Колеге неће одустати од тражења истине и правде

Облежена 24.годишњица од отмице новинара радио Приштине Ђуре Славуја и Ранка Перенића

 

 

Новинари из више редакција са Косова и Метохије и Централне Србије, а у организацији Удружења новинара Србије (УНС) и Друштва новинара Косова и Метохије ((ДНКиМ) окупили су се у недељу 21. августа у близини Ораховца на путу Велика Хоча –Зочиште, на месту где су последњи пут виђени пре 24 године, новинари радио Приштине, Ђуро Славуј и Ранко Перенић. Њихове колеге су крај спомен плоче која је у претходним годинама више пута демолирана и овог пута нагласили “ Тражимо их“ уз поновни апел да се одговорни за отмицу морају пронаћи и казнити.

Снежана Перенић, супруга Ранка Перенића је обележавању годишњице отмице свог супруга присутвовала са унуком Матејом

-Речи су овде сувишне.Не знам како да вам опишем своју бол и тугу.Нема ништа ново, не знам шта бих рекла и коме бих рекла. Бојим се да је истина јако страшна пошто не можемо да дођемо до ње-казала је Сенажана.

Најважније истраживање до сада у оквиру УНС-а о отмицама и убиствима новинара урадила је новинар Јелена Петковић, која је такође присуствовла облежавању годишњице отмице Ђуре Славуја и Ранка Перенића.

-Прошло је скоро четврт века од када су нестале наше колеге, од када не знамо шта се њима догодило.За то време сменило се 11 шефова УНМИК-а, 7 шефова ЕУЛЕКСа и ми немамо ефикасне истраге које би нама показале шта се догодилио ко су људи који су одговорни за то што се догодило? Данас новинари страдају у ратним зонама , страдају као жртве криминалаца, а сви ти злочини и почињу овде , зато што овде станује некажњивост, зато што су овде људкса права релативизована до те мере да су развејана, јер ми не знамо шта се десило са нашим колегама. Некажњивост злочина над новинарима је суштински важна за нашу професију.Важно је да знамо шта се нашим колегама дешава кад оду на терен да раде. Уколико им се нешто догодило, ко је за то одговора?Ако тога нема, нема правде , нема сигурности, нема безбедноси и то је опасно за свакога ко оде на терен јер се тиме даје једна платформа да је новинарски живот нешто што може лако да се изгуби и за шта неће нико одговарати. То пише између осталог и у Резолуцији коју је усвојила еврпска федерација новинара у Загребу прошле године и то је нешто око чега би требало да будемо сви солидарни, УНС, све регионалне организације, европска федерација новинара , међународна федерација новинара . Сви ми би требало да се залажемо да се истраже сви злочини над новинарима, да се формира међународна комисија за истрагу злочина над нивнарима на Косову и Меохији који су се догодили у периоду 1998.године до 2005.године Ми смо данас овде због породица Перенић и Славуј.Они 24 године пате. Њима се десила страшна трагедија и морамо бити солидарни са њима и са свим осталим нашим колегама и морамо се трудити и апеловати да се сазна истина –рекла је Петковић.

У име ДМКиМ говорила је Зорица Воргучић. Она се најпре захвалила се ОЕБС-у који је подржао организацију обележавања 24.годошњице отмице новинара радио Приштине.

-Болно је што пре свега што породице Перенић и Славуј немају праву информацију шта се десило са њиховим члановима породица. Болно је и што Матија који је овде и данас, није упознао свог деду, а поржавајуће је што институције како домаће тако и међународне не чине ништа да се овај и други случајеви отмице и убиства новинара разреше. ЕУЛЕКС је да подсетим обуставио истрагу, а премијер Косова Аљбин Курти, који је више пута истаицао да је у процесу дијалога између Београда и Приштине, питање несталих приоритетно, он је заправо више пута себе демантовао и показало се да после тих изјава њему заправи није ни превише стало до расветљавања ових случајева и да су неке друге теме битније од ових. Оно што нама остаје да на оваквим скуповима и сваком приликом подсећамо на овај нерасветљени случај и да тражимо од надлежних да се позабаве овим питањем и овом приликом апелујем и на албанске колеге и удружења да нам се придруже у овој борби, јер поред Ранка Перинића и Ђуре Славуја има и Срба и Албанаца и странаца који су нестали или су убијени. И они заслужују да се о њима говори и да се зазна цела истина.

Генерални секретар УНС-а Нино Брајовић подсетио је да је 21.август 1998.године почетак навјећег страдања новинара до сада не европском простору.

-Ми смо истажујући отмицу Ренка Перенеића и Ђуре Славуја дошли до поражавајућег податка да је на Косову и Метохији од 1998. до 2005.године убијено и отито 17 новинара. За породице седам нивинара српских редакција и исто толико новинра редакција на албанском језику и за екипу недељника Штерн и за њихове колеге прошле многе године без резултата без икаквих сазанања шта је са њиховим најмиљима.Они траже казне, они траже правду и казну за налогодавце злочина.Зашто узалуд чекају толико дуго, зато што ни ЕУЛЕКС ни УНМИК полиција која је имала први пут у историји УН и извршна овлашћења ни иститнције Косова и Метохије нису професионално радиле свој посао.Зато је неоходно да се спроведу две резолуције које је на предлог УНС-а усвојила европска федерација новинара, а то је да се формира међународна комисија за истраге убистава нивинара на Косову и Метохији. Такође је врло важно да се специјализована већа за ратне злочине на Косову и Метохији са седиштем у Хагу баве убиствима свих новинара на КиМ.То је оно што очекујемо с правом и тражимо. Наше колеге су дале свој живот за слободу новинарске професију и зато данас морамо да кажемо њима у част, живела слобода новинарства и слава колегама који су дали свој живот за новинарску професију.

Председник УНС-а Живојин Ракочевић подсетио је да је спомен плоча Ђури Славују и Ранку Перенићу рушена осам пута и девет пута обанављана.

-Тражимо наше колеге зато што нема слободе, зато што нема правде и зато што докле год не будемо знали шта се десило с њима нико од нас неће имати истинску слободу. Тражимо их јер породице чекају правду, јер професија чека правду. Сви ми знамо да је систем који је успостављен одговоран за ћутање. Систем у коме ми живимо је одговоран за тишину над 17 убијених, отетих и несталих колега. Ми нећемо ћутати и то је истина коју шаљемо давде испред ове спомен плоче, која има јасну пороку. Тражимо их и тражићемо их док нас буде-истакао је Ракочевић.

Шеф мисије ОЕБС-а на Косову и Метохији, Мајкл Девенпорт се поводом овележавања годишњице отмице двојице новинара Радио Приштине, видео поруком обратио медијима у којима је истакао значај тога да се све отмице и убиства новинара и медијских радника расветле.

Подсетимо на то да су Ђуро Славуј и Ранко Перенић 21.августа 1998.године кренули у манастир Зочиште ( Св.Врачи , Дамјан и Козма) с циљем да ураде прилог о повратку отетих монаха. Према подацима породице послењи пут су виђени у рејону Велике Хоче у преподневним сатима одакле су грешком кренули пут Ораховца, који је тада био под котролон тзв. Ослободилачке војске Косова. Њихов аутомобил марке „Застава 128“ плаве боје никада није пронађен.

На Косову и Метохији нису расветљене ни одтмице и убиства других новинара укључујући и оне из редакција на албанском језику. Наиме, новинар „Јединства“ и дописник „Политике“ Љубомир Кнежевић отет је 6.маја 1999.године код Вучитрна у подножју планине Ђићевица. Александар Симовић, новинар и преводилац, нестао је 21.августа 1999.године у Приштини. Делови његових посмртних остатака пронађени су у селу Обриње код Глоговца. Момир Стокућа, фоторепортер, убијен је 21.септембра 1999.године у породичној кући у центру Приштине. Шабан Хоти, медијски радник и преводилац заробљен је , а потом убијен као део екипе Руске државне телевизије која је ула 1998.године покушала да направи интервју са припадницима ОВК у селу Лапуштник. Крист Гегај, уредник РТВ Приштине убијен је у Истоку , септембра 1999.гдоине, три месеца по доласку међународних снага. Марјан Меланоши, новинар српске редакције Радио Косова, нестао је 9.септембра 2000.године у Приштини. На Косову и Метохији су у периоду од 1999. до 2005.године убијени и новинари листова „Бујку“, Африм Малићи (1998), Информативног центра Косова „Информатор „, Енвер Маљоку (1999), Шефки Попова (2000) из листа „Риљиндија“, новинари листа „Бота сот“ Џамиљ Мустафа (2000), Беким Кастради (2001) и Бурдуљ Ајети (2005).

С.И.