Косово и Метохија је најзначајнији део Србије и најсветији њен простор

ЊЕГОВА СВЕТОСТ ПАТРИЈАРХ СРПСКИ ГОСПОДИН ИРИНЕЈ ЗА „JЕДИНСТВО“ 25. 12. 2015. ГОДИНЕ

 

Историјска је чињеница да су садашње косовске светиње подизали српски цареви, краљеви и велможе, Епископи и Патријарси, као и имућнији Срби хришћани. Сваки педаљ земље на Косову и Метохији натопљен је крвљу најбољих синова, кћери и деце српскога народа. Све док Косово буде у срцу српског народа, док будемо певали песме о Косову, док будемо гајили љубав према Косову и док Косово буде наша нада, место нашег поклоњења, Косово је било и биће наше. Посебна порука садашњим и будућим житељима Косова и Метохије је да буду јединствени у свим питањима од националних интереса и опстанка на косовско-метохијским просторима

Патријарх српски, светошћу свога живота подучава и уверава васцели српски народ, посебно онај његов преостали део на КиМ, да су као хришћани дужни да борећи се за свој живот и опстанак поштују и туђе животе, доживљавајући христове истине као срж свог живота и суштину нашег православног, светосавског бића. Наш напаћени народ на КиМ доживљава свог патријарха и СПЦ као истинитог и стварног заштитника у мукотрпним настојањима на живот и опстанак на нашим вековним просторима. За празнично издање листа „Јединство“ Његова светост патријарх српски Иринеј разговарао је са нашим новинаром.

Ваша Светости, како објашњавате фалсификате албанских историчара који се уносе и у уxбенике, а по којима су наше светиње на Косову и Метохији подигнуте на рушевинама древних албанских цркава и од римокатоличких претворене у православне, а 13. и 14. век узимају као наводни период златног времена албанске историје и културе на нашем Косову и Метохији ?

То нажалост, ништа није ново. Те смишљене неистине подмећу се поодавно, преко њихових тзв. научника и историчара тврдећи да су ове светиње подизала нека илирска племена, а да су их Срби присвојили и прогласили својим. То је историјска неистина и лаж. Историјска је чињеница да су садашње косовске светиње подизали српски цареви, краљеви и велможе, Епископи и Патријарси, као и имућнији Срби хришћани.

Шта је било пресудно да на Генералној конференцији УНЕСКО наше светиње на Косову и Метохији не припадну другом народу?

Највеће заслуге припадају врху државе српске, која се здушно заложила да шефовима многих држава објасни историјску истину и значај тих светиња за српски народ и српску културу. Наравно, значајну улогу имала је и наша Црква својим обраћањем и апелом поглаварима православних Цркава, као и поглаварима других хришћанских Цркава и представницима религија. Захвални смо и нашој штампи која је допринела позитивном решењу ових питања, као и угледним личностима јавног и културног живота. Верујемо да је проговорила и савест поштених људи света.

Цео српски род а посебно српска младост из целог света, стала је уз своју Цркву и одбрану светионика и сведока наше вере и нашег идентитета на КиМ…?

Наравно, у одбрану наших светиња стао је сав наш народ; како народ у отаxбини тако и наш бројни народ у дијаспори. Нико није могао да се помири са насиљем над нашим светињама нити да дозволи да припадну народу нехришћанском који их је рушио и уништавао. О томе сведочи историја, као и блиска прошлост и садашњост.

 Какве би све последице за српски народ, али и за хришћанско наслеђе уопште имао пријем Косова у УНЕСКО?

То тешко можемо и да замислимо. Нити смемо ни можемо о томе да размишљамо. У сваком случају то би погубно деловало на српски народ. У тим светињама је српски народ кроз читаву своју мучну и страдалну историју гледао своју духовну снагу и укрепљење у својим страдањима. Једну такву одлуку моћника света српски народ никада не би прихватио.

Може ли данашњи светски поредак н а м е т а њ а правде и права од стране великих и моћних према малим народима и државама, супротстављајући се Божјем путу правде и спасења, трајати до века?

Свака силом н а м е т н у т а неправда није и не може бити дугог века. О томе сведочи историја и нашег и других народа. Све оно што није утемељено на правди Божјој и људској, није трајно. Надамо се да ће ова истина победити када је у питању српско Косово и српске светиње на Косову и Метохији.

Да ли српски народ треба Косово да доживљава као део територије или као свети простор и пут којим наша Црква и наш народ у њој вековима иде на путу ка Ц а р с т в у Небеском?

Косово и Метохија ја најзначајнији део Србије и нај светиј и њен простор. Сваки педаљ земље на Косову и Метохији натопљен је крвљу најбољих синова, кћери и деце српскога народа. Сваки педаљ земље освећен је покајничким и страдалним сузама народа и светим молитвама њених светитеља. Нема земље на земаљском шару која је била тако украшена светим храмовима и испосницама као косовско-метохијска земља. Они су нада и утеха да ће ова српска „Палестина“ и српски Јерусалим бити и за свагда остати света српска земља.

 На питање о светињама на Косову и Метохији, изјавили сте да ћемо наше светиње бранити свим људским средствима, али ако треба да ћемо их бранити и силом…?

Светиње једне земље и народа који их има бране се истином, историјом и културом. Када на ове чињенице насрне сила која их не поштује и не уважава онда се истине, нажалост, бране силом. Ми се молимо Господу да никада не дођемо у прилику да своју земљу бранимо силом. Богу хвала, наш народ никада није користио силу да осваја туђе земље, али је био принуђен да се брани и силом. Уздамо се у Божју помоћ да ће у међународним односима побеђивати разум и добра воља.

Да ли бисмо уопште опстали као народ, одолели претњама и одржали се на страшним ветрометинама без ослонца у херојској историји, вери и Светосављу?

Наша највећа снага, снага нашег народа, била је вера у Бога. Вера нас је крепила за добро и правду и чувала од неправде. Вера нам је помогла да поднесемо страшна страдања и уливала наду у долазак бољих д а н а . Б л а г о д а р е ћ и вери наш народ је преживео п е т о в е к о в н о турско ропство, а Светосавље је потсећало на светлу прошлост и уливало наду у долазак бољих времена.

Х р и с т о с нас позива не само да в о л и м о б л ижње и оне који нас воле већ и н е п р и  ј а т е љ е . Како ће савремени човек који се узда у људску моћ и силу прихватити ову заповест Господа?

Волети своје ближње било је могуће и нормално у народу и народним заједницама који нису припадали хришћанству. То су могли чинити и незнабошци. Али волети и своје непријатеље, то су кадри благодаћу Божјом само истински хришћани. Пример нам је дао сам Господ Христос који се молио са Крста за оне који су Га распињали, речима: „Оче опрости им, јер не знају шта раде“. На такво поступање позвани смо и ми хришћани. Да је то могуће, потврђују нам примери из живота хришћана.

Српска православна црква на богослужењима на Косову и Метохији сабире и окупља, како преостали српски народ тако и прогнане и расуте. И поред тешке голготе и страдања, смеју ли прогнани да губе наду за повратак или са чврстом вером у Бога и дубоком свешћу да је наша стварна отаxбина на Небесима без страха враћати се својим вековним огњиштима, својим храмовима и својој колевци ?

Прогнани Срби Косова са својих вековних прагова не смеју изгубити наду на повратак својим домовима, иако спаљеним, својим светињама и гробљима својих предака. У својим молитвама Црква се моли за оне који су остали у својим домовима да им Господ да снагу да издрже невоље у којима се налазе, а онима који су прогнани да се врате. Једнима и другима, наше свештенство и монаштво пружају дивне примере храбрости и љубави према светој земљи и светињама к о с о в с к о -ме т о х и ј с к им. Наравно, у томе ће им помагати и подржавати их сав наш народ.

Колико је за хришћанина важно покајање, опроштај, молитва и пост ?

Ваше питање свакако има у виду ове дане и ово време пред данима великих празника Христовог Рођења. Покајање, пост, опроштај и молитва су велике врлине и заповести наше Цркве. Без њихових упражњавања не може се нико назвати хришћанином. Оне су међусобно условљене. Без правог покајања нема опроштаја, ни молитве без истинског поста. Оне једна другу рађају и воде духовном усавршавању. Покајање је прва духовна степеница, а молитва врхунац. Оне су духовна одећа наше душе по којој ће нас Господ познати као своје.

