понедељак, 26. октобра 2020. | 11:05

Колико нападају наше цркве, толико морамо јаче да се боримо

Одласком из Приштине изгубила сам тло под ногама, као да су ме ишчупали из корена. То може да осети само човек који је доживео исту судбину – каже Зорица Фуруновић

 

Професор мр Зорица Фуруновић рођена је 1959. године у Приштини где је завршила основну школу и Гимназију „Иво Лола Рибар“. Дипломирала је на Факултету ликовних уметности у Београду 1984. године у класи професора Зорана Петровића. Постдипломске студије је завршила 1989. год. код истог професора. Добитник је стипендије из
Фонда Моша Пијаде 1985. године што јој је омогућило студијски боравак у Француској и Белгији. Током 1986. године добија стипендију француске владе за специјализацију из области сликарства. Усавршава се на Академији лепих уметности у Паризу у класи професора Алберта Завара. Ради као редовни професор на предмету цртање на Факултету уметности Приштина – Звечан, Косовска Митровица. Сликар и професор мр Зорица Фуруновић је члан УЛУК-а од 1984. године и УЛУС-а од 1992. године, имала је 20 самосталних изложби и учествовала на бројним колективним изложбама у земљи и иностранству, као и на већем броју ликовних колонија. Добитница је бројних награда, као и признања и захвалница.

  • Како оцењујте своје досадашње резулатате и да ли сте задовољни постигнутим?

– Задовољна сам својим досадашњим резултатима, мада мислим да сам могла и више… али, то понекад не зависи од нас већ од животних околности. Знамо да нам се догодио рат, а и предратно стање је било јако тешко за све нас који смо тада живели у Приштини. Имам ту срећу да целог живота радим оно што највише волим, јер мислим да је то тешко постигнути. Рад са студентима чини да будем веома задовољна.

  • Како сте доживели прогон са вековног прага и неизвесност у повратак кући?

– Као и сви који су прогнани са вековних огњишта и мени је то представљало једну велику трагедију. У почетку, након прогона, осећала сам неверицу и наду у брзи повратак својој кући. Престала сам да мислим о повратку, јако је тешко свакога дана, сваке ноћи очекивати и надати се нечему што је у ствари неизвесност.

  • Специјализирали сте у Француској и то као стипендиста француске владе. Какво је то искуство?

– Боравак у Паризу, упознавање са чувеном париском Академијом, рад са професором Заваром, све је било дивно искуство, искуство за цео живот. Захваљујући таквим професорима, ту је и мој београдски професор Зоран Петровић, ја знам како треба радити са студентима. Никад не заборављам време кад сам и сама била студент, тако да преносим та добра искуства на своје студенте.

  • Да ли је нада у повратак на Косово инспирација или кочница?

– Кад сам пре пар година била у Грачаници на ликовној колонији, једног дана обишли смо Приштину. То је било први пут после 16 година да видим свој родни град. Кад смо стигли у центар града, изашли смо из аутомобила, кренула сам да корачам и тад сам осетила да ме ноге саме воде према мојој кући. Тада сам шватила да сам одласком из Приштине изгубила тло под ногама, као да су ме ишчупали из корена. То може да осети само човек који је доживео исту судбину.

  • Ваша изложба слика „Прозор“ циклус је који припада асоцијативно-апстрактном експресионизму. Као да сте предосетили надолазеће време, окретање себи и према свету кроз „властити прозор“?

– Своју изложбу слика кују сам назвала „прозор“ је управо то. Враћање себи, својој природи, кроз прозор није увек лепа слика, чак има и страшних, нељудских слика…

  • Како спасити манастире?

– О питању како спасити манастире на Косову и Метохији не могу ја да одлучујем, али мислим да Србија мора да се бори до краја. Такође, мислим да нико не може прекрајати историју, може неко време, али то је кратког даха. Колико нападају наше цркве, толико ми морамо јаче да се боримо, да покажемо целом свету ко смо и одакле смо, они очигледо не знају историју.

  • Како размишљате о медијски фаворизованој смрти од коронавируса и како се „чувате“ од ове заразе?

– Кад је вирус корона стигао и код нас, била сам јако уплашена, тако да се чувам. Шватила сам да се брзо шири и да је веома опасан. Мислим да се ово догодило свету због тога што је завладао јак неморал међу људима, страшне неправде, мржња, зло, лажи су замениле истину… Чак мислим да би се догодила нека друга катастрофа да нас није задесио коронавирус.

  • Како се сналазите са онлајн наставом и какве су реакције студената?

– Не бих желела да настава поново буде онлајн, из разлога што ја водим појединачну наставу, морам да будем у контакту са сваким студентом појединачно. Не може се цртање учити тако, путем компјутера. Да може, сви би знали да цртају.

  • Зашто вам је „Лонгин“ најдража награда?

– Волим Грачаницу. У овај манастир сам свакодневно одлазила пре рата, уживала и гледала фреске. Ову награду која ми је додељена у Грачаници доживела сам тако као да се враћам кући. С.Ђукић

Подели на: