Косовска идеја је опредељење за највиша морална начела

ДАНИЦА ПОПОВИЋ, историчар уметности, о историјској судбини српског културног наслеђа на КиМ

 

Идеја свете земље као кључног чиниоца у процесу стварања и обликовања нација у светској науци је одавно добила утемељен теоријски оквир, каже др Поповић
Простор на коме се налазе светиње попут Дечана и Пећке патријаршије, вековима представља свету земљу српског народа. Историчар уметности др Даница Поповић је на нучној основи објаснила историјски и идентитетски значај српског културног наслеђа на Косову и Метохији. Др Поповић прво помиње саопштење српске делегације, издато на Конференцији амбасадора великих сила одржаној у Лондону 1912-1913. године, а посвећеној преговорима балканских држава са званичницима Османског царства. -Као одговор на
територијалне претензије албанске стране, српски преговарачи, предвођени Стојаном Новаковићем, поднели су Конференцији документ у којем су образложили неотуђиво право Србије на територију Косова и Метохије: Иако поменути документ од 8. јануара 1913. године никако није прво а свакако ни последње сведочанство о статусу које у свести Срба има Косово и Метохија, он представља својеврсну парадигму. Најпре стога што атрибут свети говори не само о историјском значају тог простора, већ и о дубоко увреженом шватању о изузетним, идентитетским и сакралним својствима његовог културног наслеђа. Оно такође сведочи да је идеја о косовској светој земљи добијала на актуелности у кризним временима, а нарочито у околностима када би косовско питање било интернационализовано, каже др Поповић.
Духовни идентитет почива на митовима
Идеја свете земље као кључног чиниоца у процесу стварања и обликовања нација у светској науци је одавно добила утемељен теоријски оквир.- У српској средини, овај концепт је, управо на примеру Косова и Метохије, аргументовано образложио Милош Ковић, указавши да предања, сећања и митове сваког народа, па и српског, треба разумети као особене симболичне ресурсе, свете основе на којима почива духовни идентитет једне заједнице, односно, државе. У том смислу, феномен познат као косовски завет, косовски мит или видовданска мисао садржи све важне елементе: митове о златном добу, богоизабраности народа и жртви предака, а изнад свега, идеју свете земље – простора настањеног јунацима, свецима и њиховим моштима, позорници преломних историјских догађаја. Њихово је битно својство у томе што представљају трајни извор надахнућа и покретачку снагу будућим нараштајима, подсећа др Поповић
Током 14. века, на простору Косова и Метохије уобличени су култови српских светих – владара, црквених поглавара и отшелника (пустињака) – а над њиховим моштима подизани су значајни манастири који су снажно зрачили у свом окружењу. Наша саговорница напомиње да је идеја и манифестација светости имала свој универзално – хришћански, а не само национални предзнак.
Са идејне, односно идеолошке тачке гледишта, и даље је снажно зрачила узвишена косовска мисао – метафора једног херојског, слободарског става и опредељења за највиша морална начела.
Када се спозна немерљив историјски значај српске баштине на Косову и Метохији, коју је још Александар Гиљфердинг означио истинско благо српског народа, један од суштинских чинилаца његовог душевног и моралног живота онда се судбина тог наслеђа указује у свој својој трагици. Та судбина, што траје већ више од шест столећа, може се описати као континуирана повест страдања, прекидана ретким, краткотрајним опоравцима и још ређим узлетима.
Након рушилачке стихије која је задесила српске светиње и споменике у току турских освајања, у првих век и по османске власти успостављено је релативно стабилно стање након обнове Пећке патријаршије.
Светиње су одолевале и у злим временима
-Посебан смисао и кохезиону улогу имала су и култна места, са чудотворним моштима српских светих. Међутим, већ крајем 17. а нарочито у 18. веку, у време аустротурских ратова и анархије узроковане урушавањем институција Османског царства, српски народ на Косову и Метохији бива изложен затирању и исламизацији, док његова баштина постаје мета осветничког, смишљеног уништавања – посебно након сеоба из 1690. и 1737-1739. године. Далекосежан и нарочито опасан проблем било је снажење исламизираних арнаутских племена, која постају трајни инструмент најпре турске, а потом хабсбуршке балканске политике. Па и у таквим, злим временима, српске светиње одолевале су пропасти. Понекад су се браниле и неуобичајеним, подвижничким средствима. Упечатљиво, јединствено сведочанство о решености дечанских братственика да ни по коју цену не напуштају своју обитељ, свакако је такозвана Књига заклетве, и данас сачувана. Ту су исписана имена инока који су се, почев од 1720. године, зарицали пред Богом и пред светим краљем и пред људим да ће светињу чувати до свог последњег издисаја. Једнака чврстина вере и пожртвовање одлика је и данашњих дечанских братственика, указује др Поповић.
-Можда не изненађује то што су у тешким временима опстали па и напредовали матични споменици Срба на Косову и Метохији, какви су поменути Дечани или Пећка патријаршија, али је врло занимљиво уочити да су, како сведоче извори, активни били
још и Девич, Успење Богородичино у Горњој Неродимљи, Зочиште, Света Тројица Русиница. Иако сасвим различите, ове обитељи имају заједнички именитељ – а то је њихова сакрална аура, напомиње др Поповић.
Наредно, 19. столеће, у којем су страдања и масовни егзодуси српског становништва постали уобичајена појава, такође није донело много добра културној баштини Косова и Метохије. Па ипак, епска свест и заветна косовска мисао, поново пробуђени током ослободилачких покрета устаничке Србије а с друге стране, програм њеног активног деловања на подручју Балкана, створили су услове за одређени напредак. Оснивање Призренске богословије 1871. и српског конзулата у Приштини 1889. године као и устоличење српског владике на трон Рашко-призренске епархије 1896. године, представљали су, такође, битне тачке ослонца. Не треба занемарити ни просветитељску мисију манастира на подручју поробљених српских земаља.
-Према речима Петра Костића, заслужног прегаоца Старе Србије, они су били, макар мали и незнатни, стожер појединим деловима нашег народа. Он се ту окупљао и проналазио утеху. Та чињеница има посебну тежину када се зна да су догађаји и околности оснивање албанске Призренске (1878) а потом и Пећке лиге (1899), изазвали огроман демографски поремећај на Косову и Метохији, са разорним, далекосежним последицама по српски живаљ и њихове светиње, подсећа наша саговорница.
У другој половини 20. века положај српске културне баштине треба посматрати из бар два аспекта. -С једне стране, захваљујући снажном узлету службе споменичке заштите, конзерваторско-рестаураторски радови изведени су, по високим стандардима струке, на готово свим значајним објектима. С друге стране, идеологија и политика комунистичке власти довели су у питање не само те, постигнуте резултате, већ и статус, па и опстанак српских споменика. Припадам генерацији која тај ток догађаја добрим делом има у сопственом искуству, а њему треба придодати и непосредна сазнања, стечена током дугогодишњих теренских истраживања на овом простору, напомиње др Поповић.
Будућност српске баштине на Косову и Метохији много је сложеније питање. С обзиром да то наслеђе представља не само културно-уметничко благо највишег ранга, већ и битну идентитетску одредницу српског народа, тачно сагледавање и успешно решавање овог питања од суштинске је важности, не само за струку и науку већ и целокупну друштвену заједницу.
И на крају, др Даница Поповић подстиче да се јасно одредимо према српском културном наслеђу на Косову и Метохији, па у ту сврху подсећа на речи Стојана Новаковића из 1913. године, које исказују став српске државе. А он гласи да у тој тачки српски народ неће и не може да чини било какве уступке, трансакције или компромисе.

Програм систематског уништавања
-Законске одредбе, попут оне из 1945. године, којим се забрањује повратак избеглих лица са Косова и Метохије, затим одлука из 1963. да се обуставе археолошка ископавања на њеној територији, избацивање имена Метохија из назива покрајине
1968. године, па све до Устава из 1974. године, са добро знаним последицама – утрле су пут албанском сепаратизму и одредиле судбину српског културног и споменичког наслеђа.
Паљење дечанског Призренског конака 1948. године, рушење монументалне спомен-цркве у Ђаковици годину дана доцније, похара Светог Марка Коришког 1973. године, паљење конака Пећке патријаршије 1983. године, само су неке од етапа једног систематски спровођеног програма, који је до врхунца доведен 1999. и 2004. године, подсећа др Даница Поповић.

Слабе снаге отпора изнутра
-Турбулентан 20. век донео је српском народу, у почетним деценијама, осећај тријумфализма и огромне историјске сатисфакције. Победе у Балканским ратовима, присаједињење Косова Србији а Метохије Црној Гори, доживљени су као коначно испуњење косовског завета, уз уверење да ће света српска земља заувек остати неразлучиви део заједничке државе. У том смислу, враћање призренске Богородице Љевишке у хришћански култ био је чин са дубоком симболиком и снажним порукама.
Међутим, даљи ток догађаја све више је разбијао првобитне илузије. Други светски рат пружио је рушитељима нову прилику. Тада је разорен низ мањих цркава, али и угледни манастир Девич, можда највећи страдалник међу косовским светињама: он не само што је спаљен, већ је и миниран а то је, добро је приметила Светлана Пејић, била прва најава нове методологије уништавања, која ће до пуног изражаја доћи много доцније, у наше доба. У целини посматрано, жалосна судбина косовско-метохијске кутурне баштине била је, превашодно, последица неповољних спољних фактора али такође, слабе отпорне снаге изнутра, рекла нам је др Даница Поповић.

С.Ђукић