 Ваша Светости, добар део народа нашег пост сматра уздржавањем од одређене хране. Да ли хришћанина икада сме напустити духовни пост и доброчинство ?

Пост почиње нашим лишавањем, наравно добровољним, дела хране, али се тиме не завршава. Једна црквена песма позива верне на пост телесни али и на пост духовни. У нашем духовном животу мало ће нам користити телесни пост, уздржавање од мрсне хране, ако не упражњавамо духовни пост. А духовни пост је: чување ума од грешних мисли, чување воље од грешних жеља, језика од увредљивих речи; очију од саблажњивих погледа. Када се уједине телесни и духовни пост, тек онда можемо рећи да упражњавамо православни пост. Тај и такав пост нас морално препорађа и приближ ава Господу нашем. Овоме треба додати и чињење добрих дела.

 Имајући у виду да су пола века у социјалистич ком систему Срби пролазили кроз антирелигиозну школу, да се део младих одаје пороцима, колики је значај верског образовања у школама да посрнулог врати на пут вере и спасења ?

Повратак веронауке у наше школе је велики догађај и важан фактор у образовању и васпитању наше школске омладине. Истина, веронауком, што се тиче Србије, нису обухваћени сви ученици основних и средњих школа, али је добро и Ми смо задовољни што је веронауком обухваћено више од 60 % ученика. У неким срединама и више од 90 %. Увођењем веронауке у школе у Србији, нису најсрећније решени сви проблеми. Настојимо да неке проблеме уз добру вољу и разумевање надлежних, решимо. Очекујемо од наших катихета да својим пона- шањем и љубављу према предмету, нарочито према деци, веронауку омиле својим ученицима, а тиме и да заволе своју веру и своју Цркву.

Ако останемо верни Косовском завету и живимо по Јеванђељу славећи Господа по нашим храмовима на КиМ, можемо ли икада изгубити Косово?

Ево, опет да се вратимо Косову и Метохији, нашој вековној причи и љубави. Све док Косово буде у срцу српског народа, док будемо певали песме о Косову, док будемо гајили љубав према Косову и док Косово буде наша нада, место нашег поклоњења, Косово је било и биће наше. Наравно, светиње Косова припадају свима хришћанима, свима љубитељима и поштоваоцима узвишене духовне уметности, као и људима добре воље, без обзира којој вери припадају. Косово ће бити наше све док се у његовим светињама буде славило име Божје и док Срби Косовци буду народ Божји. То су Срби увек били, пре Косовског Видовдана и после Видовдана. Док су на Косову Дечани, Пећка Патријаршија, Свети Јоаникије Девички, са њиховим светим моштима, Косово ће бити српско.

 Ваша Светости, Српска православна црква и Ви лично у свим молитвама, беседама и посланицама помињете српски народ на КиМ. Шта бисте у овом тренутку косовским страдалницима могли да поручите?

Као што смо већ рекли, Црква је у богослужбеном поретку увела посебне молитве за страдални народ Косова и Метохије. У божићним и васкршњим посланицама упућује посебну поруку народу Косова и Метохије. Као дугогодишњи житељ на Косову, а и сада радо посећујем светиње Косова. Наша порука свима Србима, најпре онима који су смогли снаге и храбрости и остали на својим вековним огњиштима, да и поред многих невоља и опасности којима су свакодневно изложени, остану на земљи својих отаца и предака. А онима који су избегли и који су прогнани, да се врате, обнове своје спаљене домове и поврате своју узурпирану имовину. Посебна порука садашњим и будућим житељима Косова и Метохије је да буду јединствени у свим питањима од националних интереса и опстанка на косовско-метохијским просторима. Користим прилику да нашем свештенству, монаштву и нашем народу срдачно честитам празник Христовог Рођења и пожелим срећну и благословену Нову 2016. годину са поздравом: ХРИСТОС СЕ РОДИ!