Косово је симбол историје и културе српске нације

 – У културној топографији сваког народа постоје места дубоког усхићења и поштовања – места која зраче посебно снажном мисаоном енергијом. Код Срба такво место је Косово – каже др Терзић

 

 

Историчар, акаде мик др Славенко Терзић одржао је недавно јавно предавање на те му „Историјски смисао косов ске идеје” уз констатацију да наметање лажног идентитета, такозваног косовског, није од јуче. На ову тему говорио је за „Јединство”. zКојим историјским  чињеницама браните смисао косовске идеје и да ли то допире до међународних  дипломатских кругова?

• – Почео бих од краја Вашег питања – да ли допире до ме ђународних кругова?

Бојим се – слабо! Данас мало има ди пломата са широким интере совањима и знањима, као што је некада било. Они се све ви ше, нарочито западни, претва рају у обичне чиновнике ко ји следе пропагандне клишее својих влада. А што се тиче Ко совске идеје поновићу укратко оно што сам раније већ изнео. У културној топографији сва ког народа постоје места дубо ког усхићења и поштовања – места која зраче посебно сна жном мисаоном енергијом. Код Срба такво место је Ко сово, као реч симбол историј ске културе српске нације: ко совске теме и косовски мито ви представљали су вековима срж српске националне и дру штвене свести. Нема ниједног значајнијег српског писца, или уметника уопште, који се није огледао у косовским темама – драмом, епом, песмом, рома ном, сликом или на други на чин. Од Захарија Орфелина у 18. веку и његове песме Плач Србии, па до Десанке Макси мовић, Љубомира Симовића и Матије Бећковића. Подсе тићу и на Његошеву Обили ћа медаљу (1847), Видовдан ски храм Ивана Мештровића, или на студије чувеног хеле нисте Милоша Ђурића Видов данска етика и Смрт мајке Ју говића. А да не говорим о раз ним видовима народне тради ције. Слушајући свога деду, у најранијем детињству, мислио сам да је Шар-планина ту не где, изнад наше куће. И зато се, нарочито у наше дане, тре ба више подсећати смисла ко совске идеје о коме пишу на ши велики преци. Дипломата Светислав Симић који је до ста писао о Старој Србији ка же: „Без Косова српству нема уједињења, јер му је оно при родна база, на којој је поникла мисао о њему”.

• Делу светске јавности наметнута је идеја да су Срби Албанцима отимали и преиначивали светиње… Када су светски моћници видели да се покреће лавина повлачења признања самопроглашеног Косова, притисци на Србију су интензивирани. Како историјске чињенице допринесе обарању те идеје?

– Такве тврдње су толико бесмислене да човек понекад помисли да се њима не треба ни бавити уопште. Али, нажа лост, агресивном пропаган дом у светској јавности се по кушава по сваку цену намет нути такав фалсификат. И он има подршку оних кругова ко ји настоје да окупацији Косо ва и Метохије дају легитими тет и што дубље утемељење. Мноштво историјских извора потврђује да су Косово и Ме тохија као средишња област Старе Србије били најгушће насељени делови српских зе маља, области не само најја че демографске него и најјаче културне снаге. Управо то до казује сјајно српско културно наслеђе на Косову и Метохији као сведочанство развијеног српског друштва средњег века, целе једне цивилизације чији успон су прекинула османска освајања. Исламска културна баштина ка Косову и Метохи ји припада османском наслеђу а не албанском, јер Албанци у масама долазе на овај простор тек од краја 17. века, углавном као католици који врло брзо примају ислам. Треба погле дати извештаје ватиканских бискупа и надбискупа. Али за разлику од Албанаца јужно од реке Шкумбе, или оних обра зованијих у Цариграду, досе љеници на Косово и Метохи ју носиоци су агресивног пле менског начина живота: они не бирају средства да дођу до плодне земље и туђе имови не, постају нарочито у 19. веку ударна песница отпора било каквим реформама османског друштва и њихови споменици могу бити пре свега масивне тврде куле са пушкарницама.

• Из области истраживања – историја српског народа у 19. веку, историја Балкана и велике силе објавили сте 2012. књигу „Стара Србија (19. и 20. век)”. Аналогно дешавањима на Косову и Метохији свих ових година, а и ових дана,  нападима на Србе, упадима у њихове куће и пословне просторе, шта се променило од 19.  века до данас  у односима Албанаца  према српском  становништву?

– Поднаслов моје књиге ко ју сте поменули гласи – Дра ма једне цивилизације. Он из ражава суштину целе књиге и парадоксално је али ништа се није променило од 19. века до данас у погледу њиховог од носа према Србима. Једино се променило то што се да нас та насиља замагљују про пагандним причама о „мулти етничком и мултикултурном” „Косову”, људским правима и слободама и томе слично. Заправо, могла би се и данас поновити само једна белешка руског цара Александра III на извештају руског вицеконзула из Призрена, осамдесетих го дина 19. века, о сталним наси љима над православним Ср бима: „Све једно те исто без краја”.

• Све у вези украјинске кризе изгледа компликовано када се посматра шта се догађа на светском плану у погледу миграција, енергената, хране, економских, политичких и дипломатских међудржавних односа. Како украјинска криза може утицати на косовско питање?

– Украјинска криза ути че директно или индирект но на целу Европу па и цео свет а разуме се и на прили ке на Балкану. Већ данас се запажа да се представници привремених институција у Приштини представљају као главни „браниоци” од „ру ске агресије” и „руског ма лигног утицаја”. Њима се као таквима, очигледно, допрема оружје и пружа друга логи стичка подршка. То може до датно драматизовати ситуа цију у овом делу Србије тим пре што се Срби пропаганд но у западном јавном мње њу представљају као „про дужена рука Русије”. Гледа но у тим оквирима, нарочито из угла НАТО-а, ствари могу попримити још драматични је видове.

• Ко су Албанци на Косову и Метохији и одакле потичу?

– Данашњи албански на ционални покрет и пројекат Велике Албаније се у основи заснивају на двема главним идејама – панилиризму и па нисламизму. Немачки исто ричар Петер Бартл је у својој књизи Албанци – од сред њег века до данас (објављеној у Минхену 1995.) истакао сле деће: „Слика коју албанска на ука ствара о сопственој раној историји је поједностављена, некритичка и исконструиса на. Језичких доказа о илирско- -албанској сродности готово да и нема”. Немачки истори чар старије генерације Георг Штатмилер истиче да област Арбанонкоја се помиње у 11. веку (и представља први по мен Арбанаса) обухвата до лину реке Шкумбе, обе стране реке Мат, Кроју и још неколи ко суседних крајева. Он на ви ше места истиче да је област реке Мат по својој природној затворености „реликтна област” Албанаца и да „пра албанску реликтну област не треба тражити у Старој Срби ји”. Неки аутори, као на пример француски конзул у Јањи ни Пуквиљ, истичу да Албанци нису аутохтоно становништво и да су у раном средњем веку дошли са простора кавкаске Албаније. Већина научника сматра да се не може говорити о Албанцима као директним и непосредним наследницима Илира или Дарданаца. Срп ски археолог Милутин Гара шанин сматра да су Албанци у суштини нова етничка фор мација настала у првим веко вима средњег века, на старо балканским основама, меша вином различитих елемената старих палеобалканских суп страта – илирских, дакомизиј ских (дарданских) и трачких.

• Да ли се зна колико је Срба  прогнано са Косова и Метохије од 19. века до данас и шта их, ипак, одржава на овој светој земљи?

– Што се тиче протеривања Срба из овог дела Старе Срби је тешко је одредити прецизно бројку протераних, а свака ко да је она врло велика. Пр ви велики талас протеривања тече током целог 19. века, на рочито у периоду од Берлин ског конгреса до ослобођења 1912. године. Други талас те че током Другог светског рата, након нацистичко-фашистичке окупације и припајања нај већег дела Косова и Метохије фашистичкој Великој Албани ји. Трећи велики талас проте ривања, што је апсурдно, тече од 1945. до почетка деведесе тих година, нарочито изражен током шездесетих, седамде сетих и осамдесетих година прошлога века. И четврти та лас као што је познато насту па после НАТО агресије 1999. године и траје до данас. Славица Ђукић