четвртак, 03. децембра 2020. | 17:15

Корона је постмодерна куга

ПЕТАР ЂУЗА професор Факултета уметности и сликар – о уметности у доба короне

Пандемијски кошмар васколиког света, у ствари, је видљива клиничка слика глоблног суицида, ако се тако може рећи – „постмодерна куга“. Размишљам као затечена јединка и као уметник. Питам се какав ће одговор дати уметници на корону. – Судбина уметника сведока свог времена и бремена је: његова предсказања се игноришу, каже Ђуза

Магистар сликарства, професор ФУ Универзитета у Приштини са седиштем у Косовској Митровици, сликар, ликовни критичар и теоретичар уметности и есејиста, Петар Ђуза, својевремено и сам новинар приштинског „Јединства“, говори за наш лист о уметности у доба епидемије и пандемије опаког коронавируса.

  • Култура је у свим временима и у најежим кризама помагала и храбрила људе да преживе. Шта је са културом данас у време опаке болести изазване беспоштедним коронавирусом који је изазвао пандемију са којом се бори и од које стрепи цео свет?

-Изгледа да наша цивилизација, на врхунцу технолошког развоја, сулудо, игра рулет са игроказом смрти – са собом. У уметности, пандемија је очекивана. Зашто: у глоблној концепцији света превиђа се да је „Бог нека врста громобрана“, а уметник и исцелитељ душе које више нема. Безобзирност виртуелне обмане показује и проказује, ненадано, геополитику на коленима. Погледајмо, Ги Деборово „Друштво спектакла“ показује се истинитим-између раја и пакла дистанца је сада само два метра (сигурносна дистанца против „ковида -19“). Потрошачко друштво, развило је владавину потрошачког спектакла, искривљеног медијског сензационализма, манипулације истинама… Пандемијски кошмар васколиког света, у ствари, је видљива клиничка слика глоблног суицида, ако се тако може рећи – „постмодерна куга“. Зашто то кажем: страхујем од примисли да је неко, негде, неком грешком, из нехата, притиснуо „тастер“ армагедонске спирале (надам се, као уметник, да није!). Ова вирусна „Пандорина кутија“, не појединачне смрти него колективне „свесмрти“, може бити, ако је отворена, задуго ће потрајати. Случајно? Намером? Промишљено?
Руши се, као кула од карата, „вавилонски храм“ свевремене свемоћи из деведесетих. Где влада сила престаје уметност и нестаје уметник. Игноришу се упозорења прошлости. (Погледајмо Гојине чувене графике циклус „Каприћосе“ из 19. века) пандемија је, могуће је, ново опако упозорење. Али, не само на смртност, него и за могућу свесмртност људске расе – као уметник, мој стваралачки имунолошки механизам, шаље сигнале-готово да ми је предодређено злослутно привиђење – виђење. Показале су лабораторије вирусних постмодерних, „владара из сенке“ неких других „центара моћи“, могуће је – жудњу за баш таквим корона вирусом који ће бити неприкосновени Демон. Владалац живота и смрти. Живих и неживих душа. Бог је стварао, мукотрпно, свет за седам дана опаког ли наума, а да „Корона“ вирус „ко(не)вид – 19“ за навек уништи Божје дело. То превазилизи и најсуморније обликовање и уништење постмодерног света и моћи уметникове фикције у његовом трагизму којем се није надао. Шта је заправо пандемија? Пандемија је куга постмодерног доба – или ћете, као (не)људска врста опстати или нестати, ако узмете Бога у своје руке. Ако пресуђујете, уместо Бога о животу и смрти? Да се разумемо: ако је вирус „дана судњег“ једно од сулудих средстава вођења рата биолошким средствима.

  • Има ли уметник избора?

-Свет је у глобалном скафандеру и конфузији заправо због тога што је уметност и уметник одавно под скафандером безосећајне постмодерне која је игнорисала, како је то записао Сиоран, да је „Усамњеност без Бога чиста лудост. У њега смештамо своја лутања и тако лечимо срце и разум…“. У миоилажењу, чујем : „Не дира Ђаво у човека, него човек у Ђавола дира“. И овај неименовани глас човека униформисаног, и даље одзвања у мени; био је у праву. Изгледа да је Емил Сиоран био у праву када је, у прошлом веку, рекао да је „Достојевски последњи човек који је покушавао да спасе рај. Једино му је успело да увевћа склоност паду, чиме је нанео одлучујући ударац рају и нашој жељи да га се дочепамо“. И, ето, сведоци смо да се удаљавамо од обећаног раја, упркос лагоднијем виртуелном уврењу да смо га се дочепали. Ево огољене виртуелне сценографије: опустели тргови (као на сликама Де Кирикоа), Венеција празна, Кнез Михаилова и Скадарлија опустели, као и шеталиште у Косовској Митровици, у Грачаници и Богородици Љевишкој, Пећкој Пртријашији молитве под маскама и у рукавицама на Васкрс. Ајфелова кула без туриста, Рођендан британске краљице без торте и спектакла, принц Чарлс (позитиван), Москва одложила параду… На другој страни: бестидног блама међу најбогатијим – туче и јагме за респираторе, сапуне, тоалет папире.
Као уметник. имам и немам избора: док слушам „Кризни штаб“, „струку“ и гледам на медијма уживо морбидне сцене лекара и заражених, у скафандерима заштитним оделима, мислим визуелно и шватам колики је тај „велики“ сада, у ствари, „мали“ свет. Визије Дантеовог „Пакла“ су све извесније. Слушам причу како су се , случајно, на некој пијаци заиграли слепи мишеви те дошло до мутације. А шта са „лудим кравама“, „птичијим грипом,“ „свињским грипом“, „еболом“… Ако вирусима будемо преполовљени бар да пошаљемо шифровану поруку уметничког садржаја. Али како и какву поруку? Стога, шватам да сви делимо судбину веровања у „респиратор“ свести и савести. Јер: шватам да је „Ко(не)вид -19“, смртоносни пројекат неких постмодерних демона, у ствари, њихов помахнитали „тројански коњ“. Справљен с одређеним глобалним циљевима, над којим је, можда, изгубљена контрола. Вирус-убица помахнитао, откачио се, отео се контроли. Ако је та „шифра“ „невиног убице“ вируса „форматиран“ (видеће се) за њастарије -“метак“ у имунитет (старосна сегрегација и ликвидација) шта је и ко је следећи?

  • Култура и уметност су се и у нашој земљи пренеле у виртуелни простор?

-Као што сте и рекли, у нашј малој Србији „ковиђ19“ се дегенерисао у неколико праваца: здравственом, политичком, медијском. Видна сувисла, али наглашена бучна несувисла несагласја, какафонија, на друштвеним мрежама … И то је део наше реалности и апсурда, без преседана је да се нападају они који у овом „невидњивом рату“ заслужују највеће поштовање. Заштићен оклопом кућне изолације, прибојавам се примисли од почетка духовног и моралног армагедона. Пандемијски виртуелни простор масовне смрти је за уметника увод у виртуелни пакао у којем ће засигурно проговорити својим антителима, својим стваралачки спасоносним „вакацинама“. Реаговањем својим стваралачким „респраторима“ на изазове постмодерне куге.

  • На шта нас је све упозорила корона?

И у прошлости су од куге и губе бежале и папе и цареви и краљеви и поданици. Али, корона упозорава на страшније цивилизацијске провалије – на безосећајност и отупљеност постмодерног света. Стога сам „ковид -19“, тај сидром смрти, и назвао „ко(не)вид 19“. Подсетићу, половином прошлог века, на питање Енди Ворхолу, најпознатијем модерном поп-арт уметнику: када сте почели да радите серију „Смрт“? (за изложбе у Паризу и Њуорку) одговорио је да велике трагедије, удеси, несреће, претварају људке жртаве у цифре и статистику које људе чине имуне на туђу несрећу. Кад је, Ворхол, на радију, на велики амерички празник, чуо вест „четири милиона људи ће умрети“, знао је да људи постају неосећајни, индиферентни на такву вест: „кад неку језиву слику гледате стално изнова, она, уистину, нема никакво дејство“. И био је у праву јер је „Ахилова пета“ постмодерне – равнодушност на масовну и туђу смрт. Погледајмо: електронски медији нас свакодневно извештавају о масовном, не поименично, умирању, смрти без преседана у четвороцифреним, шестоцифреним и седмоцифреним боројкама (више од 3,5 милиона заражених). Слушамо страшне смртоносне бројке као конто на банковном рачуну, док пијемо кафу, пред виртуелним огледалом безосећајности постмодерне куге.

Уметници су вековиам слали поруке
-Као уметник, затечен сам, као и сви ми. Фрустриран, као да сам на ивици суноврата – постмодерног пакла. Зашто ово тврдим: повратло се, прибојавам се, време куге и губе „мрачног средњег доба“. Тај убилачки вирус није проистекао из опсене Гетеовог „Фауста“, али је демонијална прошлост доспела у футуристичку реалност. Имамо „реплику“ колективног суицида: корону невидљивог „Фауста“ постмодерне. Та болештина стратешки је, до савршенства, пандемијским „блиц кригом“ усмерена и успела, за мало, да преполови свет. И све да једним „задахом“ смрти обузме свет. Да живе преведе у постмодрни Ад неживих душа, (има их на нашим средњовековним фрескама). Без оних „тривијалних“ стереотипа о свим досадашњим епским ратовима „оштрења копља“, „огњених мачева“, „напетих стреала“, „топовских нишана“, „бојевих глава“… као на чувеним графикама Франциска Гоје, из циклуса „Капричоси“ (18-19 Век), чувеног немачког ренесансног уметника Албрехта Дирера „Четири јахача апокалипсе“, призоре грачаничког „Страшног суда“, поново видимо призоре библијске „Књиге откровења“. Те страшне поруке, безименог смртовања у нашем времену су нова реалност. Дакле, уметници су вековима слали поруке.
Уметник говори, без медијске манипулације, „језиком“ истине опомене и сурове реалности, а не виртуелних снова медијских корпорација. Судбина уметника сведока свог времена и бремена је: његова предсказања се игноришу, каже сликар Петар Ђуза.

