субота, 23. октобра 2021. | 22:39

Клетва је архаично средство правде

Са Маријаном Стојковић, асистентом на Филозофском факултету у Косовској Митроици – о келтви

 

 

Само постојање клетве и могућност њеног коришћења изазива страх од проклетства али има и превентивну функцију од нарушавања међуљудских односа и постојећих закона каже мр Маријана Стојковић, асистент на Катедри за српску књижевност и језик на Филозофском факултету у Косовској Митровици      

О клетви као народној говорној творевини разговарали смо са  Маријаном Стојковић, амбициозном и ученом асистенткињом на Катедри за српску књижевност и језик на Филозофском факултету Универзитета у Косовској Митровици која се налази на   докторским студијама језика и књижевности.

Маријана Стојковић се бави проучавањем историје српске књижевности као и теренским истраживањем традиционалне културе Срба, посебно на просторима Косова и Метохије. Учествовање и ангажовање у очувању усменог наслеђа Срба на овим просторима у њеном је фокусу. Активни је члан „Друштва за српски језик и књижевност „Старо Косово””.  Живи у Штрпцу.

Веровање у магијску моћ речи

Од Маријане Стојковић смо најпре затражили одговор на питање када је и како настала клетва и шта она значи у животу Срба

‒Човек се од давнина, још од периода паганства, у оквиру фолклорне ритуалне праксе, користио магијом као примарном стратегијом у односу према другим људима и према свету. Из тога су као исконска потреба испуштања негативне енергије, као израз емотивног пражњења и веровања у магијску моћ речи настале клетве. Сматрајући да изговорено може бити остварено и имати одређени учинак, човек је изговарао клетве које су заправо представљале жељу да се изговорено и оствари. Веровање у магијску моћ речи допринело је осамостаљењу клетве као магијске формуле и једне од најстаријих врста говорних народних творевина. Верујући у њену моћ, Срби су развили клетву у разноврсне и садржајне облике који живе у усменом говору.

У традицији српског народа спектар клетви је изузетно широк. На њихову древност указује управо њихов садржај. Као што знамо, простор Косова и Метохије богат је још увек живим и сачуваним усменим наслеђем односно народним стваралаштвом у које управо спадају и клетве као архаичне говорне народне творевине. Питали смо нашу саговорницу имају ли неких посебних особености клетве које су настале на простору Косова и Метохије?

-Чувајући своју свежину клетве су обично заступљене у руралним срединама на овим просторима и управо због тих околности вредност њихових особености је непроценљива. Маркиране дијалектом средине из које потичу, клетве бивају живописније и одишу специфичношћу и богатством говорног израза. Поред тога, оне носе одлике свести човека који у тим крајевима живи и оно у шта је он од свог постојања веровао и за шта је од вајкада сазнавао. Навешћемо само неке од њих: Да Бог да се повампирио! Ђаво те однео! Чума те однела! Руке ти се осушиле! Стрела те ушикала! Онемео ишала! Чума те изела! Удавија се! Господ ти судија! Огањ да те запали и многе друге.

Колико год да није у духу  хришћанства клетва је и данас присутна и утисак је да клетва има снажнији ефекат од упозорења, претње или псовке. Ево шта Маријана Стојковић о томе каже:

-Иако супротни хришћанској етици, у нашем народу није мало обичаја и ритуала који су се задржали до данашњег дана. Управо је то случај и са праксом проклињања. Призивајући паганске богове у помоћ, клетвама се у прошлости тежило да се онај, који се проклиње, казни. Када је политеистичко веровање замењено вером у једног бога, он је у клетвама добио доминантно место.  Од самих почетака па све до данас клетве су формиране као изрази вербалне агресивности, што значи да се оне увек изговарају повишеним тоном, са јаким емотивним набојем као својеврсно згуснуто осећање мржње и врста претње. Само постојање клетве и могућност њеног коришћења изазива страх од проклетства али има и превентивну функцију од нарушавања међуљудских односа и постојећих закона, напомиње Стојковићева.

Ризница и богатство српског  језика огледа се управо у народном стваралаштву, у народним умотворинама. Клетва је према подели у научној литератури смештена у говорне народне творевине, односно ону област народног стваралаштва која се не пева, као што је то случај са лирским и епским народним песмама, већ се казује. Иако кратка, клетва је ефектна, језгровита уметничка форма, магијска формула. Клетва је део фолклорне ритуалне праксе.

Кнежева клетва је заветна и универзална

Утисак је да је клетва последње средство одбране вербалним путем што нам потврђује и наша саговорница:

‒ Сложићемо се да јесте. Изрицање клетве предстваља вапај повређеног да се казни онај који му је неку неправду нанео. Због тога се она изговара са страшћу и увек је мотивисана осветничким гневом представљајући архаично средство правде.

У српском народу је добро позната једна велика клетва, Кнежеве клетва која је уграђена и на споменику Косовским јунацима на Газиместану,  коју сваки Србина зна напамет и која је и данас, после толико векова, уткана у биће српског народа.

-Важно је поменути да постоји индивидуална клетва ‒ најчешће се односи на људе (најближе сроднике, свекрву, снаху, јетрву, момка, девојку, кума), мада некада може бити намењена биљкама, животињама и стварима. Постоји међутим и такозвана колективна клетва (анатема) која се пак односи на читаву заједницу, у циљу санкционисања друштвено неприхватљивог понашања. С тога је значајно поменути  и истаћи Кнежеву клетву јер је управо она једна од најстаријих српских клетви коју је цар Лазар изрекао уочи Косовског боја: Ко не дође на бој на Косово, Од руке му ништа не родило, Ни у пољу белица пшеница… Истргнута из народне епске песме (негде је можемо наћи у целости негде у фрагметима, мада са истом суштином и увек истим, симболичним значењем), Кнежева клетва је у народу заживела као самостална, трајна, заветна и универзална.

Постоји веровање да мајчина клетва не може да стигне дете.

‒ Наш народ сматра да су најтеже клетве оне које родитељ упути деци, кумова клетва и клетве напуштених љубавника. Међутим, значајно је и веровање да када мајке проклињу своју децу у налету беса, љутње или гнева, оне заправо не износе искрену жељу да се детету изречено деси, већ управо због тога, у садржину клетве, као додатак, уносе негацију.

Бавећи се теренским истраживањем народног стваралаштва Шар-планинског краја, односно краја Сиринићке жупе, између осталог и ове врсте кратких говорних облика, Стојковићева је запазила  управо случајеве клетви са негацијом, које у себи носе потврду да се детету неће десити ништа лоше. Поменућу само неколико специфичних примера забележених на дијалекту: Не пук’о мајци дабогда! Гром те не убија! Главу не скршија! Враг да те не изеде!

Клетве су део нашег традицијског наслеђа, изложене зубу времена, примећује се да су неке клетве лагано изумирале, док су се друге мењале, прилагођавале тренутку и друштвеним околностима, али је значајно да никада нису у потпуности нестале. На косовскометохијском поднебљу, у разговору са казивачима,  још увек се могу наћи преживели облици клетви, пуни свежине и животне снаге. Српски народ путем клетви у правом светлу показује непроценљиво богатство језичког израза и сваки нерв узаврелог балканског менталитета.

С.Ђукић

 

Подели на: