КОСОВО И МЕТОХИЈА ЈЕ ПУТОКАЗ ВЕРНОМ НАРОДУ КА ЦАРСТВУ НЕБЕСКОМ

Поред свих искушења, страдања, тескобе и неизвесности, никада нисам ни помислио да тражим нешто друго, или, не дај Боже, да одем одавде. Бог ће ући у наш породични дом, ако се ми кроз Свето причешће сјединимо са Њим, отворимо врата наше душе и примимо га у себе Благодаран Богу што је баш њему задато да у време великог и неправедног страдања

 

Срба на њиховој Светој земљи – Косову и Метохији шири светлост истине и благост Христове љубави, Епископ Рашко-призренски Теодосије говори за „Јединство” најстарији српски лист на овим просторима.

  • Годинама служите Господу и свом народу на косметској ветрометини коју обележавају ратови, прогони и неизвесност. Да ли сте икада пожелели да служите Богу на неком другом месту?

Богу сам изузетно благодаран и сматрам да је велика привилегијаза мене што, као Епископ рашко-призренски, служим Цркви и свом народу на Косову и Метохији, простору који је, поред тога што је историјска ветрометина и раскршће, место на коме се укрштају Небо и земља, место које дише Светосавским и Светолазаревским заветом. На овим нашим најсветијим просторима вековима је присутан Свети краљ Стефан Дечански и овде је био и остао трон наших светих Архиепископа и Патријараха. Поред свих искушења, страдања, тескобе и неизвесности, никада нисам ни помислио да тражим нешто друго, или, не дај Боже, да одем одавде.

  • Има ли вере без добрих дела, одрицања, молитве и покајања?

Апостол Јаков у својој посланици говори: „Вера ако нема дела, мртва је сама по себи… ја ћу показати веру моју из дела мојих.” (Јк. 2,17-18). Божја љубав је делатна и творачка, а човек, створен по „слици и прилици” Божијој, треба да, са вером и љубављу, чини добра дела; да обделава и обликује творевину Божију и да је, као свештеник, приноси Господу. По речима блаженопочившег патријарха нашег Павла, ми треба да будемо Божији сарадници преко којих наш небески Отац обделава Своју њиву и подиже Своју грађевину.

  • У којој мери се кроз историју злоупотребљавала вера ради политичких циљева, и није ли управо код оних, који прогоне и чине злочине над другим због вере, најизраженији недостатак вере?

Човек је друштвено, а самим тим и политичко биће, те не може, ако је одговоран, да избегне усађени порив за грађење људске заједнице и друштва. Хришћани су грађани Горњег Јерусалима, града – државе који наступа када се, сабрани у Цркву, благодарећи Богу, сједињујемо са Његовим Животом. Тада осећамо „предукус” вечног Царства Христовог које нам долази у сусрет. Дешавало се, често кроз историју, да људи издају своју небеску отаџбину Слободе и Љубави, те почну да служе интересима неког другом полиса. Када се одрекнемо Цркве као евхаристијског, литургијског догађаја, којим се спасава свет кроз сједињење са Богом, тада тежимо да надокнадимо изгубљено искуство различитим религијама, социо-политичким теоријама, идеологијама, националним и државним циљевима, уметношћу и културом итд, те бивамо препуштени суровом свету у коме владају сила, моћ, интерес, себична уживања која изв иру из самољубља и свепрождируће празнине. Косово и Метохија су за наш верни народ били и остали вечити путоказ ка Царству Небеском за које се Честити Кнез Лазар определио, као и опомена свима онима који би да скрену са Христовог пута, или да, не дао Бог, помисле на издају.

  • Да ли је случај православне цркве Св. Николе у Новом Брду показатељ да су разумевање и међурелигијски дијалог на КиМ на ниском нивоу?

Катедрални храм новобрдских митрополита, посвећен Светом Николају, кога смо недавно прославили, осликава судбину нашег верног народа који чува и кади своје древне рушевине зато што су оне уједно и темељи његовог бића. Када ненавидници не успеју да нам раскопају темеље и грађевине, они покушавају да то присвоје и украшавају их неукусом, незнањем и неистином. На тај начин они, свесно или несвесно, припремају сцену за нову Саломију – Иродијадину кћерку, која треба да бестидно игра по нашем олтару, по гробовима српских јерараха и властелина. Без обзира на сва искушења која се тренутно дешавају, међуверски дијалог на Косову и Метохији је врло битан за све који живе на овим просторима и ми се трудимо да са нашом браћом Римокатолицима, Муслиманима, Јеврејима, Протестантима имамо добре и коректне односе, да би друштво у коме живимо, оплеменили вером у Бога и вредностима које чувају достојанство и слободу људске личности.

  • Одлучују ли се млади људи за духовнике и има ли Српска православна црква довољан број свештеника на Косову и Метохији ?

Сведоци смо а Богу хвала и судеоници, великог чуда обнове Призренске Богословије Светих Кирила и Методија која поново постаје расадник посленика на њиви Господњој. Кандидата за свештенике имамо сасвим довољно, а наши манастири, из дана у дан, духовно и материјално се обнављају, напредују. У Епархији рашко-призренској тренутно служи 70 свештеника, око 120 монаха и монахиња, док веронауку предаје 78 вероучитеља.

  • Има ли већег богатства од породице и како се одупрети разним пошастима који нам уништавају породице и дом?

Човек се спасава кроз породицу која треба да постане домаћа Црква. Она то постаје када се ми ородимо са Богом, када Господ постане део нас и наш укућанин. Бог ће ући у наш породични дом, ако се ми кроз Свето причешће сјединимо са Њим, отворимо врата наше душе и примимо га у себе. Када се, на Светој Литургији, сјединимо и ородимо са Богом и свом сабраном браћом и сестрама у Христу, тада добијамо дар вечног Живота који треба да из храма понесемо у свој дом и њиме га благословимо. Наша биолошка породица се спасава нашом литургијском породицом. Када Црква постане наш дом, тада ће и наш дом да постане домаћа Црква. Бог постаје наш домаћин који нас храни, чува, учи, руководи и спасава. А наш народ лепо каже: – Ако је Бог с нама, ко ће против нас?

  • У посту смо пред највећи хришћански празник. У којој мери очишћење од физичких и духовних грехова чини наш живот позитивнијим, лепшим и радоснијим у ишчекивању Божића?

Пост је подвиг-покрет навише, којим се превазилази наша створена природа да би ушла у заједницу са нествореним Богом. Пост је средство за задобијање Духа Светога и покрет наше воље ка Богу. Господ наш Исус Христос је добровољно учинио све да би нас увео у вечни Живот. Родио се од Марије Ђеве у витлејемској пећини, учио нас је и исцељивао; из превелике љубави био је распет и страдао је на крсту; погребен је био да би преславно васкрсао у трећи дан, а потом узнео људску природу и посадио је са десне стране Оца; благодат Светога Духа је потом низвео на земљу. Постом се уздижемо ка Богу који нам излази у сусрет. Постом чистимо пећину свога бића, не би ли Својим присуством, нашу празну и хладну клијет, загрејао Богомладенац Христос. Молимо се и постимо, праштајући свима за све, да би се нови живот зачео у нама, те да можемо са радошћу да дочекамо сверадосни празник Рођења Христовог и једни друге поздравимо: „Мир Божији, Христос се роди!” Р. Комазец

Подели на: