Куд се деде Милутиново благо?

 Код мештана Грабовца још живи легенда да су баш у њиховој цркви Светог Луке коју ноћ преноћиле мошти светог краља Милутина (1282 – 1321) и његово благо када су из манастира Бањска, 1460. године, преношене за Трепчу бежећи од Турака, а онда за Бугарску. Трагало се за Милутиновим благом

 

 

У великом српском селу Грабовац, у народним песмама Бано Поље, у општини Звечан на северу Косова и Метохије, на километар и по пута од средишта општине према Лепосавићу, најдоминантније обележје села је Соколички – Госпонђин крш изнад села. Он је и највећи белег села које је добило име по њему. На врху крша, велики камени одвојени блокови који се наслањају један на други, створили су легенду у околини да се ради о Кaменој породици. Соколички или Госпођин крш, заједно са црквом Светом Луки, у селу крију многе анегдоте и легенде из историје за које има итекако чврстих основа. Мештани су пре пар година добровољним радом и прилозима подигли нову цркву посвећену Светом Луки. Поред нове цркве, остали су остаци неке раније цркве за коју мештани говоре да вуче корене још из шестог века.

МОШТИ КРАЉА ПРЕНОЋИЛЕ У СЕЛУ

То се види по ископинама и великим каменим споменицимa, сада уграђеним у потпорни зид изнад цркве, који сведоче о вековима које је овде до сада покривала земља. Мештани у Грабовцу веле да би археолози и историчари овде требало да обаве дубља истраживања и дају коначну реч о прошлим временима које чува некадашња стара црква. Пошто је нова црква подигута поред темеља старе цркве археолозима и историчарима је дата могућност да у наредном периоду могу обављати истраживања на лице места. – На великом кршу изнад села јатили су се од увек соколови и орлови а на његовим странама, скривеним одајама, су се подвизивали монаси из манастира Бањске, десет километара одавде и манастира Соколица, километар од крша. И данас делови овог оштрог врха имају називе: Симонов крш, Аксентијева соба, Нешин дућан, Андрејино њивче… Било је ово најсветије место за време краља Милутина и његове задужбине манастира Бањске. У време турског ропства и кад је Бањска опустошена, 1460. године, монаси су из Бањске склонили мошти краља Милутина у нашој цркви у селу као и велико бањско благо, злато. Мошти су код нас преноћиле неколико ноћи и онда су пренете за Трепчу, тачније у Мажиће код Старог Трга када их је монах Силваније пренео у Бугарску, у Софију, где се и данас чувају у цркви Свете Недеље – прича, као да је јуче било, хроничар Грабовца и добар познавалац историје Жарко Ристић.

ТРАГАЧИ ЗА МИЛУТИНОВИМ БЛАГОМ

Како се верује тада је унаоколо цркве у Грабовцу, званом Црквине, и где је пре три године завршена црква Светог Луке, закопано благо краља Милутина, бањско злато. Од тада па до данас све њиве око цркве зову се Ковченици, по ковчезима Милутиновог блага, препричавају у селу. Мештани Грабовца сведоче да су многи трагали за Милутиновим благом поред цркве али и у блзини села. Најновија истинита прича каже да су одмах после Другог светског рата неки људи из Србије, са неким картама и скицама у рукама трагали за Милутиновим благом. Један мештанин из суседног села Житковца, као водич и тумач ознака на картама трагаче за благом је наводио на погрешна места и када су они после десетак дана потраге и претраге остали празних шака овај мештанин је на основу свега виђеног на картама одлучио да сам крене у потрагу за Милутиновим благом. Овај сусед Грабовчана, за кога у селу не желе име да му говоре због доживљене трагедије, је после одласка истраживача сам на основу свих тих скица почео да у Радевцу, месту поред Грабовца, тражи Милутиново благо, јер је по тим скицама и картама ту благо било закопано. Грабовчани веле да је баш у овом месту пронашао благо и после пар месеци одселио се за Србију где му ништа није пошло добро у животу. Породица му се буквално угасила а од тада, педесетих година прошлог века, место у Радевцу доби име „Вађене паре”. И данас се каже поред „Вађене паре” пут води… тамо где су се вадиле паре. З. Влашковић