КРВ НАШЕ ДЕЦЕ НА ЊИХОВИМ ЈЕ РУКАМА

ДРАГИЦА БОЖАНИЋ: Мој Немања, моје најмлађе дете, ко зна у каквим је мукама окончао свој млади живот ДЕСАНКА ПЕЈЧИНОВИЋ: Артанова деца, киднапера мога сина, играју се у дворишту, а ја немам ни кости од мога детета ДРАГАНА МАЈСТОРОВИЋ: Мој Иван је био спортиста, млад и леп момак можда је завршио у „жутој кући“ у Албанији

 

 

На светионику и постојбини српства, где се уздигоше највеће српске и хришћанске светиње, где се ширио мирис тамјана у сваком дому благородне земље, где се водио најчаснији бој за Христа и његово царство, где из крви српског племства и витештва изникoше црвени божури, где теку Бели Дрим, Ситница и Бистрице, носиле су Десанка, Драгица и Драгана, испод свога срца, девет месеци Слободана, Немању и Ивана и задојиле их српским млеком. Задојише их на земљи својих прадедова, који су упркос вишевековном турском јарму и арнаутском разбојништву, терору и прогону остали да пале кандила и свеће, сеју њиве, одгајају децу, жене их и удају. Немања, Слободан и Иван удахнули су први ваздух на Косову, а срећне мајке повијале су их, држале у наручју и сањале велике снове за своје синове. Окрутна судбина поиграла се са овим мајкама јер је њихова срећа трајала колико и животи њихове деце. Као усуд српском роду да мученички умире на својој земљи, настали су косовски новомученици Немања, Слободан и Иван. Најезда Арнаута преко Проклетија заузимала је плодну косовску- -метохијску равницу потискујући Србе, а те 1998. и 1999. године њихови потомци, терористи такозване ОВК, вршили су страшне злочине да заувек протерају часни крст и српски род са родне груде и прадедовских огњишта. Иако су мученички страдали вековима, иако Албанци нису престали да кидишу на њих, иако су им отимали метар по метар земље, Срби су веровали у одавно изневерену бесу која им је однела најдраже, најскупље и највредније – однела им је децу. Чекале су уцвељене мајке данима и ноћима, будио их је сваки шум, заледиле би се када би им неко закуцао на врата, када би зазвонио телефон и надале се да су им жива деца, да ће се однекуд појавити.

БОЖАНИЋИ СТРАДАЛИ ЗБОГ ВЕРЕ У БЕСУ КОМШИЈЕ АЛБАНЦА

Немања, најмлађе дете Драгице и учитеља Младена из Оптеруше, добио је име по Стефану Немањи, тек завршио први разред средње школе у Ђаковици дошао је код родитеља јер је старији брат био у војсци. Тог јула 1998. године данима су се изнад села могли видети терористи „ОВК“, али се Божанићи нису плашили. Веровали су у дату „бесу“ комшије Албанца Хаџије Мазрекуа, одборника села Оптеруша, да ће их заштитити. Веровали су у част комшија Албанаца са којима су одрасли, ако крене по злу, да ће их поштедети. Те црне јулске ноћи 1998. године, заноћило је осам мушкараца и четири жене у кући Драгице и Младена, јер је Оптеруша већ била опкољена са свих страна наоружаним терористима „ОВК“. Драгица Божанић јасно се сећа свих детаља у страшној ноћи без месечине. – Веровали смо у нечисти језик комшије Хаџије, у његову „бесу“, а и никада нисмо имали ружне речи са Албанцима. Били смо мета само зато што смо Срби. Почела је рафална паљба испред наше куће, прозорска стакла су прскала на све стране. Обузео ме је страх за Немању, страх од којег ми се и данас заледи крв – тешко уздахну Драгица са сузним очима и настави: – Јука Кабаши је позвао мог супруга да изађе пред кућу. Младен је кренуо, али ја сам га зауставила плашећи се да ће га убити – каже Драгица. Била је то кристална ноћ за Србе у Оптеруши. Дојучерашње комшије преобучене у терористе нашли су се пред кућом Божанића са упереним оружјем. – Ноћ је трајала као вечност, жене су биле у подруму а мушкарци у кући. Нисам знала шта се догађа у кући, шта је са Немањом и Младеном док се није разданило. Када је свануло изашла сам из подрума и угледала мог сина Немању и синовца испред куће који су ми рекли да се морамо предати. Немања је имао огреботину и крв му је цурила низ лице. Нису ми дозволили терористи да му оперем рану. Један део њих је претурао по кући, а други су нас са упереним оружјем потрпали у трактор и одвезли ка албанским селима Самодраже, Студенчане и Пећане – прича нам Драгица. Затворили су их у једну кућу без прозора у селу Пећане и раздвојили мушкарце и жене. – Само Бог зна како ми срце није препукло од бола слушајући јауке и крике из суседне просторије. Склопљених руку сам молила Бога да ми не ударају дете. Јауци нису престајали до јутра. Ујутро су ме одвели код супруга Младена који је био сав у модрицама и крви. Натерали су га да напише писмо за Србе у Зочишту, а ја сам добила задатак од терориста да се вратим са одговором. Тражили су од њих да се предају – шапатом наводи Драгица. Мајчино срце се није плашило. Исцрпљена и преплашена ходала је ка Зочишту. Долазећи у манастир налази жене из Ретимља и дознаје да су сви мушкарци из Ретимља киднаповани истог дана поподне. Вратила се Драгица тамо где су заточени њени најмилији. Измолила је терористе да јој дозволе да види дете. – Био је то кратак сусрет, довели су ми дете. Само смо се гледали. Ја сам плакала а мој Немања, иако још дете, храбро се држао и није пустио сузу. Терориста ме гурнуо кундаком пушке да се вратим у просторију где су већ заточене жене, а мој Немања му је рекао: „Не дирајте ми мајку“. Те речи ми пробадају срце двадесет година. Није размишљао о себи, бринуо је за мене. Моје најмлађе чедо – уздахну Драгица, очи јој се оквасише сузама и дода: – Молила сам Шиптаре да узму мене и Младена, а поштеде ми дете. Узалуд, одвели су га из куће где се родио и порастао – рече Драгица. Мајчине сузе и туга до неба нису гануле окорела терористичка срца. Никада више Драгица није видела свога сина. Наредног дана терористи су извршили напад на манастир Свети Врачи у Зочишту. Манастир су разорили, а монахе и заробљени народ одводе у албанско село Семетиште, где су довезли и жене из Оптеруше. Ту су провели две ноћи, а трећег дана Међународни црвени крст је покупио жене и малу децу, а голобраде дечаке и мушкарце мајке, сестре и супруге никада више нису виделе. – Јутро, вече, ноћ, дан увек ми је мој Немања у мислима и глави. Замишљам како би сада изгледао, каква би била његова деца. Био је заиста добро дете. Иако смо га молили да иде код мојих у Младе- Драгана и Иван Мајсторовић новац, није хтео. Остао је са нама и заувек сам га изгубила – ломи руке Драгица и сузним очима гледа у даљину. Драгица Божанић, неутешна мајка, каже да од те ноћи она не живи, већ само животари до дана када ће је Господ одвести међу анђеле да опет пригрли своје чедо. Године 2006. идентификовани су у пећини Волујак Немањине кости као и његовог оца Младена. – Мој Немања, моје најмлађе дете ко зна у каквим је мукама окончао свој млади живот. Терористима „ОВК“ на рукама је крв мог невиног детета – сузних очију прошапта Драгица. На суду у Призрену 2008. године препознала је Драгица киднапере и мучитеље свог сина и мужа и у судници плачући молила да јој кажу како су умрли, да ли су јој мучили дете, да ли су га морили глађу и жеђу по јулској врућини, да ли су га масакрирали или пребацили у Албанију. Ова несрећна мајка није добила одговор, као што га не добијају ни Десанка Пејчиновић из Пећи ни Драгана Мајсторовић из Приштине.

ДРУГОВИ АЛБАНЦИ СЛОБОДАНА ПРЕДАЛИ НА ПРЕВАРУ У ШТАБ „ОВК“

Иако није прошло ни четрдесет дана од смрти Милорада Пејчиновића, оца киднапованог Слободана Пејчиновића из Пећи, који није дочекао да дозна истину о свом сину, његова супруга а Слободанова мајка Десанка каже да неће да престане да тражи своје дете, до последњег атома своје снаге и док је Бог не узме. – Живим да бих дознала где је моје дете, где је завршило, како је убијено или је можда још увек живо. Мислећи на дете легнем, а са истим мислима се будим. Где си Бобане, мили мој сине, јави се мајци, хиљаде пута понављам те речи – тихим гласом говори Десанка Пејчиновић, чија се туга умножила смрћу супруга Милорада, који умире несазнавши ништа о киднапованом сину. Парали су небо Нато авиони над Метохијом крвавог пролећа 1999. године. Испод Руговске клисуре, на Пећкој Бистрици поред Пећке патријаршије, Десанка, здравствени радник и Милорад Пејчиновић, инжењер одгајали су своју децу да буду хумани и добри људи, и да није важно којој вери и нацији припадају. Одгајали су их да верују људима. У мешовитом насељу „Кривоглаве“ у Пећи, непосредно поред школе „Ђемаљ Када“, растао је Слободан Пејчиновић. Поред њихове куће живели су Албанци, те су се српска и албанска деца заједно играли и заједно одрастали. За време оштрих зима и снегова док је хладан ветар завијао са Проклетија Слободан, Артан и Бесим санкали су се на низбрдици поред куће и правили снешка, а летњу жегу гасили купањем у Пећкој Бистрици. После фудбала у дворишту школе свраћали би код Десанке која их је дочекивала раширених руку и пуног срца. Радовали су се Десанкиним шареним јајима за Васкрс. Политике су се мењале, а они су остали добри пријатељи и као младићи који су већ разумели шта се одиграва око њих. И деловало је да верују један другоме. „Никада не бих помислила да би Артан и Бесим Кастрати и Бесим Авитај наудили моме детету. Са њима је мој Бобан научио албански и говорио га као матерњи језик – каже нам Десанка и додаје: – Испоставило се да је моје дете веровало у неверу и да су га предали у руке злочинаца, они са којима је одрастао и којима је веровао – плачући изговара скрхана од бола Десанка Пејчиновић. Његови другови из детињстава Артан Брунчевић, Бесим Авитај и Бесим Кастрати на превару су га двадесет шестог дана месеца марта 1999. године у 10,30 минута извели из породичне куће и предали у штаб „ОВК“ у Ругови и мајка Десанка га никада више није видела. – Тог јутра Артан Брунчевић, син нашег комшије Раме, два пута је долазио да тражи Слободана. Нисам ништа слутила. Слободан је отишао са Артаном и никада се више није вратио. Сковали су паклени план како да ми киднапују дете, а он им је веровао – јецајући изговара Десанка. Слободана, тада седамнаестогодишњака вера у другове Албанце одвела је у смрт. Сломљеног срца, Десанка лута већ 21 годину од човека до човека, од институције до институције, не би ли чула неки глас и пронашла неки траг о свом детету. Дете су јој киднаповали, а кућу спалили до темеља. – Била су то зла времена која за мене и даље трају. Одмах сам пријавила свим институцијама. Тражила, молила, али ништа. Веровао је другарима са којима је растао, а они су га на превару предали злочинцима „ОВК“ у село Кошутане у Ругови. То сам дознала од другог нашег комшије Албанца, који је рекао да су га одвели и предали у штаб „ОВК“. Да су три дана били заједно, а потом Слободана одвојили од њих и да га у том штабу ликвидирао извесни Беким који има кућу у Пећи код амбуланте. Добилијали смо разне информације те да је одведен у Албанију, да је страдао у „жутој кући“ и остало. Двадесет година траје агонија целе породице. Моје недужно дете је киднаповано и ко зна како и у каквим мукама умрло. Тешко ми пада када кажу: „Па ево то се десило пре 21 годину, шта они више хоће. За нас то није пре 21 годину. То се десило јуче за моје рањено срце – са грчом на лицу и уздисајима говори Десанка. На питање да ли је касније видела киднапере свог детета, Десанка нам одговара: – Ја сам увек долазила и одлазила у Пећ код наше спаљене куће. Одмах сам реаговала иако је била отежана комуникација 1999. године. Враћам се у Пећ, код спаљеног дома, надајући се да ћу тамо пронаћи своје дете. У августу 1999. године одем код Брунчевића. Погледах у двориште, Артан поправља кола. Добих неку силну снагу и уђем у двориште. Артан пребледео. Упитах га: „Артане, где је мој Бобан. Ти си га одвео“. Он промрмља себи у браду: „Заробили су нас у Ругови“. Наставих да питам: „Ко и где“? У тај мах долази његов отац Рамо, који је био возач у Хитној помоћи у Пећи, а ја се обратих и Рами речима: „Комшија Рамо познајеш мене и мог Слободана, не грешите душу, кажите ми где ми је дете“. Он ми је само одговорио да питамо у Рожају, да они не знају ништа о судбини мога сина. Ми смо након тога обишли и Рожаје и Андријевицу и целу Црну Гору па до градоначелника Подгорице Мараша, који је урадио проверу на подручју целе Црне Горе, да ли се води Слободан као убијен или жив. Никаквог податка нема. Никаквог трага – присећа се Десанка. Снага материнске љубави терала је Десанку да не посустаје и она би користила сваку прилику да оде у Пећ и тражи сина. – Опет сам са Унмиком одлазила у Пећ. Једном приликом видим Артана из оклопњака УНМИК- -а. Замолим их да га ухапсе, јер је он киднапер мога сина Слободана. Ухапсили су га и одвели са лисицама на рукама, али убрзо и пустили након испитивања. У Приштини је предмет водио један Американац који ми је рекао да ће Бесима Кастратија, који живи у Америци, по службеној дужности вратити из САД и саслушати. Да ли га је саслушао или не, не знам. Углавном ни трага ни гласа од мог Бобана, иако се зна ко су киднапери и где живе – говори Десанка и наставља исповеднички свој пут у тражењу детета или само истине, где је и како завршио. – Ја сам пре седам месеци прошла поред Артанове куће да видим да ли ћемо некога срести. Артанова деца се играју у дворишту, а ја немам ни кости од мога сина. Туга за Бобаном убрзала је смрт мог мужа Милорада. Породица ми је потпуно потонула. Молим бога да издржим да сазнамо да ли ми је дете живо или мртво. Ако тужиоци имају и мало душе у себи, пресудиће вођама „ОВК“. Моје дете нису сви Албанци отели, њега су отела ова тројица на превару, јер им је био друг и веровао им. Ко зна где је и у чије злочиначке руке упао. Неће побећи од божије правде, ако их овоземаљска не стигне. Моје ране се продубљују сваког дана – једва чујним гласом говори Десанка и подвуче: – Спремна сам да идем у Специјализовани суд у Хагу да јавно сведочим о киднаповању мог детета. Иронична су изјашњења вођа „ОВК“ да нису криви. Али, нажалост, ако нису оптужени и осуђени киднапери мог детета који су познати именом и презименом, ништа се не може очекивати од овог суда – рече несрећна мајка која још тумара по Метохији у потрази за дететом.

ИВАНА КИДНАПОВАЛИ ЗЛОЧИНЦИ „ОВК“ НА ПУТУ ПРИШТИНА-МЕРДАРЕ

Драгана Мајсторовић, медицинска сестра из Приштине двадесет и једну годину проводи бесане ноћи чекајући глас о свом сину Ивану, голобрадом гимназијалцу, којег су киднаповали на Преображење Господње 19. августа 1999. године на путу Приштина- -Мердаре. – Извукли су моје невино дете из кола и одвели злочинци „ОВК“. Година за годином иде, а бол за дететом не јењава. Када бих нашла неки траг где је и како завршио, чини ми се да би ми било лакше. Неизвесност и бол у мом срцу се не стишава као ни оног врелог августа 1999. године када сам добила глас да је отето пола мога срца – говори ова храбра мајка која је „обила“ све прагове тражећи киднапованог сина. Иако је тада било опасно за Србе у Приштини, Драгана, њен супруг и породица одлазили су свакодневно у Кфор, Унмик, Међународни црвени крст и све институције, молили и питали за Ивана. Одговор је увек био исти: „Истрага је у току“. – Тражила сам и вапила на све четири стране света, писала, молила, али нико ништа није чуо, нико ништа није видео. Никада никоме не бих пожелела да да га казни живот као мене. Јер, ово је највећа могућа несрећа и казна за једну мајку. Одлазила сам својевремено и код Бајрама Реџепија и Фљоре Бровине. „Не верујемо да има неко жив, а уколико дознамо јавићемо“, био је одговор Реџепија и Бровине – каже Драгана и додаје: – Свашта ми пролази кроз главу. Мој Иван је био спортиста, млад и леп момак можда је завршио у „жутој кући“ у Албанији. Одлазила сам код Албанаца, свих познаника и пријатеља и нико ништа није знао. Иван је са собом понео документа о нашем стану у Приштини и једном ми је рекао Албанац, који је ушао у наш стан, да је са тим документима долазила извесна особа представљајући се мојим именом и показујући решење од стана. Молила сам га да ми каже нешто више о тој особи али је он одмах устукнуо, рекавши да је никада више није видео – подсетила се Драгана детаља из своје потраге за сином. Вапаји и плач мајке наилазили су на зид ћутања. Драгани, несрећној мајци, већ се распршује нада да је можда њен Иван међу живима, али, како каже, иако осећа беспомоћност и страшну неправду, никада неће престати да тражи свог Ивана или макар његово последње почивалиште. – Хиљаде пута пребирем по мислима, о првом кораку, првим свескама, несташлуцима и наградама мога сина. Са седамнаест година и перфектним енглеским језиком спасавао је Србе у Косову Пољу тог несрећног јуна 1999. године. Фотографије су једини опипљиви начин што ми је остало од сина. Мој свет се срушио и ја сваког дана умирем за мојим Иваном – са тужним гласом говори Драгана, која је написала стиховну оптужницу за злочинце. Стихови су шикнули из неописивог бола и бесконачне мајчинске љубави. Драгана каже да не очекује правду од Специјализованог суда и тужилаштва у Хагу: – Да је међународној заједници заиста стало до истине и правде не би чекали двадесетогодишњи проток времена, ликвидацију сведока и свега што се догађало на КиМ. Моје дете је киднаповано доласком исте те међународне заједнице. Како неко са крвавим рукама може добити највише политичке функције – пита се Драгана и истовремено одговара: „Познато је да Албанци ништа не чине без договора са својим менторима и зато ће се и у ово суђење умешати политика, као што се дешавало и са Хашким трибуналом“. И док се разлеже бруј звона косметском земљом и док облаци скривају косовско небо да не пусти сузе, мисли ових мајки као и њихова голема туга надвила се над Косовом и Метохијом. Косовом, које и воле и проклињу. У празно пружају руке да пригрле своју децу. Њихове сузе су пресушиле, а лелек утихнуо. Остали су тихи јецаји и крвава рана на мајчинском срцу испод којег су носиле Немању, Слободана и Ивана. Р. Комазец

Подели на: