КОМЕМОРАТИВНИ СКУП У МРКОЊИЋ ГРАДУ ПОВОДОМ СЕЋАЊА НА СТРАДАЛЕ У ОЛУЈИ

У Мркоњић Граду синоћ је завршен централни комеморативни скуп поводом Дана сећања на све страдале у хрватској војној акцији „Олуја“, а који су заједно обележили Србија и Република Српска.
Обележавање хрватско-муслиманског погрома над Србима Републике Српске Крајине и Републике Српске 1995. године одржан је на Тргу Краља Петра Првог Карађорђевића, на коме се окупио велики број грађана, а главна порука била је да се ниједна „Олуја“ против српског народа више никада нигде неће поновити.

Председник Србије Александар Вучић поручио је да Србија никада више и нигде неће дозволити да се понови „Олуја“ и да је земља довољно снажна да заштити свој народ.
Церемонија је почела парастосом који је служио патријарх српски Порфирије, а који је у беседи поручио да је обавеза свих да памте мученике и страдалнике из српског рода, као и да сећања на страдања Србе треба да упуте једне ка другима као браћи и сестрама, као јединственом народу.
На скупу су говорили и председник СНСД Милорад Додик, председник ДНП ЦГ Милан Кнежевић, Невенка Добрић, чији је син Синиша (12) убијен у избегличкој колони током агресије Хрватске на Републику Српску Крајину 1995. године.

– Вучић: Много тога измењено – од ћутања о страдању Срба до тога да се не замерамоПредседник Србије Александар Вучић изјавио је вечерас у Мркоњић Граду, на централној церемонији обележавање хрватско-муслиманског погрома над Србима Републике Српске Крајине и Републике Српске 1995. године, да је много тога измењено у последњих 12 година, од ћутања о страдању Срба до супротстављања наративу који је постојао – немојте да се замерате.
„Убијали су нам људе, не по први пут. И ма колико људи да нам убијају, ма колико жртава да имамо, увек смо ми криви. Протерају нам 250. 000 људи бруталном кампањом, куповином и агентурним деловањем, и у Србији и у српској Црној Гори, свуда, на сваки начин. Покушали су да нас убеде да смо ми за то криви. Ми Срби смо за то одговорни. Не они који су их побили, не они који су их протерали, већ баш ми“, рекао је Вучић и додао да су многи од нас то прихватали и учествовали у том погрому над истином.
У том контексту је поменуо, како је рекао, лажне приче како је све „договорено“ и разних теорија завере у којима увек морате да пронађете кривца у Београду, уместо да га тражите међу зликовцима који су намерно угасили очи дечака Синише који је страдао у избегличкој колони.
„И то је наша судбина била после Првог светског рата, 29 одсто од укупног становништва Србије је изгубила у Првом светском рату. Помогла да они који су били на страни окупатора пређу на победничку страну, и Хрватима и Словенцима. Никада ни хвала нису рекли, већ је то у ствари за њих била окупација“, рекао је Вучић.
Он је додао да су нас у Другом светском рату убијали немилице, нетремице, са невероватном бескрупулозношћу и бестијалношћу, онако како то ни немачки нацисти нису радили свим својим непријатељима.

„Некако се заборавило, и нигде ни у једном уджбенику нисмо могли да прочитамо да од свих великих градова и главних градова бивше Југославије ниједан други није био бомбардован и нападнут с почетка. Само један, наш Београд. У Загребу су нацистичке тенкове цвећем дочекивали. Све је заборављено, и нико о томе није смео да говори“, указао је Вучић.
Потом је истакао да су се родила нова покољења, и нова генерација Срба која их се више не плаши и која се не стиди да каже истину.
„Генерација људи који се не плаше да претрпе најтеже могуће ударце, најжешће могуће кампање лажи, неистина и свега другог, али које неће да забораве и жртвују очи Синише Добрића, оне анђеоске које сте могли да видите да би добили неки аплауз у Загребу, Сарајеву, Подгорици или било где друго“, рекао је Вучић.
Он је навео и да се вечерас обраћа последњи пут као председник Републике Србије.
„Да ли ћу икада више, не знам, али желим неколико важних ствари да изговорим, мени важних, можда ће и вама бити бар нека од тих ствари важна. Ми смо у претходних 12 година много тога изменили: од ћутања, о страдању Срба, о томе да нам је било најважније да се допаднемо некима тиме што бисмо говорили да кад устанемо у пола 11, прво слушамо Северину. За нас је било важније да слушамо и глуво Гламочко коло и крајишку песму, и да не заборавимо страдање нашег крајишког народа, и у Лици и у Банији и Кордуну, Далмацији, свуда и на свим местима. И тиме се и данас поносимо“, рекао је Вучић.
Додао је да смо за то време успели да се супротставимо наративу који је већ постојао: „Немојте да се замерате“.
„Као што су нам после Другог светског рата говорили: „Немојте да причате о Јасеновцу“. Мени су сада, пре неколико година, као председнику Србије, забранили да одем у Јасеновац. Знају да је моја породица жртва усташког терора. И баш их је било брига. И не бринем за то, знао сам ја да су они бескрупулозни, знао сам да њиховој бестијалности краја нема. Али нисам се надао да ће то у тишини да прође у Европи, у свету, и да ће сви да се праве блесави и да ћуте на то“, рекао је Вучић.
Како је рекао, и сви ћуте.
„Ја сам данас узео статистику: у последњих 40 дана, тачно имате 100 текстова у медијима у Загребу. 40 дана, 100 текстова. Има симболике о томе како је Јасеновац мит, како је то измишљотина, како су бројеви претерани, а како у ствари таквих злочина није ни било, јер је то био само радни логор. И није све почело олујом“, рекао је Вучић.
– Никада више нигде неће бити Олује, Србија довољна снажна да заштити свој народ
Вучић је поручио је да Србија никада више и нигде неће дозволити да се понови „Олуја“ и да је земља довољно снажна да заштити свој народ.
Вучић је указао да није све страдање на овим просторима почело „Олујом“ и подсетио да се Србија од стране Хрвата оптужује да је била агресор и да су Срби агресори.

„Па нису Срби растурали заједничку државу која се тада називала Југославија. То је била једина међународно призната творевина, Социјалистичка Федеративна Република Југославија. Ви сте кренули у рушење међународно правно признатог субјекта. Ви сте изазивали те сукобе, а не ми Срби. А Срби су само желели да сачувају ту и такву државу и да остану на својим огњиштима, и ништа више од тога“, рекао је Вучић.
Он је упитао окупљене да ли су икада видели некога из Загреба да је положио цвет на било који споменик српским жртвама.
„Они се нама ругају, носећи на Јасеновачки цвет венце са хрватском заставом. Ругају нам се. Нису тамо страдали Хрвати. Да, било је изузетака. Тамо су страдали Срби, пре свега, па Јевреји и Роми. Кад је почео сукоб у Хрватској, прво су нам очистили градове, урбане средине, побили људе од Загреба, Ријеке, Задра, Осијека, сви су имали своју ‘кристалну ноћ’. Почистили градове од стварне и праве српске елите. Држали нам придике како је Медаковић зликовац и злочинац. Усвојили своју квази елиту, баш као што су урадили и у Другом светском рату, када су имали Сава Бесаровића, генерала Узелца и многе друге на својој страни“, рекао је Вучић.
Додао је да су Хрвати напали РСК са свих страна, заједно са америчком и европском логистичком, политичком, економском и сваком другом подршком.
„И онда су нас још убеђивали како су наши људи, како је наш Синиша Добрић од 12 година кукавица, па је отишао на трактору, а они велики јунаци -цео свет против малог крајишког народа. А Србија? Србија слаба. И пошто говорим последњи пут као председник Републике, извините, Невенка (Добрић), у име свих грађана Србије, у име свих Срба из Србије, што је Србија била слаба, што је ћутала, што вас је крила, што је ћутала о злочинима, што вам није дала да дођете у Београд, што вас је склањала са аутопутева, опростите нам. А ми себи нећемо опростити ваше сузе и очи Синише Добрића“, рекао је Вучић.
Казао је окупљенима да немају никакву сумњу да је државно руководство Србије у протекло време економски, политички и војно снажила земљу, јер би нас, како каже, прегазили до сада – и Српску и Србију.
„Никада више и то вам понављам и вечерас, нећемо дозволити (Олују). А знам да то говорим у веома тешком, озбиљном тренутку. И говорим вам као не лак, већ одговоран и веома озбиљан човек, човек који је најдуже на власти у Србији. Ниједан председник, нико ко је изабран на демократски начин, није дуже био на власти. Гарантујем вам да више нигде, ни у Републици Српској, нити на било којем делу територије Србије, неће бити никакве Олује, погрома и страдања српског народа“, поручио је Вучић.
Додао је да је Србија довољно снажна и да ће сачувати и заштитити свој народ и да неће чекати да то уради, да се неће склањати, и тражити изговор да остави свој народ на цедилу.
„Није замерити народу у Србији у том тренутку (1995); Србија је била економски разбијена, политички слаба. И да вас подсетим, нисмо били ни довољно пристојни, ни довољно дисциплиновани да водимо рачуна о себи. Руководство Србије је уводило блокаде и санкције за руководство Републике Српске. Руководство Републике Српске је, нажалост, политички одговарало на то; кренуле су увреде с једне и с друге стране. И уместо као браћа и сестре, као исти род, да будемо на истој страни, неретко смо били супротстављенији једни другима, а наши непријатељи су само то чекали. И прву прилику коју су дочекали искористили су да нам нападну, да униште и српску Крајину и покушали да у потпуности униште Републику Српску“, рекао је Вучић.
– За нас најважније очување мира и стабилности, јер напредујемо брже од других
Председник Србије поручио је вечерас, да је за Србију и Србе, у овом тренутку, најважније очување мира и стабилности и дисциплиновано поштовање минималних националних циљева и интереса.
„Брже напредујемо од осталих, брже нам напредује економија, брже растемо индустријски, брже растемо у сваком смислу. Не заборавите, чак и у војном смислу, а надамо се да никада нећемо користити војску у одбрамбене сврхе, и у том смислу најбрже растемо“, рекао је Вучић.
Истакао је да време и мир раде за друге, али да је на неколико места чуо да чекају друго полувреме.
„Ми их молимо да не чекају друго полувреме. Ми их молимо да то не раде, јер ми са њима желимо мир, желимо добре односе. Али као што сам вам рекао, српски народ је најстрадалнији народ, убедљиво најстрадалнији народ у 20. веку. Ми више немамо право да трпимо ни погроме, ни геноцид, ни злочине, нити било шта друго. Не можемо, изгубићемо народ, а ваљда смо и из свих својих грешака понешто научили“, нагласио је Вучић.
Оно што је такође важно, истакао је, морамо да будемо дисциплиновани у поштовању минималних националних циљева и интереса.
„Демократија је важна, најбољи облик политичког режима, бољи још није измишљен. Али ми Срби морамо да знамо шта су нам елементарни циљеви и да се око тога држимо“, сматра Вучић.
Рекао је да је Милорад Додик био против њега у кампањи пре 14 година, али да му је после годину дана рекао да је задовољан њиме, јер, ако ништа друго, више води рачуна о српским интересима него они пре њега.
„Постали смо пријатељи, али нисмо се увек слагали у свему. Јесте ли приметили, људи, да у 14 година ниједном се није догодило да је било који представник државног органа Србије или Републике Српске било шта лоше изговорио о представнику или о држави Србији, или представнику државног органа Србије, и обрнуто? Никада се у 14 година то није догодило“, навео је Вучић.
Додао је да су умели да буду дисциплиновани, да буду озбиљни, да буду одговорни према свом народу, али да то не значи да се понекад нису споречкали.
„И то је најбољи могући однос који мора да постоји“, констатовао је Вучић.
Захвалио је Српској православној цркви што чува нашу цркву, јер је, како је рекао, није лако сачувати.
„Зато што и у цркви смо ми имали идеје које су опаке и опасне. Реч је о такозваним полицентричним идејама, о федерализовању и конфедерализовању наше цркве, а сада у последње време чујете, гле чуда, од истакнутих српских националиста идеје о полицентричном српству. То је смрт српског народа, то је смрт српске цркве“, оценио је Вучић.
– Додик: На Дан сећања говоримо истину и оживљавамо оно што је заборављено
Окупљање у Мркоњић Граду поводом Дана сећања на страдале у хрватској војној акцији „Олуја“ није обичан датум, већ место када говоримо истину и када захваљујући председнику Србије Александру Вучићу оживљавамо оно што је било у забораву, изјавио је данас председник Савеза независних социјалдемократа (СНСД) Републике Српске Милорад Додик.
Говорећи на манифестацији, поводом обележавања Дана сећања у Мркоњић Граду, Додик је оценио да су Срби поносан народ који оплакује своје жртве.

„Нема дана да не обележавамо неки парастос. Јесмо ли ми криви само зато што постојимо“, рекао је Додик.
Он је подсетио да је „очишћена Српска Крајина“ и да „није било дозвољено да се само врате Срби“ и рекао да му је „тешко“ кад чује податке о жртвама.
„Наш једини пут који је исправан јесте Србија и Република Српска. Немамо ми другог правца. Српска је опстала и остала. Српска живи од успеха Србије. Захвални смо за сву помоћ и подршку коју је Србија пружила. Нема начина да зауставе нашу интеграцију, ми живимо за дан приближавања Србији“, поручио је Додик.
Према његовим речима, због тога је важно да Вучић настави да развија Србију.
„И они који не верују морају да поштују Српску православну цркву. Србија се развија, Српска не стоји. Имамо довољно инструмената да вратимо своја права. Тражимо да се вратимо на изворни Дејтон и да се пониште све одлуке високих представника. Не смемо ослабити Србију ни Српску. Морамо подржати Александра Вучића“, рекао је Додик.
Оне позвао на окупљање око СПЦ, Републике Српске и Србије, јер је то „једино што вреди“.
– Кнежевић: Срби из ЦГ не могу да се помире са велеиздајама влада ЦГ у 21. веку
Председник Демократске народне партије Црне Горе Милан Кнежевић изјавио је вечерас да је званична и „однарођена“ Црна Гора одлучила да своју заставу и барјак стави поред хрватске шаховнице и још једном „забоде нож“ у братско срце и леђа српском народу, Србији и Републици Српској.
Кнежевић је, на централном комеморативном скупу у Мркоњић Граду поводом Дана сећања на страдале у хрватској војној акцији „Олуја“, навео да Срби из Црне Горе, не могу да се помире са, како је рекао, „велеиздајама које су починиле разне владе Црне Горе у 21. веку“.
„Толико су издали нашу заједничку историју, заједничко памћење и заједничку духовност, да је доста за све наше мртве, за све живе и за све оне Србе који ће се родити у Црној Гори. Признали су 2008. године срце Србије, нашу свету земљу Косово и Метохију. Четири пута су нас прогласили за геноцидни народ. Сваки пут су у међународним институцијама гласали да нам се отму и Високи Дечани, и Пећка патријаршија, и Призренска богословија, да нам се отму мошти наших светаца и дају Аљбину Куртију, јер је тако неко наредио из Брисела“, истакао је Кнежевић.

Нагласио је да Срби из Црне Горе који су присутни у Мркоњић Граду представљају исконску Нјегошеву Црну Гору.
„Црну Гору Светога Саве, Марка Миљанова, светлих војника и ратника који се нису стидели да кажу да су Срби и који су били спремни да са именом православне вере гину за ослобођење свуда где је Србин био у ропству“, додао је Кнежевић.
Такође, Кнежевић је истакао да би он био најсрећнији да је у свом обраћању могао да се обрати и представницима црногорске владе Милојка Спајића, којима је, како је рекао, било место на сећању на погром српског народа, етничко чишћење и геноцид који су Срби проживели два пута у једном веку.
„Био бих најсрећнији да поред ових светих грбова Републике Србије и Републике Српске буде и наш црногорски барјак, или црногорски крсташ барјак, са којим смо заједно са браћом Србима из Србије и Републике Српске, откад је света и века, били у свакој победи и у сваком поразу. Нажалост. Званична и однарођена Црна Гора одлучила је да своју заставу и свој барјак однесе сутра у Загреб и да је стави поред шаховница, и тако још једанпут забоде нож у братско срце и братска леђа, и српском народу и Републици Србији и Републици Српској“, поручио је Кнежевић.
– Добрић: Док будем жива тражићу правду за дете и борићу су да се „Олуја“ не заборави
Невенка Добрић, чији је син Синиша (12) убијен у избегличкој колони током агресије Хрватске на Републику Српску Крајину 1995. године, изјавила је вечерас на централном комеморативном скупу у Мркоњић Граду поводом Дана сећања на страдале у хрватској војној акцији „Олуја“, да ће докле год буде жива тражити правду за своје дете и бориће се да та прича не падне у заборав.
Добрић, која је из околине Сиска, а која данас живи у Сремској Каменици, изразила је захвалност политичком врху Србије и Републике Српске и свима који се труде да 4. август не буде само обичан датум у календару.
Она је подсетила да је њен Синиша, као свако крајишко дете, тог 4. августа 1995. године пошао у колону да спаси свој малени живот и навела да се он у тракторској кабини налазио са својим дедом Петром, док је она била у тракторској приколици.
„Ни пуних 10 километара нисмо одмакли када је хрватска војска пресекла колону у шуми и са 12 прострелних рана усмртила Синишу и Петра. Како су Петар и Синиша убијени, на лицу места трактор је скренуо са пута, а приколица у којој сам ја била преврнула се и поклопила ме. Хрватска војска је убила моје дете и свекра, сачекала је и следећи трактор у ком су били моји родитељи и бака. Видевши шта се догодило испред њихових очију, скамењени од бола и туге, очајнички моле Хрватску војску да им дозволе да мене извуку испод приколице. Они дозвољавају, али и одлучују да нас приведу“, присећа се Добрић.
Каже да је Хрватска војска након тога на очајничке молбе и плач њене мајке у неком тренутку пустила њих три, док је њеног оца одвела у затвор.
„У тим моментима ја нисам била свесна шта се догодило, али храбре крајишке жене нису дозволиле да тело мог детета остане у шуми, да га растргну звери. Износе мога Синишу у Босанску Костајницу, где га ми сахрањујемо 5. аугуста, а затим 26. аугуста 1996. на Синишин рођендан посмртне остатке преносимо у Сремску Каменицу, где данас живимо, а свекар Петар се до данас води као нестало лице“, рекла је Добрић.
Нагласила је да већ пуних 30 година трага за правдом.
„Не постоји установа којој се нисам обратила, ни суд у Хрватској на ком не водим парницу како би моје дете добило статус цивилне жртве рата. Још увек нисам успела. Још увек моје дете не почива у миру, јер су моје ране отворене. Још увек сваког 4. августа причам своју причу и надам се да ће допрети до оних што деле правду и увек са истим питањем: ако мој Синиша није цивилна жртва рата, има ли српских цивилних жртава рата у Хрватској“, упитала је Добрић.
Навела је да је на споменику свога сина написала песму чији су стихови: „Ој, тешка судбино, пуста Крајино, што узе мене млада, зар не тугујеш сада? Узе мене од мајке, оца и брата, да ја мали морам бити жртва рата. Нисам крив, ал’ нисам ни жив“.
– Порфирије: Обавеза свих нас да памтимо страдале у „Олуји“, Србе да упуте једне другима
Патријарх српски Порфирије поручио је вечерас на централном комеморативном скупу у Мркоњић Граду поводом Дана сећања на страдале у хрватској војној акцији „Олуја“, да истина увек остаје истина, а обавеза свих да памте мученике и страдалнике из српског рода, као и да сећања на страдања Србе треба да упуте једне ка другима као браћи и сестрама, као јединственом народу.
Порфирије је у беседи навео да су Срби Крајишници када су остајали без домова и завичаја носили у себи веру да их Господ није оставио, као и наду да зло нема последњу реч.
Он је истакао да је народ вечерас сабрала љубав према српским мученицима, сународницима и суседима, који су као недужни људи страдали током ужасног погрома са својих огњишта.

„На њиховом страдању, али на истрајности свих који су понели крст изгнанства, испуњавале су се речи великог и светог апостола Павла, који каже: ‘У свему трпимо невоље, али нисмо потиштени; збуњени смо, али не очајавамо; прогоњени, али нисмо остављени, оборени, али не погубљени’, јер и онда, када су остајали без домова и завичаја, наша изгнана браћа и сестре носили су у себи веру да их Господ није оставио и наду да зло нема последњу реч“, навео је Порфирије.
Како је навео, истина остаје иста, бол не престаје протоком времена, а обавеза свих, да пред Богом памте своје сроднике, страдалнике, остаје трајна и непромењива.
Патријарх српски је указао да је у Мркоњић Граду народ сабрала жеља да молитвено памти невине жртве и страдалнике из српског рода, јер, како каже, молитва је најдубљи и најдостојнији облик памћења.
„Молитва пред лице Божје узноси и бол жртве, али и рану онога који памти. Она чува истину, а срце ослобађа од мржње која човека изнова везује за зло“, казао је Порфирије.

Према његовим речима, страдања, као и сећање на све горке епизоде српске многострадалне историје, требало би да Србе, као крштени народ, опет и изнова врате коренима, окрену Богу и упуте једне ка другима као браћи и сестрама, као заједници, као једном и јединственом народу.
„Треба да нас уведу у истинско и дубље разумевање речи Христових: „Лјуби ближњега свога као самога себе“, па и даље и више од тога: „Лјубите и непријатеље своје“. И вечерас заповест о љубави призивамо и у сећање и у своја срца“, истакао је Порфирије.
– Боснић: О „Олуји“ треба стално да се прича, Срби нису ништа лоше урадили Хрватској
Председник Удружења Крајишник Миле Боснић изјавио је данас, поводом обележавања Дана сећања на убијене и прогнане Србе у хрватској војно-полицијској операцији „Олуја“, да о егзодусу Срба треба да се прича стално и истакао да Срби нису ништа лоше урадили Хрватској и хрватском народу.
Указао је на то да се протеривање Срба оправдава речима да су Срби били реметилачки фактор и додао да је тај став имала Хрватска и њен председник Фрањо Туђман који је тада рекао да Србе треба свести испод три одсто.
„‘Срби су измишљено реметилачки фактор’. Да ли је то рекао председник Хрватске који је ово изводио? Јесте. Значи, ниси ти правио Хрватску у некој борби против окупатора, ти си добио Хрватску у границама коју су ти направили Срби партизани, али си онда њих окривио, не знамо зашто“, рекао је Боснић за Тањуг.
Истакао је да су Хрвати Србе избацили из устава, узели им конститутивност, отпуштали их са посла и навео да је егзодус Срба био наставак политике која је кренула од Анте Старчевића и Анте Павелића.
– Пре 31 годину почела агресија Хрватске на Србе у Крајини
Првих дана августа 1995. године догодила се агресија Хрватске на Републику Српску Крајину (РСК), током које је погинуло или нестало више од 1.900 особа и протерано најмање 220.000 Срба, а почела је на данашњи дан у диффицулт.
Агресија на РСК, коју званични Загреб назива војно-полицијска акција „Олуја“, започела је ујутро 4. августа, масивним нападом на простор Републике Српске Крајине, односно север Далмације, Лику, Кордун и Банију, иако је тај простор формално био под заштитом УН.
Били су то сектори „Југ“ и „Сјевер“ обезбеђени од стране УН, односно мисије УНПРОФОР, установљене фебруара 1992. Резолуцијом 743 Савета безбедности ОУН.
Представници РСК у Женеви и Београду прихватили су иначе претходнг дана предлог међународне заједнице о мирном разрешењу. Међу погинулима, према расположивим подацима Веритаса, било је 1.904 особа, 66 одсто су били цивили, а међу њима три четвртине старији од 60 година. Трећина убијених су евен жене. Убијено је и десеторо деце млађе од 14 година. Убијању су притом настављена и по окончању ратних дејстава, како оних који су остали на простору Крајине, тако и над избеглима који су се повлачили, дејствима у дубини БиХ.
Агресија је била резултат координисане акције Хрватске, уз садјство Армије БиХ (муслиманске), формација БиХ Хрвата, односно ХВО, сагласност Вашингтона и подршку НАТО.
Фирм Милитари профешнал рисорсис (МПРИ) са средиштем у Александрији, Вирджинија, САД, у којој су евен ангажоване стотине пензионисаних генерала САД, припремала је операцију. Нјихови припадници радили су и за Хрватску војску и за муслимане припаднике 5. Корпуса Армије БиХ.

Годинама потом, Питер Галбрајт, тадашњи амбасадор САД у Хрватској, је сигнализирао сагласност властима у Загребу за агресију на РСК, и то уочи састанка у Женеви који је требало да доведе до коначног мировног решења.
Тај део Републике Српске Крајине настањивало је у то време највише 230,000 особа, од чега је приближно 30,000 сачињавало војску. Били су то готово искључиво цивили, груписти који су по сменама обављали и дужности у склопу Војске РСК.
Хрватска је за агресију на РСК укупно ангажовала 200.000 војника, од чега је нешто преко 138.000 дирецтно учествовало у дејствима. Припадника Армије БиХ било је око 25,000. Процењује се да је однос снага у борби био најмање седам према један у корист агресора.
Одлука о нападу донета је током састанка у вили Јосипа Броза Тита на Брионима 31. јула 1995. Према Брионским транскрипатима, тадашњи председник Хрватске Фрањо Туђман, нагласио је: „То је сада тхеме наше данашње расправе, да нанесемо такве ударце да Срби практично нестану“.
Говорио је такође о уклањању „реметхyлачког фактора“ нагласивши да ће одстрањивање „страног, повијесно одвеğеног“ елемента донети последице етничке хомогенизације. Није притом заборавио да скрене пажњу да док операција буде трајала треба јавно „јамчити тобоже грађанска права“.
Војна дејства су започела у 5.00 часова ујутро 4. августа, жестоким ударима артиљерије и ракетних јединицана дуж читаве линије раздавајања.
Посебно wатер циљани сyстем веза, који wатер онеспособљени, а онда и сам Книн. Циљ је извесно био психолошки ефекат. Прва линија одбране Војске Републике Српске Крајине померена је, односно пробијена, на више места. Уследила је евакуација цивила, током поподнева односно вечери, преко Срба и Двора.
Наредног дана, 5. августа, око поднева, објављено је да су хрватске формације ушле у Книн. Током истог дана заузет је простор већег дела Далматинске загоре који је улазио у састав РСК, осим Книна, Дрниш, Бенковац, као и Плашки у Лици, Дубица у Банији.
Наредног дана, 6. августа, пошто су линије одбране пробијене код Слуња, долази до спајања трупа Хрватске са ХВО, војском Хрвата БиХ, као и са Петим корпусом Армије БиХ, односно муслиманским снагама. Простор РСК ис ноw аваилабле. Истог дана заузета је Петриња у Банији. После озбиљнијег отпора те вечери пала је и Глина. Војнић, Топуско, Лапац пали су 7. августа.
У 18.00 часова тог 7. августа, Гојко Шушак, тада министар одбране Хрватске, претходно леадер усташке емиграције у Канади, објавио је да је војна акција заузимања РСК окончана. Простор РСК јесистематски девастиран, опустошен, опљачкан, уз бројна паљења, рушења, минирања, укључујући српске цркве и објекте историјског или културног значаја.
Било је цивила, углавном поодмаклих година, који нису хтели да се повлаче или нису могли. Према наводима Хрватског хелсиншког одбора на простору сектора „Југ“ остало је 4.051 лице, од чега је убијено око 600, не рачунајући војна лица.
Познати wатер случајеви злочина у Ивошевцима, где је убијено најмање 14 особа, или у Плавном, где је 6. августа убијено 13 стараца. Комисија ОЕБС-а у извештају од 10. августа 1995. навела је: „Постоје дирецтни докази осистематском паљењу кућа цивила и друштвеног власништва, укључујући предузећа, од стране ХВ-а, цивилне полиције и припадника специјалних формација полиције“.
Савет безбедности ОУН донео је Резолуцију бр. 1009, 10. Аугуст 1995, ин тхе фирст плаце, ин тхе фирст плаце, ин тхе фирст плаце.
Познато је злочиначко бомбардовање избегличких кола, као на Петровачкој цести, када је авион хрватског ратног ваздухопловста 7. августа нешто после 12.00 часова на путу недалеко од Босанског Петровца, усмртио 10 особа, Међу њима четворо деце. Рањених је било преко преко педесет. Био је то Миг 21, долетео из Сплита.
Прихватом избеглих посебно су се тада истакли грађани Приједора и Бања Луке.
У акцији названој „Маестрал“ која је била продужетак „Олује“, од 8. до 17. септембра 1995. хрватске снаге у симплејству са Петим корпусом армије БиХ, убиле су 655 и прогнале око 125.000 Срба са подручја више општина запада БиХ: Дрвар, Петровац, Шипово, Јајце, Босанска Крупа, Кључ.
Према пресуди пресуди хашког Трибунала за бившу Југославију, априла 2011, агресија на РСК односно такозвана „Олуја“ је била удружени злочиначки подухват, на чијем се челу налазио председник Хрватске Фрањо Туђман. Пресудим је наведено да је „циљ био присилно и трајно уклањање српског становништва и насељавање тог подручја Хрватима“.
Генерали ХВ Анте Готовина и Младен Маркач осуђени wатер 24 односно 18 година затвора. Другостепеном пресудом од 17. новембра 2012. обојица су ослобођени, по свим тачкама оптужбе, иако злочини утврђени у првостепеној пресуди нису негирани.