везано само за ћирилично писмо и начин како је писано у књигама у средњем веку. Калиграфија је вежба стрпљења. Доживљавам је као молитву. Лепота се налази у несавршености слова која пишете слободном руком, а инспирацију сам нашла у средњевековним српским књигама и повељама.Уметничку слободу у калиграфским радовима остварујем израдом минијатура. У свету се за минијатуру користи израз „илуминација“ али у српском језику постоји много лепши заборављени израз – светлописи. Светлописи се украшавају златом и обилују јако ситним детаљима а „калиграфски вез“ је мени лично најлепши део ове приче, каже Тодићева. Уметност побуђује обожавање а црквена уметност посвећеност и поштовање. Иконописом и фреско-сликарством (ал секо) бави се последњих неколико година. За њу је икона надасве духовна присутност.
Маја Тодић ради и као дечји илустратор и уредник часописа „Наше поље“ што је за њу било дивно искуство и прво запослење. Ту је настао њен први стрип, приче о Немањићима са текстом из „Књиге за Марка“ Светлане В. Марковић. -Почетак је био као нека врста упознавања јер је заправо, мени као сликару већих димензија било тешко прилагодити се дечијој илустрацији мањих димензија. Потом су уследили и плакати за дечије представе Аматерског позоришта „Јанићије Поповић“. Рад са децом свакако оплемењује човека, а у процесу стварања уметник је дете које се игра, каже наша саговорница.
Слободу тражи у свом унутрашњем свету
Мултиталентована уметница Маја Тодић даровита је и за ликовну критику о чему нам је рекла:
-Можда је то скривени таленат са којим се и ја упознајем. Извући из себе, из света унутрашњих збивања нешто што смо драгоцено уловили у магновењу, приближити се другом човеку и његовој ликовној поетици не познајући поуздано његов унутрашњи свет и претпостављајући га- није нимало једноставан задатак.
Сликарство које почиње празним платном а које може одвести било куда, што подразумева спонтану, недисциплиновану уметност. Тип сликарства које не тежи приказати материјално већ духовно. На тешко питање како је радити и стварати у једном готово изолованом простору као што је централно Косово наша саговорница нам је рекла:
-Када човек не налази слободу око себе, тражи је у себи. Сматрам да се човеково битно обележје налази у неодређеном граничном простору живота у њему, који му пружа неограничену подлогу за његове снове и дела. У том царству слободе он спознаје и остварује своје божанско достојанство, своју узвишену људску истину. Човека који наставља да ствара да би себе утврдио у савршенству. Зато уметник вечито савлађује отуђеност кроз уметност, ослобађа се притиска друштвених, идејних, психолошких и надокнађује ограниченост свог кретања и своје мисли, каже Маја Тодић.
Маја Тодић је уметник са ставом. На бескрајне покушаје Приштине да отме српске православне светиње, манастире и цркве и да у потпуности уништи српска сакрална обележја она каже:
-Сведоци смо једне опасне метадологије а то су покушаји промене идентитетске карактеристике нашег културног наслеђа. Потребно је константно деловање и институција и појединаца у области заштите културног наслеђа, који се на прави начин баве тиме да би се српска културна баштина сачувала од даљег пропадања, уништавања и отимања. Једино знањем и културом се можемо бранити а историјске чињенице су на нашој страни.

Биографија Маје Тодић
Мултиталентована сликарка Маја Тодић рођена у Приштини, дипломирала је 2012. године на Факултету уметности Приштина-Звечан, у класи професора Зорана Фуруновића. Мастер студије завршила је 2015. године. Добитница је награде „Димитрије Поповић“ за најуспешнијег младог ствараоца 2014. године. Излагала је шест пута самостално и у Дому културе Грачаница“ и учествовала на више од двадесет колективних изложби. Уредник је и илустратор листа „Наше поље“, јединог дечијег листа на Косову и Метохији. Живи и ствара у Грачаници. Запослена је као стручни сарадник у Дому културе у Грачаници.
Славица Ђукић