– Ако је вирус „побегао“ из неке уклете лабораторије онда је реч о глобалном вирусном „инциденту“ сличаном чернобиљском (и Србија је деведесетих бомбрдована „Милосрдним анђелом“- уранијумским бомбама). „Инциденти“ засигурно отварају пут за библијски армагедон. За крај људске расе, али овог пута неће се знати, ае то предвиђање уистину оствари, футуристичка, назови сликарска, која ће за пар милиона година, нова врста имати катастарско право на нашу предивну планету. Ако је Бог свет стварао седам дана а људска раса, коју је ствоио све „проћерда“ , безобзирно, уништи окидачем самоуништења цивилизације, намерним или случајним притиском на тастер… није ли то апсурд? Зарад опстанка људске врсте свет је добио је сурову, застрашујућу поруку: цивилизацијска клиничка слика је без духовне мудрости и плућа. На време ставите респираторе на своју слуђену памет, „ковид19“ није виртуелна постмодерна холивудска намештаљка. Антихрист, Ђаво, долази по своје.

  • Сматрате да је коронавирус и у духовном смислу подсетио човека на неке елементарне норме људскости, емпатију, солидарност, богатство љубави и позитивних емоција па и на сам значај здравља?

– Потребан је људима „респиратор“ глобалне савести и „респиратор“ који ће (не)људе поново вратити вери и нади у Бога, људскост, и одложити суноврат. Постмодерно друштво, о којем пише Ги Дебор, допрнело је још једном феномену – убрзаном времену, убрзаној и искривњеној историји. Стога су глобалне катастрофе, еколошке драме, „инциденти“ попут „ковида -19“, ратна жаришта, масовне миграције, велике несреће и жртве само парадигма постмодерног суицида као друштва без осећајности, солидарности, љубави и емоција. Због тога је друштву потребан онај „респиратор“ који ће прекинути тај ланац катастрофичне деструкције која је инсталирана у систем убрзаног времена ка самоуништењу.

  • Како проводите ово време, о чему највише размишљате, како држите „онлајн“ наставу и шта ново стварате?

– Око предавања на мом Фкултету уметности настојим да одржим континуитет са мојим студентима посредством „онлајн“ електронске наставе.То је ново икуство које показује и отвара велике могућности у наставном процесу. Надам се да ће ова квалитетна искуства бити задржана као уобичајени облик наставе и након ове кризе.
-Размишљам као затечена јединка и као уметник. Питам се какав ће одговор дати уметници на корону. За Ворхола су фотографије и сцене несрећа биле мотив „смрти“: Уметнику су сада плућа у очима – визуелном одговору на пошаст. Уметнику је потребна тзв. „временска дистанца“ за коју нема времена јер се светски хаос убрзано шири. Мислим да, ипак, простора за ангажованост има – понајпре у дигиталној, визелној уметности, концептуалној, перфомансима, камери и фотографији, у урбаној уметности – мурали и графити. И то би био најбржи одговор уметничких медија.

  • Да ли је коранвирус само увертира у неки други и другачији свет?

-Лекарима на линији невидљивог фронта (не заборавњам нашу знамениту сликарку Надежду Петровић, која је у Првом светском рату лечила рањенике болесне и умрла заражена туберколозом) респираторима, војницима и полицајцима, пензионерима, младим волонтерима, снабдевачима хлебом, храном, перачима улица… сапунима, дезифенкционим средствима, маскама и рукавицама, руковању лактовима, загрљају без пољупца… дугујемо захвалност и поштовање.
Горе очекујмо. Бољем се надајмо. То важи и за нас и за свет који се опако поиграва својом судбином. Вероватно је „ко(не)ви -19“ невид постмодерне, а не обрнуто, па је и „легло“ пандемије препознато. Верујем, као оптимиста, да ће се свет после ове трауме дргачије организовати ако на време буде прикључен на „респиратор“ мудрости и памети.

  • Каква уметничка дела настају у великим светским кризама па и у време пандемије коронавирусом, иза затворених врата и у страху од лако преносиве заразе ковид 19, из породице корнавируса?

-Уметник увек живи и ствара у свом времену. У средњем веку појавила се, пише Емил Сиоран, књига с насловом „Уметност умирања“, да је „…за нас смрт болно и стравично изненађење. Отуда страх и драматичност. Ниједног уметника није изненадила…убеђени у неминовност смрти, створили су уметност умирања…“. И наставља: „Средњи век је, као и ми данас, живео у у драматичној интимности са смрћу…“. Видимо, дакле, да се парадигма живота и смрти историјски константно понавља. Проблем постмодерне, глобализма, је, заправо, што покушава виртуелно да игнорише ову чињеницу која од памтивека чини живот вечним и коначним.
Враћам се, у мислима „Хвостанском циклусу“ који је у Приштини настао деведесетих, у време репресије, као мој одговор за тадашњу злехуду судбину српског народа на Косову и Метохији.
 Славица Ђукић

Подели на: