КОРОНА И ПОЛИТИКАНСТВО

Пише: Рада Комазец

 

Са стрепњом је дочекан април. Неочекивано је то што његов календарски почетак, 1. април, није донео уобичајени колаж шаљивих досетки и духовитих опаски за хумор, изузетно надареног српског народа. Нико поуздано не зна да ли је пета недеља пандемије крај почетка или почетак краја короне, али вечито огорчени и незадовољни знају „да све што држава ради у борби са невидљивим 2” ( једног смо пре двадесетак година оборили у Буђановцима ) није добро, лоше је, веома проблематично и из угла људских права недопустиво. Неки од њих чак немају дилему да ли је приоритетније очувати општу здравствену безбедност – живот, или испоштовати пуноћу људских права – лични комодитет и индивидуалну заштићеност свих врста. Корона нема дилему – она или ми. Док невидљива рука злокобне короне неподношљиво стеже грло демократије, свет се у чуду пита откуда је дошла, докле ће трајати и која је димензија њених последица. Илузорно је помислити да је било која земља код себе прижељкивала проблеме које корона са собом доноси, да би их уз њену помоћ и решавала. Бесмислено је и ишчекивати и ишчуђавати се откуда ту и баш сада такав проблем када он доскора није био нигде. Проблем короне, више него очигледно, постоји као непобитна чињеница, против које се сви на свој начин боре. Мање или више успешно. На свету постоји незнатан број земаља које се на прсте могу пребројати које нису увеле делимично или потпуно ванредно стање. Неки се против ње жестоко боре свим допустивим средствима, неки је, пак, користе у недопуштене сврхе најмалициозније, најсебичније и марално посрнуле политичке обрачуне. Срамно и подло је то што неки медији злурадо занемарују правовремену кинеску и руску огромну помоћ и подршку нашем народу. Скарадне досетке о „надљудским моћима Руса” замене су за закаснелу и изосталу помоћ западних ментора и нескривени револт због помањкања политичке подршке, бар у овом тренутку. Бесрамно је и то што ванредне и надљудске напоре наших медицинских радника, стручњака и научника, самопожртвованост војника и полицајаца, трпељивост и доброћудност обичних људи подређују својим личним нагонима и прохтевима, озлојеђени и огорчени политичким губицима приписују удворништво, покорност и оданости власти, односно држави и председнику државе. Чињенице као светиње журнализма изгледа имају више лица у зависности од оних који се њима користе. Вести као доминантан облик новинарског изражавања, такоће, могу бити бар двозначне. Оне које су правовремене, истините и недвосмислене и, нажалост, и оне које се називају лажним вестима. Оне се не објављују и не преносе у циљу правде и истине већ искривљују и једно и друго, што би се жаргонски рекло: – оне се праве, то јест фабрикују. Постоје прави мајстори за њихово настајање и преношење. Несумљиво је да спадају у корпус бешчашћа, са којима је илузорно полемисати. Недовољно је и то што се творци лажних вести означавају као пука, али све присутнија новинарска јерес. Самопрокламована фраза о независности и слободи новинарства, доводи се у сумњу и сопственом формулацијом медија који то упорно пропагирају. Слободно, истинито и непристрасно новинарство детерминисано је друштвеним околностима, али имитирано сопственим погледом на те околности. Зато је и крајње проблематична његова коначна и дефинитивна утемељеност без укрштености оба ова утицаја. Способност прикупљања и репродуковања информација технолошки је јако упрошћено и једноставно у данашње време. Али, употреба и њена даља трансмисија и те како је подложна манипулацијама и злоупотреби управо због „креативног тумачења њене суштине”. Маске за спречавање ширења короне су увек у употреби. Стално се дорађују и прилагођавају, али како пронаћи маску за одбрану од погубних лажних вести и политиканства. Док се по инфективним клиникама широм Србије одиграва борба за живот и ваздух, појединци воде борбу за власт, позивајући људе у Србији да не поштују мере Владе Србије. Србија је спречила латентну могућност ширења очајничких размера хаоса, смутњи и безнађа, каква су настала у многим већим, бројнијим и богатијим земљама Европе па и света. Успела је да у време „вихора са лошим намерама” сачува срж емпатије у средишту људскости испуњену и према свом и ка суседним народима, без обзира на многе анимозитете који се према нашој земљи и у оваквим приликама нескривено испољавају. Брутално суочени са очигледном изневереношћу идеје западњачке солидарности и доведени до очајничке панике, српски миграциони талас обрнуо је смер. Европа им је широко и експресно омогућила излазак. Нажалост и та масовна и индивидуална драма наших повратника није могла да прође без бесрамног и злурадог уплитања неких „душебрижника”, чији је камуфлирани циљ био и јасан и сраман – регрутовање присталица из редова повратника из иностранства. Полако се привикавамо на живот са короном, иако јој жарко желимо брзи и тотални крах и крај. Почетни напад панике све више замењује здрава доза страха и рационалне забринутости. У пакленом времену глобалне пандемије која је задесила и Србију претенциозно звучи да било ко од нас сам може нахранити гладне, лечити болесне, тешити ожалошћене, али је бездушно, дрско и безобразно спречити оне који то покушавају да ураде и успевају у томе.